The Arrangement(s) Marine Marković: beleške o (de)konstruisanju
The Arrangement(s), trenutno izložen u Salonu Muzeja grada Beograda u okviru 60. Oktobarskog salona, predstavlja projekat Marine Marković koji istražuje odnose između tela, identiteta i društvenih konvencija, sa posebnim akcentom na pitanja kontrole i umetničke/ženske/lične/telesne autonomije. Kroz niz performansa i intervencija, umetnica koristi sopstveno telo kao medijum, postavljajući ga u centar istraživanja granica između javnog i privatnog, bola i zadovoljstva, kao i umetničke i društvene funkcije tela. The Arrangement(s) se bavi pitanjem ličnog i društvenog izbora sukobljavajući percepcije identiteta i kontrole nad sopstvenim telom sa subverzijom njihovih granica.
Napomena autorke uz tekst:
Ovaj tekst je nastao iz razgovora sa Marinom Marković i bezbrojnih Notes na telefonu napisanih povodom tih razgovora; iz razmišljanja o telu kao umetničkom radu, iz sopstvene perspektive žene i istoričarke umetnosti izazvane gledanjem performansa The Arrangement(s) i interakcije sa publikom, u svojstvu muzejske saradnice, prilikom vođenja kroz istoimenu izložbu u Salonu Muzeja savremene umetnosti. Stoga, tekst više nosi karakter lične beleške, ne težeći sveobuhvatnim opisu i analizi svih aspekata projekta.
(De)kostruisanje institucija
Prvobitna ideja projekta The Arrangement(s) podrazumevala je potpisivanje sporazuma između umetnice i institucije (izložbenog prostora, muzeja, galerije). Sporazum određuje mesto na telu umetnice na kojem će biti tetoviran logo institucije. Logo je štampa – pravo na korišćenje, pravo na pripadnost, pravo na autorstvo, pravo na vlasništvo. Zanimljiva je činjenica da je Marina preuzela sam model (ne)fiktivnog ugovora iz BDSM praksi, što nas odmah upućuje na jednu, na prvi pogled nevidljivu konotaciju: The Arrangement(s) je zamišljen kao složena metafora koja prevazilazi granice percepcije ovog projekta kao dihotomija institucija–umetnik i dominantno–potisnuto. Osoba nad kojom se sprovodi čin koji preti suverenosti tela ujedno je i naručilac tog čina. The Arrangement(s) predstavlja „nasilje po dogovoru“ i „nasilje po pravilima“ koje postavlja sama umetnica.
Obično, na ovaj ili onaj način, sam akt performansa zahteva institucionalni prostor (izuzev nezavisnih umetnika, hepeninga u izvangalerijskom prostoru i sl.). Tako, umetnički čin prilikom izvođenja odmah dobija određenu kontekstualizaciju. Institucija je proizvođač konteksta, institucija teži da nosi svoje u sebi. Dajući pravo na korišćenje sopstvenog tela prilikom „aranžmana“, Marina Marković, u suštini, na jedan vrlo originalan način vara uspostavljene institucionalne hijerarhije: telo postaje kontekst za instituciju, sama umetnica postaje kontekst za instituciju; koža – umetničko delo – nosi instituciju na sebi i u sebi, a ne obrnuto.
U performansu, svaka tendencija ka samopovređivanju i fizičkom nasilju jasan je pokazatelj premeštanja paradigme javnog/društvenog/institucionalnog i ličnog osećaja tela. Izlazak van konvencionalnog predstavlja određivanje granica sopstvenog tela, a ne tela kao pojavnog entiteta. Marina Marković se u svom stvaralaštvu obraća konvencionalno „lepim“ i „ženskim“ markerima poput roze boje i prikazivanja samog ženskog tela. Međutim, umetnica namerno dovodi ove faktore do apogeja, kada se telo izlaže kao predmet na „hirurškom“ stolu, a roze boja postaje simbol nasilja. Radikalizacija je, bilo direktno ili indirektno, povezana sa nizom socijalno prihvatljivih i socijalno odobrenih stavova koji su bili nametnuti telu i osećanju tela. Izlazak van konvencionalnog ne može biti ostvaren konvencionalnim putem, zbog čega nastaje potreba da umetnica postavi sopstvena pravila igre. Fizičko povređivanje u tom kontekstu postaje oslobađajući gest i čin otpora, a svaka nanesena rana (u ovom slučaju tetovaža) – iseca konturu tela ličnog iz platna tela javnog.
(De)konstruisanje prava na nasleđe
„Nije tvoje da biraš“ glasi jedna od tetovaža na Marininom telu. Poruka koja se prenosi iz jedne generacije u drugu. Poruka koja je per defaltam namenjena da odredi mesto žene u heteropatrijarhalnom društvu. Žig generacijskog prokletstva koji niko od nas ne bira, koji nam pripada po samom rođenju, nasleđe koje nismo birale.
U okviru The Arrangement(s), Marina Marković poziva istoričare i istoričarku umetnosti (Lucrezia Nardi, Matthieu Lelievre, Daniele Capra, Ješa Denegri) različitih generacija, metodoloških pogleda i profesionalnih stavova, da protumače u jednom kratkom eseju njeno stvaralaštvo, njen pristup sopstvenom telu kao umetničkom delu i sam projekat. Pošto se delovi tih tekstova kasnije tetoviraju na telu umetnice, prvi i najlogičniji zaključak posmatrača je otprilike sledeći: „umetnica u rukama teoretičara kao metafora dominantnih i potisnutih uloga u svetu umetnosti“, što jeste istina, ali nije jedina istina.
Kada sam upoznala Marinu Marković u Salonu Muzeja savremene umetnosti, prvo što je ona primetila bila je tetovaža na mojoj ruci sa natpisom body text. Marina je, naravno, odmah uočila tu ironičnu igru značenja i rekla da se sigurno razumemo. Tek tada sam postala svesna da su deo mojih tetovaža tekstovi ili tekstovi pretvoreni u slike, povezani sa istoričarkama umetnosti, ženama iz mog profesionalnog života, kojima sam verovala i verujem toliko da sam izabrala da ono što su napisale za mene svojom rukom zauvek ostane na mom telu. Da ostane ono što sam izabrala da nasledim. To me je navelo na razmišljanje o tome zašto umetnica, čiji je osnovni alat njeno telo, odlučuje da na svojoj koži (=umetničkom delu) zauvek ostavi teoretizaciju i tumačenje tog dela.
Pravo na nasleđe. Pravo na izbor nasleđa koje dobiješ i koje ćeš ostaviti iza sebe.
Kulminacioni trenutak „izbora nasleđa“ postaje poziv umetnice ORLAN na završni performans The Arrangement(s). ORLAN, za razliku od istoričara umetnosti, ostavlja Marini samo jednu rečenicu: „ovlašćujem tebe da budeš ja, ovlašćujem sebe da budem ti“. Umetnica, poznata po svojim ekstravagantnim manipulacijama sa telom i performansima, potpisuje se na Marininom telu, dajući joj pravo da bude ORLAN, da bude Marina, da bude… Ovo je mogućnost da se prevari predodređenost, ovo je mogućnost izbora.
Budući da iza skoro svakog velikog umetnika stoji ne manje veliki teoretičar, u slučaju sa The Arrangement(s) umetnica se zapravo nalazi u jedinstvenom položaju gde sama bira svoju „teorijsku ćeliju“. Na njenoj koži se sudaraju dva susedna sveta, a bezbrojni meridijani tekstova koji ocrtavaju njeno telo, putem tetovaža, sami postaju umetničko delo, njegovo tumačenje, njegova kontektualizacija. Marina bira teorijske okvire koji će ostati u i na njoj zauvek. Nasleđe koje može da se bira, od ljudi koje je sama izabrala.
Jer jeste njeno da bira.
(De)konstruisanje tela
Kao što umetnica sama ističe, koža je za nju poslednja granica sopstvenog fizičkog postojanja i prva granica sa kojom se suočava spoljni svet. Koža je prelaz. Tetoviranje uključuje ne samo sliku kao rezultat, već i interakciju sa kožom i njeno oštećenje, kršenje granice između ja i oni. Sa čisto fiziološke strane, tetovaža je zabijanje boje u kožu putem nanošenja rana iglom. Intimni proces koji, u idealnim uslovima, podrazumeva medicinsku sterilnost. Proces koji umetnica deli sa posmatračem, zarobivši ga između njegovog svesnog i nesvesnog: između odbojnosti prema svemu što je na neki način povezano sa bolom, krvlju, povredama i fiziologijom i divlje, „životinjske“ radoznalosti prema destrukciji.
Koliko god čudno bilo, ljudskoj svesti (upravo zbog samog postojanja te svesti) jeste svojstvena određena vrsta straha usmerenog prema sopstvenom i tuđem telu kao isključivo fiziološkom fenomenu. Strah od fiziologije je strah od toga što (ne) može da se vidi. Svesno se, pritom, u kontekstu interakcija sa spoljašnjim svetom, oslanja i na projekcije društvenih uloga.
Ona je žena–prijateljica–umetnica–sestra–predavačica–tetka.
Ona je njena društvena uloga.
Njena društvena uloga je moja projekcija–moje viđenje–moje lično uverenje da je poznajem.
Njena fiziologija je njena stvar.
Kada njena fiziologija prilikom performansa postaje i moja i vaša stvar, za ljudsku svest, u određenom smislu, to je jednako slomu društvene uloge. Slomu moje sebične projekcije. Slomu uverenja da je čovek spoj strasti, sloboda i nesloboda, ljubavi, mržnje, nežnosti, strahova, a ne samo živo biće. Slomu uverenja da ja zaista poznajem nju. Slomu uverenja da ja zaista poznajem sebe.
Iz istog razloga se bojimo smrti. Svaki istraživač iz oblasti studija smrti (Death Studies) potvrdio bi da je čovek po svojoj suštini izrazito sebično biće, što nam je uvek teško priznati, jer sebičnost nije društveno prihvatljiva osobina. Mi se ne bojimo smrti čoveka–kao–takvog; bojimo se nestanka njegove društvene uloge iz našeg života. Smrt izaziva strah i gađenje, jer nas u trenutku ostavlja samima sa isključivo fiziološkim faktorom ljudskog (ne)postojanja i probija granicu između doživljaja ljudskog bića kao svesnog i kao biološkog.
Prilikom izvođenja performansa The Arrangement(s), umetnica preispituje spoj kategorija fizičkog, mentalnog, unutrašnjeg i spoljašneg, dovodeći pojmove fizičkog i fiziološkog do apsolutne bukvalizacije putem uključivanja u proces različitih medicinskih aparata koji registruju nekontrolisane procese – reakcije njenog organizma. Dok, obično, praksa umetničkog performansa ispituje koliko daleko umetnik može da izađe van granica sopstvenog tela (na primer, putem prevazilaženja bola), Marina Marković postavlja pitanje koliko duboko ona može prodreti u telo. U okviru instalacije The Arrangement(s) izložene na 60. Oktobarskom salonu, umetnica pretvara projekat u gotovo fantomsku, imaginarnu medicinsku laboratoriju i, istražujući potkožne procese, uključuje snimke poput ultrasonografija i angiografije krvnih sudova mozga.
Ispitujući granice ne samo svog tela, već i, očigledno, granice mašte posmatrača, Marina Marković naglašava zanimljivu tendenciju u preispitivanju interesovanja za telo–kao–takvo. Iako svaki performativni akt ispituje mogućnosti tela, prelazak na fiziološke i, čak, biološke konotacije ističe fetišizaciju tela ne kao objekta divljenja, već kao biološkog bića kome su imanentna izvesna subjektivna i objektivna ograničenja. Pretpostavku koliko se duboko može upustiti u to biće kroz čin određuje samo granica ličnog straha. U trenutku kada dođe do spoznaje da je taj strah zapravo sopstvena projekcija, diktirana mentalnim ili fizičkim ograničenjima, dolazi i do spoznaje sopstvene moći nad njim, a samim tim i mogućnosti da se taj strah prevaziđe. Sledeći ideju metaforičkog ili bukvalnog (de)konstruisanja sopstvenog tela, a kao posledicu i njemu namenjenih (ili nametnutih) društvenih uloga, Marina Marković u okviru svoje lične eksperimentalne laboratorije izvrće sebe naopačke pred gledaocem: sva sam vaša, iznutra i spolja, ali sam vaša, jer sam ja tako odlučila, a ne zato što ste me vi na to naterali.
Instalacija projekta The Arrangement(s) je dostupna javnosti do 1. 12. 2024. u okviru 60. Oktobarskog salona u Salonu Muzeja grada Beograda.
Marina Marković (Beograd, 1983), osnovne i master studije završila je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, na odseku slikarstvo, trenutno pohađa doktorske studije na odseku Novih medija. Učesnica je brojnih grupnih i samostalnih izložbi, festivala, sajama umetnosti, umetničkih rezidencija u Srbiji i inostranstvu. Živi i radi u Beogradu.
, trenutno izložen u Salonu Muzeja grada Beograda u okviru 60. Oktobarskog salona, predstavlja projekat Marine Marković koji istražuje odnose između tela, identiteta i društvenih konvencija, sa posebnim akce){kind=link}