Tatjana Nikolić
Tatjana Nikolić rođena je u Beogradu 1990. godine. Završila je osnovne i master studije u oblasti kulturnog i medijskog menadžmenta, produkcije i politike. Predvodi program za afirmaciju ženskog stvaralaštva FEMIX i deo je tima mentorskog programa za profesionalce u kulturi KREATIVNO MENTORSTVO. Učestvuje u radu ASSITEJ nacionalnog centra za razvoj pozorišta za decu i mlade Srbije i Krovne organizacije mladih Srbije. Pronalazi se u kulturnom, feminističkom i omladinskom aktivizmu, štreberiše, loži se na pravdu, solidarnost i fer plej.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Zauzetim danima, zbog dnevnog plana koji je realističan i ostvariv. Volim svoje poslove, projekte, timove i drago mi je da iz kreveta odlazim baš u te priče. Ne tako zauzetim danima, jutarnje kafe u dvoje na reci ili nekom vidikovcu ili gostiju koje očekujem i svega što sam im smislila za dobrodošlicu. Svim danima, zbog nekog putovanja – gde god, kako god i zbog čega god treba da se ide.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Cvrkut, baš uživam u ptičicama, i kada moje mačke predu. A prija i topot tuša po paravanu ili otvaranje frižidera. Štikle! Kuckanje na tastaturi (ja baš glasno kucam). Zveket čaša kada se čini zdravica. Saksofon ili truba. Realno, volim i kad se moja porodica smeje, kad se baš zacene od smeha. Super je ovo pitanje!
Koja prepreka te frustrira?
Vreme koje brzo prolazi i to što mi se spava čim padne mrak jer ima toliko strava stvari koje mogu i treba da se rade, nauče, vide, dožive…
Šta trenutno čitaš?
„Ravnotežu” Svetlane Slapšak.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Spisak. Red. Realno. Kasnim. Plan B. Sutra.
Hleb. Kuća. Gnežđenje.
Fer.
Koje promene oko sebe primećuješ u poslednjih par godina?
Nažalost, sve veću bespomoćnost sa jedne strane i sve veću veštinu u bahatosti sa druge. Bojim se da se bespovratno gubimo tako bespomoćni u susretu sa tom bahatosti, sve manje vidimo izlaz, ali se koprcamo nekako i zamajavamo da bismo ostali iznad vode i disali.
Šta tebi lično znači umetnost? Šta ti ona daje?
Ono što mene zanima tu je neki sebi svojstven humor, sarkazam, udarac pravo u čelo. Dobro, ne uvek fazon i udarac, nekad padnem i na genijalnost, laka sam meta.
Daje otvaranje novih intelektualnih, emotivnih i kreativnih Pandorinih kutija.
Koja misao ili osećanje te veseli?
Završen posao, zadovoljstvo saradnika ili korisnika, neočekivano dobra reakcija na nešto što smo zajedno stvorili, sinergija.
A onda ponovo – početak, planiranje, maštanje, novi list, 1. septembar ili 1. januar.
