TATE Modern, The World Goes Pop: Dušan Otašević
Ove godine Tate Modern pravi izložbu The World Goes Pop na koju su pozvali umetnika Dušana Otaševića da predstavi rad i beogradsku scenu šezdesetih godina prošlog veka. Razgovarali smo sa Dušanom Otaševićem o izložbi, o samom radu i periodu u kome je nastao.
Za početak da Vam čestitam!
Hvala, i hvala vam na pozivu na razgovor. Možemo sada da kažemo da je izložba tek u septembru, možda smo malo poranili.
Posle otvaranja možemo razgovarati o utiscima.
Izlagali ste u mnogim muzejima u mnogim zemljama do sada. Koji je osećaj imate sada, kad su vas pozvali u Tate modern?
Jesam izlagao u dosta muzeja. To se dešavalona češće dok je postojao Muzej savremene umetnosti u ondašnjoj Jugoslaviji. Ta institucija je jako dobro radila. Kada vidim spisak izložbi na kojima sam učestvovao, a koje je Muzej savremene umetnosti organizovao, tu je zaista bila pokrivena cela Evropa i neki drugi kontineti. Tako da su mnogo više putovali moji radovi nego ja na ta mesta.
Sa druge strane, u ovom trenutku Vi kao pojednac, bez institucionalne podrške, kao što ste rekli, ste pozvani da izlažete u Tate modern-u. Kako to vidite?
Koga ne bi obradovao predlog da izlaže u Tate modern-u, jako važnoj institucija za svakog iz naše struke.
Dakle, Tate modern pravi vrlo zanimljivu izložbu, zove se The World Goes Pop. Izložba je usmerena na šedsete godine prošlog veka, vreme kada se pojavio Pop Art u SAD-u, a u Evropi slična varijanta – Nova figuracija. Biće uključeni, ne samo Zapadna Evropa, SAD, već i Istočna Evropa, Južna Amerika, Azija. To je zaista jedan planetarni projekat.
U svakom slučaju na izložbi će biti oko 70 umetnika sa radovima koji su nastali u tom nekom periodu.
Vi predstavljate umetnika iz Jugoslavije ili Beograda?
Iz Srbije sam pozvan ja, a sa prostora nekadašnje Jugoslavije pozvan je i umetnik Boris Bućan iz Hrvatske.
Koji rad izlažete?
Mene je kontaktirala Lina Džuverović, koja radi u Londonu kao istoričarka umetnosti. Ona je predložila Tate modern i određeni rad. Rad se zove Ka komunizmu lenjinskim kursom.
Iz koje godine je rad?
Iz 1967. godine. To su baš moji počeci. Te godine je održana izložba koja se zvala Beogradska nova figuracija i tu je prvi put jedna grupa mlađih umetnika bila predstavljena sa novim idejama.
Kako je nastao rad Ka komunizmu lenjinskim kursom?
Tokom studija posećivali smo manastire i mesta koja su bila bliža, a na kraju pete godine se uvek išlo na neku ekskurziju u inostranstvo. Najčešće je to bio Pariz. Te godine smo se dogovorili da odemo u tadašnji SSSR. Kao, Pariz ćete svakako videti, a SSSR ne. Pogotovo u to vreme 1965-66. Ruski kostruktivizam me je oduvek zanimao. Međutim, više smo videli neke klasične stvari.
Sa tog putovanja sam doneo propagandni socijalistički materijal. Među plakatima bio je i plakat na kojem Lenjin, za govornicom, u poznatoj pozi drži ispruženu ruku. Dizajner je, uz interpretaciju poznate fotografije ispisao tekst “Ka komunizmu Lenjinskim kursom”. Napravio sam triptih: na središnjoj tabli je portret Lenjina sa ispruženom rukom ka crvenoj zvezdi, a sa druge strane je saobraćajni znak Zabranjeno skretanje udesno.
Da pomenemo i način Vašeg rada. Kada i zašto ste počeli da radite na drvenim tablama?
Počeo sam sa štafelajnom slikom. Ali, negde pri kraju školovanja počeo sam da koristim drvene i aluminijumske table. Ispostavilo se posle desetak godina da drvo puca. Da sam bio pažljiviji na časovima tehnologije mogao sam to da pretpostavim.
Ikone rađene na drvetu su prekrivene slojem gaze, tako da male pukotine, koje se neminovno pojavljuju, ne izlaze na površinu slike. Danas pokrivam drvenu tablu platnom. Kada sam već imao drvenu tablu, korak dalje je bio brz i prirodan, da drvo sečem, izdubim… Isto prirodno se pojavlila mogućnost da iz te ravni izlazim u prostor tako da sam prestao da pravim razliku između toga što izlazi u prostor i ravne ploče. Neću da kažem da je to skulptura, već objekat.
Da se vratimo na izložbu. Rad koji izlažete u Tate-u je izlagan ovde, na izložbama Nove figuracije?
Da, taj rad sam izlagao na dosta mesta, sada ne mogu da se setim svih. Ali u zadnjih 20 godina, javio se neki novi interes i preispitivanje tih 60-ih godina i rad je ponovo izlagan.
A šta je Vama značio pop art u socijalističkog zemlji?
Za mene i za druge umetnike mlađe generacije (Reljić, Kalajić, Nešković, …) to je pre svega bilo biranje drugačijeg izraza – okretanje figuraciji. Mi nismo formalno bili grupa sa određenim programom već smo želeli da uradimo nešto drugačije u odnosu na apstrakciju. Tako da je Nova figuracija bila promena u odnosu na tada vladajući main stream – enformel. Naravno, paralelno su postojali različiti izrazi, ali ovo je bio novi momenat, neka nova poetika i korak dalje u drugom pravcu. Obnavljanje figuracije, koja se nije oslanjala na pređašnju. Naši profesori su se školovali u Parizu, Beču, Pragu. Onda su doneli, recimo iz Pariza, pouke Bonara i Vijara. To je bio program preporučljiv za studente. Meni je ta priča slikanja građanskih enterijera bila strana.
A i van konteksta u tom trenutku?
To svakako, sada kada pominjemo! Postoji nešto, a to je duh vremena. Koji prostruji, videvši po ovoj izložbi, čitavom planetom. Makar ne postojali kontakti među umetnicima. Ne morate da imate tačnu informaciju šta se dešava u ovom trenutku negde, ali prosto osećate duh vremena. To je duh vremena, koji prostruji, videće se i na izložbi The World Goes Pop, čitavom planetom.
Sa druge strane tu su filmovi, muzika …
Naravno i svih aspekata. Normalno je kada ste mladi da osećate svoju generaciju. Globalizacija nije donela ništa novo osim brzine u razmeni informacija.
Da se vratimo na izložbu, da li znate kako će biti to postavljeno i organizovano?
Ne znam taj tehnički deo, ali pretpostavljam da će zauzeti veliki prostor. Recimo moj rad se sastoji od tri table 90 x 90 cm. To znači da je otprilike 1 x 3 metra. Posle Londona, cela postavka se seli u Sao Paulo. I to je vrlo lepo, to su jako važna dva mesta i očekujem da će tome biti posvećena pažnja.
Meni je veoma zabavno što se sada Zapad, sa svojom tradicijom pop arta, otvara ka celoj planeti i umrežava sa njom.
Jeste, Britanci su imali izvaredne umetnike Nove figuracije. Naravno da se taj izraz razlikovao od američkog, zbog tradicije, navika, pa i profila umetnika. Američki pop artisti su dobrim delom radili kao firmopisci, reklame i ogromne panele. Njima je to bilo blisko. Ovde, ne znam da li je neki evropski umetnik radio kao firmopisac.
Meni je to bilo blisko. Voleo sam, pored prelistavanja tih raznih monografija u biblioteci, da gledam po izlozima reklame za frizerske radnje, pekare, obućarske radnje… Toga nema više, ali su ranije to majstori, naravno neuki, iscrtavali. To je uvek bilo meni atraktivno, da vidim tu vrstu naive i neposrednosti. To je isto neki izraz likovni, nasuprot onome što ćete naći u muzeju i vrhunskoj umetnosti. Ja sam pokušavao da dovedem to u vezu.
Šta mislite da je pametno reći mladim umetnicima. Kako postići ono što ste Vi postigli?
Reći ću samo da treba dugo da požive i posle 50 godina – biće u Tate-u! Naravno, šalim se.
Ja sam jedno kratko vreme predavao i stalno sam govorio studentima da je to posao na duge staze. I da niko ne treba da bude nestrpljiv. Ako izabere taj posao, mora da se posveti tome i da računa da možda nikada neće dobiti odgovarajuću satisfakciju. Ne zavisi uspeh samo od talenta. Za to je potreban čitav niz umreženih okolnosti.
Da na kraju popričamo o monografiji koja se priprema o Vama?
Desilo se, sticajem okolnosti. Kolekcionari Trajkovići su se setili da ću ove godine da napunim 75 godina i da je prošlo 50 godina od moje prve izložbe. I da žele da obeleže tih pola veka. To zvuči tako sada strašno. Ja inače nemam monografiju, imam jedan bolji katalog iz Muzeja savremene umetnosti, posle retrospektive. Ovo bi trebalo da bude jedna ozbiljna knjiga.
Ko su autori?
Irina Subotić, Ješa Denegri, Branislav Dimitrijević, Jovan Čekić, biće tekstova Lidije Merenik. Prosto, kada radite dugo, dosta ljudi prepozna vaš rad, pa se dosta materijala tu sakupi.
Koliko sam upućena, biće i izložba u galeriji SANU?
Da, ove godine ću imati samostalnu izložbu u galeriji SANU.
Ja sam tu izlagao pre dosta godina, još nisam bio član Akademije, već kao dobitnik nagrade “Ivan Tabaković”. Sada se taj fond nažalost ugasio. Ali ranije je nagrada bila samostalna izložba u galeriji SANU. To vam je najveća nagrada.
