• Razgovori
• 25.11.2017.
• Razgovor vodila: Katarina Kostandinović / Fotografije: Bogdan Čontoš
• 0
  3899

Spektakularni Bogdan Čontoš

Nedavno si imao prvu samostalnu izložbu, kako to predstavlja tvoj dosadašnji rad?

 

 

Eto, to je prva izložba, poprilično je sve ovo i dalje novo za mene. Kao, vrlo sam nezadovoljan što sam uradio puno novih radova od kako sam konkurisao za tu izložbu. Trebalo je da se ispoštuje određena kvota sa tim starim radovima sa kojima sam konkurisao. Valjda je nezgodno kad si student, kad si mlad, brzo se razvijaš, pa ti je svaki sledeći rad za stupanj bolji od prethodnog. Super je to ispalo, lepo sam se snašao sa postavkom, mali i nezgodan prostor. Vrlo lako se pretrpa ili ostane prazan. Bila je to jedna spektakularna izložba. Nadam se da ću celog života biti nezadovoljan radovima sa kojima sam konkurisao.

 

 

 

 

Radovi, koji su kombinacija mehaničkog i skulpturalnog uobličeni u humor metaforički ili sarkastično, ukazuju na kritiku fenomena i situacija u tvojoj neposrednoj sredini?

 

 

Bojim se da ne, iako nisam puno putovao. Oni često kao svoje nazive koriste izraze koji su karakteristični za ovo govorno područje. Fenomeni o kojima govore ti radovi prisutni su svuda gde je potrošnja i konformizam.

 

 

 

 

Svojim interaktivnim radovima često od posmatrača zahtevaš određeno angažovanje, gde naizgled predaješ kontrolu nad svojim delom, da li je ta kontrola iluzorna ili ne?

 

 

Prvo, moram reći da razlog za interaktivnost i realan pokret radova leži u mojoj izloženosti igračkama, mašinama, alatima i sličnom od ranog detinjstva. To je jezik koji sam naučio.

 

 

Stvar je još zanimljivija zbog činjenice da nisam išao na mašinski, elektrotehnički fakultet ili neki takav, pre ovog fakulteta. Matematiku i fiziku nisam učio na vreme, da ne ulazimo u razlog… Stimulativna je bila ta osnovna škola, školski program stariji od države. Tako svaki rad postaje ozbiljan eksperiment koji neretko za literaturu koristi udžbenik iz fizike za sedmi razred. Neko bi rekao sram ga bilo, akademski građanin. Nije me sramota, jako mi je zabavno. Baš zbog nekog neznanja, još me nije ubila struja, uspevam da neke stvari rešim i jednostavnije nego što bi neko naučen uspeo.

 

Ako mi uspe eksperiment, dobijem rad lepog dizajna. Proizvod, a u stvari skulptura. Kao što uz fen dobijete uputstvo, tako se i ja trudim da pojasnim potrošačima/posmatračima uputstvom način na koji treba postupiti sa skulpturom, kako bi ona estetski nadražila vaša čula.

 

 

 

Danas proizvođači gledaju da snize cenu proizvodnje za svoje proizvode kako bi bili što konkurentniji na tržištu. Time opada i kvalitet.  Ja, naprotiv, baš nisam gledao da snizim cenu proizvodnje, ali ima se koliko se ima. Što se tiče kvaliteta, on je vrlo zanimljiv. Vrlo su krhke te moje skulpture, izdrže svaku izložbu, uz poneku zamenu dela koji otpadne pod uticajem mehaničkih i drugih, viših sila. Unapred znam koji delovi mehanizma imaju mogućnost da podbace, pa imam sve spremno u rezervi. Nezgodno je što ne postoji ovlašćeni serviser skulptura, pa moram stalno da budem uz svoju skulpturu. Valjda je to dokaz da je umetniku njegovo delo k’o dete. Svakako, dok neki daju garanciju i malo više od dve godine, ja za svoju Mašinu koja prodaje maglu, dajem doživotnu.

 

Dal’ je ta interakcija/kontrola iluzorna ili ne, neka zaključe posmatrači sami za sebe.

 

 

Svojim objektima, koji su proizvod sakupljanja i transformacije određenih elemenata, često ukazuješ na ekperimentisanje u polju medija skulpture. Koliko je skulptoralno i estetsko bitno u tvom radu?

 

 

Pa jako je bitno. Ja sam od pre par meseci diplomirani likovni umetnik, i to vajar. Dakle zvanično, posao mi je likovnost. Lepota. Neko bi rekao i da je bitno da ne služi ničemu, al’ da je lepo. S tim se ne slažem, mora da služi nečemu. Prošle godine, da ne imenujem sad, u prizemlju jedne institucije lepi bronzani portret je služio da se ne zalupi prozor po vetrovitom beogradskom danu. I tako.

 

Osim estetike bitan je i taj eksperiment. To je isto što i igra. Veliki umovi u istoriji su upravo kroz igru dolazili do velikih rešenja ili pitanja. Ja još uvek ne znam da li sam veliki um. Zato što sam dete 21. veka. Vreme obilja, stimulusa i drugih gluposti. Kada vršim eksperiment, izložen sam obilju stimulusa, estetskih, mehaničkih, hemijskih i tako dalje. Još kad uspe…

 

Nisam puno razmišljao zašto mora biti skulptoralno. Ne znam, imam problem sa onim što ne može da se opipa. Tek odnedavno crtež počinje da me ispunjava, inače je to bila plastika.

 

 

 

 

Često elemente koje koristiš u svojim objektima nazivaš ready-made.

 

 

Pa da, poseduju već estetsku ili mehaničku osobinu koja mi je potrebna. Na primer, zašto bih naručivao ugaoni zupčanik sa redukcijom za rad kada se isto nalazi u glavi brusilice koja se estetski uklapa u celinu. I finansije igraju bitnu ulogu. Buvljak i odredjeni sajtovi su mi glavni dobavljači.

 

 

Technical specification: Drivers: 57mm speaker X 2 / Transducer type: dynamic / Bluetooth version: V4.1 / Frequency range: 2.4GHz-2.48GHz / Operating distance: up to 10m (free space) / Bluetooth profiles: A2DP、AVRCP、HSP、HFP / Impedance: 16Ω / Frequency response: 20Hz-20kHz / Sensitivity: 110dB / Distortion:<0.1%(THD) / Music playtime: up to 20 hours / Talk time: up to 30 hours / Standby time: up to 1625 hours / Charging time: about 4 hours / Operational temperature: -10 to 50°C

 

 

Kakve mogućnosti ti pruža 3D štampa kao nova alatka?

 

 

Iskreno, manje nego što sam u početku mislio. Odlična je da se proizvedu ready-made komponente, npr. zupčanici, ramenice i mnoge mehaničke i mašinske komponente. Brže i jeftinije mi je da izmodelujem nešto nego da poručujem i čekam. Mogu malo i da odstupim od mašinskih standarda, što dođe super.

 

Pokušao sam da uporedim mogućnosti 3D štampača sa ‘’pristupačnim’’ 3D skenerom (nekoliko prosečnih plata) i moje malenkosti –  vajara i njegove ruke. Dosta sam brže izvajao nego što je on odštampao. Mogao sam da uđem detalje bolje od tog pristupačnog skenera. Izvajao sam skulpturu, on je odštampao ljusku. A štampao je dvadeset i nešto sati figuru od 35 cm. E, tu dolazimo do problema. Mnogo toga sam ja mogao da uradim dok on štampa. Mnogi neće razlikovati život ručno vajane figure i kompjuterski sklopljene ljuske, jer obe su lice. Mini me figure postaju sve popularnije, uzimaju ovo malo ‘leba što je vajarima ostalo, verujem da će se uskoro pojaviti i štampani portreti na groblju.

 

 

Sa druge strane, dosta je lakše napraviti sunđeraste i žičane forme 3D štampom. Prelazi iz jako tanke površine u jako masivnu površinu su nikada lakši. Postoje transparentne plastike koje daju dosta mogućnosti za manipulaciju unutrašnjim prostorom kao i sa svetlom.

 

Glavni problem zbog kog 3D štampu vidim samo kao pomoćno sredstvo u izradi svojih radova jeste materijal – plastika. Bez obzira na šarm koji imaju tanki leyer i štampa, i dalje izbija aura jeftinoće. Plastika i dalje nije plemeniti materijal. Čak i sa intervencijama u vidu hrom laka i poliranja, ne može se porediti sa parčencetom ispoliranog, npr. gvoždja.

 

Zahvalio bih se ‘’Polyhedri’’ koja mi je pozajmila 3D skener.

 

 

 

I za kraj, kako nazivaju skulptora koji ima kilu?

 

 

Skulptor koji ima kilu zove se slikar. Strašna je to nevolja, na zadnjoj godini studija onesposobiti se na jedan semester. Pre operacije mislio sam da ću ponosno preokrenuti sve u svoju korist. Hteo sam da napravim seriju kilavih crteža nakon operacije. Napravio sam par crteža, nisu bili duhovito kilavi, bili su jednostavno, kilavi. Problem je u stvari redukovano kretanje, ono ubija život. Nauči čovek iz svega ponešto. Sada cenim vreme koje je potrebno penzionerima da odu od kuće do pijace i ne razumem zašto neko želi da se vozi pokretnim stepenicama.

 

 

 

Bogdan Čontoš (1994) student je  I godine master akademskih studija na Vajarskom odseku (FLU) u klasi prof. Mrđana Bajića i Radoša Antonijevića. Učestvovao je na izložbama: Spektakularna izložba Bogdana Čontoša, Galerija „Stepenište”, Šumatovačka – Centar za likovno obrazovanje, Beograd (2017); Perspektive XXXIII, Nacionalna galerija, Beograd (2017); Izložba crteža i skulptura malog formata studenata FLU, Galerija Doma omladine, Beograd (2017); Interakcija 2016, Galerija Doma omladine, Beograd (2016); Transform 2016, Muzej suvremene umjetnosti, Zagreb (2016); Izložba crteža i skulptura malog formata studenata FLU, Galerija Doma omladine, Beograd (2016).