• Sneak peek
• 01.09.2017.
• O THINKtent razgovaraju Katarina Kostandinović i Nataša Čiča, fotografije ljubaznošću TransformArt Galerije.
• 0
  2873

THINKtent – Everything is possible

 

U TransformArt Galeriji (Svetog Save 8) 1. septembra od 11 časova održaće se celodnevna umetnička akcija, THINKtent – Everything is possible, koju orkestrira Nataša Čiča, direktor Kapacity.org i Heide muzeja moderne umetnosi u Melburnu. Akciji je prethodio vernissage u četvrtak 31. avgusta u 20 časova.

 

 

 

 

Imajući u vidu da je THINKtent započet kao putujući pop-up prostor inspirisan knjigom, kako se projekat dalje razvijao, njegov dizajn, prezentacija?

 

 

Mislim da ne postoji posebna razlika u prezentaciji (projekta), zato što svaka verzija THINKtent ima svoju odliku, energija u šatoru zavisi od ljudi, tema. Zapravo, to je jedan veliki i dugačak razgovor koji se dešava na različitim mestima u svetu, ponekad u galeriji, ponekad u parku, ponekad unutra, ponekad napolju, ponekad u Srbiji, ponekad u Australiji. A jednom je poslužio i kao alatka za predavanje u jednoj poslovnoj školi u Francuskoj, dakle, potpuno drugačiji kontekst. Ali stvar koja je uvek ista je ta da je to intiman prostor i bezbrižan prostor. Ja kao domaćin “nastupam”, ali se trudim da ne “nastupam” egoistično. “Nastupam” na način gde ja omogućavam prostor gde svako može reći šta želi ili da naprosto ćuti, nije bitno. Bitna je energija celine, različiti ljudi i raznovrsne teme. Druga stvar je ta da su tu ljudi sa različitim iskustvom – nisu u pitanju samo umetnici, naučnici ili poslovni ljudi, političari, već su svi zajedno deo ideje da se stvori/izvede prostor gde će se ljudi susresti. Ljudi se sve ređe susreću, naročito zbog činjenice da smo sve češće sa svojim ekranima i isključeni smo jedni od drugih. Cilj je dovesti ljude fizički zajedno i dovesti ih blizu jedni drugima, što nekima biva neprijatno. Stvara se osećaj intimnosti u prostoru gde se ljudi neminovno dodiruju, ne postoji raspored sedenja i svi su “na istom nivou”, demokratski postavljeni, u krug. Često sastavljam program za šator – predložak tema koje će se razmatrati, te ljudi često pomisle da dolaze na predavanje. Ali to nikada nije predavanje. Još jedna važna stvar je enterijer, koji je uvek lep i specifičan. Uvek radim sa nekim ko je talentovan, to su uvek ljudi sa lokalne scene, enterijer reflektuje mesto i ljude na kom se prijekat realizuje. To nije copy-paste projekat.
Što se tiče dizajna uvek radim sa talentovanim ljudima, vizuelnim kustosima i prepustim im stvar, jer ja nisam vizueni kustos, nisam istoričarka umetnosti, ja sam pisac i ja kuriram ideje. Ovde je sa Anom sjajna saradnja. Došla sam do galerije i sa sobom ponela katalog aktuelne izložbe u Heide MoMA, u pitanju je uticaj ruskog konstruktivizma na umetnost u Australiji. Katalog je vizuelno predivan i u dizajnu dominira crvena, žuta i crna boja – to su boje koje će biti prisutne i u šatoru u Transform Art Galeriji. Odatle smo krenule i u potpunosti verujem njenom izboru.
Prva prezentacija u Srbiji desila se 2014. godine u Legatu Čolaković i enterijer je uredili grupa arhitekata PROTOTYPE i ja i dalje imam delove enterijera koje smo koristili.
Iako su teme u šatoru ponekad ozbiljne, jer ljudi žele da razgovaraju o ozbiljnim stvarima, takođe je dosta razigrano, mi smo na neki način izgubili mesto za igru. Mobilni telefoni nisu dozvoljeni u šatoru, ljudi ne smeju da koriste telefone po ulasku, da ne budu opterećeni mejlovima, porukama, pozivima. Ponekad sve ovo učini da se ljudi osete neugodno/neprijatno. Dok su elektronske naprave zabranjene, knjige, pesme, poezija su dobrodošle.
Kada sam prvi put radila šator bilo je to u Tazmaniji, jedan čovek je unutra pevao bugarske narodne pesme, nije bio iz Bugarske, bio je to novinar u penziji koji je naprosto voleo bugarske narodne pesme. Na neki način se unutra dešava magija i nikada ne mogu predvideti šta će se desiti.
Ne razmišljam toliko o razgovoru koliko razmišljam o energiji. Intervenišem ako moram, ako razgovor zastane, ili ljudima postane dosadno, ali na kreativan način. Šator ruši granice, granice su danas besmislene. Fizičke, državne, rodne, disciplinske, granice godina, diskusije itd. Razgovor bi trebalo da bude fluidan, bez akademskih ili drugih opterećenja.
Sesije su bile vremenski ograničene – svaka grupa je u šatoru po sat, sat i po vremena. Ali ovog puta sam odlučila da sve bude fluidno, videćemo šta će se desiti. Ljudi u Beogradu su dobri u tome, dobri da spontano promišljaju i prepuste se iskustvu. Ljudima na Zapadu to predstavlja neprijatnost, nepostojanje strukture. Ali želela sam da ovog puta eksperimentišem. Sve je moguće.

 

 

 

 

Kako je projekat evoluirao do performansa u izložbenom/galerijskom prostoru?

 

 

Želela sam da stvorim prostor koji bi dao ljudim sličan utisak kakav bi imali da su čitali moju knjigu, u saradnji sa mnom kao piscem. Celom iskustvu prilazim kao pisac , ali situacijom orkestriram kao kustos.

 

 

 

 

Nedavno ste postavljeni za direktora Heide MoMA, kako će se to odraziti na dalji razvoj projekta?

 

 

Nadam se da ćemo izvesti akciju u Muzeju, jer muzej ima prelepo dvorište sa skulpturama. To je bilo jedno od pitanja na razgovoru za poziciju u Muzeju. Njima se dopala ideja. Ja nisam najočigledniji kandidat za položaj direktora, nikada nisam upravljala muzejem, nisam kustos, ni istoričar umetnosti, ali imali su ideju da na tu poziciju postave nekog drugačijeg.