Registrator
15.05.2013.
0
2195

Nicolas Bourriaud / Razgovor vodio Zoran L. Božović (2001)

Uz zahvalnost dr Jasmini Čubrilo u rubrici Registrator objavljujemo niz intervjua koje je vodio Zoran L. Božović.

Šta se sve to promenilo u ulozi savremenog likovnog kritičara u odnosu na prethodne generacije kritičara? Imam utisak da su savremeni kritičari postali saradnici, čak saučesnici umetnika, mnogo više nego što su to bili ranije.

Ja bih, zapravo, postavio stvari drugačije. Mislim da je centralna figura savremene kulture danas DJ. Dakle, pošavši iz muzike, DJ je postao centralna ličnost u kulturi. I iz toga proističe nekoliko činjenica. Prvo, kada kažemo DJ, mislimo pre svega na remix, dakle pristup različitim kulturnim izvorištima, i njihovo prisvajanje, da bi se iz njih stvorilo lično delo. S druge strane nalazimo pojam programatora. DJ je programator, na isti način na koji sam to i ja kada organizujem kolektivnu izložbu. A grupne izložbe danas su mesta na kojima se proizvodi, na kojima se generiše produkcija, zvučna, vizuelna, itd. Dakle, mislim da je figura DJ-a danas, ona koja dozvoljava reartikulisanje figure likovnog kritičara.

…..

Jednom prilikom ste rekli da je trgovac umetnošću danas nomad…

Da, verujem da su na izvestan način svi postali nomadi. Živimo u jednom svetu kojim vlada princip “van zemljišnih” kultura, tako se u agrikulturi zove paradajz koji ne raste iz zemlje, već je napajan tečnošću, rastvorom mineralnih soli, itd. Verujem da smo svi mi danas u istom položaju, u nematerijalnom sistemu “van podloge”, i verujem da prisustvujemo pojavi nove kulture koja će zapravo biti kultura vreža, to je reč koja dolazi iz botanike i označava biljni organizam koji pušta svoj koren onako kako napreduje…. I verujem da danas upisati se u savremeni svet, ne znači imati veru u svoje korene, to je nacionalizam, nešto potpuno negativno, već upravo puštati korenja svuda kuda se ide. I to je, verujem, daleko subverzivnije, daleko interesantnije i upravo daleko prilago|enije novoj formi života koju nam nudi XXI vek.

…

Rekli ste dakle, da je nekada umetničko delo bilo objekat, Duchamp je to doveo u pitanje, a danas je umetničko delo postalo međuljudski odnos. Da li svaki međuljudski odnos možemo smatrati potencijalnim umetničkim delom i gde su limiti?

Svaki odnos nije umetničko delo na isti način na koji svaki objekt nije umetničko delo. Umetnici su samo premestili pažnju sa predmeta na odnose. Istovremeno, da to formulišem na generički način, rekao bih da je za mene svaka umetnost produkcija, uz pomoć znakova, gesta, predmeta ili predstava, forme generalno, odnosa prema svetu, to jest, svako umetničko delo jeste upravo ta proizvodnja odnosa prema svetu. I kao likovni kritičar, ja ću upravo o ovoj produkciji odnosa na svet suditi. Iz čega proističe da se tu uvek radi o relaciji na kvadrat, pošto ja sudim tj. ja se odnosim prema nekom ko ima svoj odnos prema svetu. Zbog toga bi danas na izvestan način bio zanimljiv pokušaj likovne kritike sveta. I to je izvodivo. Može se suditi o svetu danas, ili tačnije, može se imati kritičko mišljenje o svetu danas polazeći od intelektualnog repertoara stečenog poznavanjem savremene umetnosti. I to bi bila jedna krajnje uzbudljiva avantura.

Koje su razlike između procesa dematerijalizacije umetničkog dela sedamdesetih i istog procesa danas? Sedamdesetih, čini mi se, ovaj proces je bio više uslovljen ideologijom, a šta se danas dešava?

Mislim da je razlika u odnosu koji umetnici imaju prema svetu. U šezdesetim i sedamdesetim tema umetničkog dela je često bila samo umetničko delo. To znači da je razvijan rečnik, došlo se do imaterijalnog, došlo se do procesa. Danas su to osnove rada, oruđa zapravo, a cilj nije razvoj umetnosti, već upravo proizvodnja odnosa prema svetu uz pomoć oruđa koje nam je modernizam ostavio u nasleđe. Dakle, odnos je upravo inverzan. Felix Gonzales-Torres je, što se ove tvrdnje tiče, amblematska figura devedesetih u onoj meri u kojoj on “obnavlja” dela i forme već odavno istorizovane, kao što su minimal-art, antiforma… dajući im nove sadržaje, koji su društveni i psihološki. Na izvestan način to je pitanje kako je moguće služiti se našom kulturom. I to je, po mom mišljenju, pravo pitanje dvadeset prvog veka: šta možemo učiniti sa svim što nam je dato, na koji način je moguće nastanjivati ne samo oblike, već kako je moguće, nastanjivanjem oblika koji su nam dati, nastaniti svet? Radi se dakle o ekološkoj problematici. I zato mislim da je to najava problematike XXI veka.

Intervju sa Nicolasom Bourriaudom, Zoran L. Božović, Razgovori o likovnoj umetnosti 4 Beograd 2001.

__________________

ZORAN L. BOŽOVIĆ, kolekcionar, izdavač (Beograd, 1949 – Beograd, 2000) Diplomirao i magistrirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao u Centru za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu u kome provodi svoju naučno-istraživačku (naučni savetnik) i, za potrebe Univerziteta u Beogradu, nastavnu karijeru (vanredni profesor) iz oblasti biomedicinskog inženjerstva i informatike. Početkom osamdesetih počinje da se bavi kolekcionarstvom. Fakultativno pohađa grafiku kod prof. Boška Karanovića na Fakultetu likovnih umetnosti, a od 1982. započinje izdavačku delatnost. Izdao je trideset mapa grafika domaćih i stranih umetnika, od kojih se prvih dvadeset i pet, realizovanih do 1995, nalaze u kolekciji Kabineta grafike Narodnog muzeja u Beogradu. Bio urednik edicije monografija u Ciceru. Razgovarao je sa preko devedeset relevantnih umetnika, kritičara i galerista iz različitih generacija, sa različtim konceptima i stavovima sa domaće i svetske umetničke scene, a ovi razgovori objavljeni su u devet knjiga intervjua. Bavio se fotografijom i izlagao na grupnim izložbama kao Bijenale minijature (Gornji Milanovac), Internacionalni salon umetničke fotografije i Oktobraski salon (Beograd), bio nagrađivan, a imao je i jednu samostalnu izložbu fotografija sa portretima umetnika koje je intervjuisao (Galerija Doma omladine, Beograd 1997).
Iznad svega, podržavao, podsticao, kritikovao, prijateljevao sa umetnicima. Iz ove strasti nastala je jedinstvena internacionalna kolekcija radova na kutijama od cigareta koja broji radove oko tri stotine umetnika, izlagana kako u Beogradu (Galerija Grafičkog kolektiva 1985, 1995 i, postmortem, 2001), tako i u Belgiji (Vervije, 1997 i Brisel, 2000).