• Registrator
• 14.07.2014.
• 0
  23238

Moša Pijade (1921)

ПОЛОЖАЈ УМЕТНИКА У НАШЕМ ДРУШТВУ[1]

 

 

Поводом конгреса југословенских уметника

 

пише Моша Пијаде

 

 

 

Друштвени као и економски положај уметника свима је довољно познат као један од најгорих у околини у којој живимо. Они су један засебан ред међу осталим професијама, један ред људи за чијим производима огромна већина друштва, можемо рећи за чијим производима готово нико у нашем друштву не осећа нити најмању потребу. Они су страшан луксуз. Ако има која државна или национална културна парада онда се наша држава и друштво сећају и уметника тражећи од њих да покажу шта су створили, да покажу степен наше уметничке културе. Тако с прилике на прилику сете се друштво и држава да су и наши уметници у животу. Али чим парада прође нико o њима више не мисли и не пита, као што није ни пре питао: живе ли ти људи, како живе, раде ли, шта раде, могу ли да раде?

 

Тако је стање било код нас све до овога рата и није ни најмање нужно да потсетим на многе таленте, на многе добре таленте који су коначно пропали услед тако бедних услова за живот и рад, а једну од наших највећих беда: примораност нашег уметника да себи комад хлеба осигура платом наставника цртања, ту беду носи на себи и данас огромна већина наших уметника.

 

Они су данас излишни чланови друштва, јер не производе ништа корисно, ништа што се може појести, обући, употребити за одржање живота. Њихов положај данас у многом погледу много је тежи, или је бар друштвено много деликатнији него ли икада дотле. У овом времену када се у целом свету па и код нас заподенула величанствена битка између рада и капитала, уметници морају осећати сву тежину свога положаја јер та борба оставља њих по страни пошто они природом своје професије не припадају ни једној ни другој страни. Они свакако не припадају страни капитала, али не ни најамном раду. Они су одиста пролетаријат, ако су им извори за живот и рад оскудни, а нису то, ако случајно неко од њих има материјалних могућности да слика и ваја безбрижно и без обзира на услове око себе. Али ако и јесу огромном већином пролетери, и као такви принуђени да услед неразвијених потреба нашега друштва и наше државе као његове представнице, потраже кору хлеба у државној служби као наставници вештине, што у великој мери тако лоше утиче на њихову уметничку делатност, они ипак не припадају потпуно ни радничкој класи јер, као што мало пре рекох, они не производе ништа што би било од непосредне употребе и користи, ништа за чим друштво осећа неопходну потребу. И у данашње време, када се жешће него икад, јер је дефинитивна, води борба између рада и капитала, они имају ту последњу своју несрећу да буду они излишни и немоћни, они који нису ни на једној ни на другој страни, они који нису никакав ни економски ни политички фактор. Они су само културни фактори! Али ко пита за културне факторе у овој борби два непријатељска света?

 

Уметници због тога морају бити свесни да су материјално узев, излишни људи и да је њихов посао један луксуз, као сваки виши производ ума. Они морају то примити као једну истину и имати стрпљења до онога часа, када ће само друштво после тешке економске кризе само осетити потребу за луксузом уметности. Али они морају и сами, и то удруженим силама радити на томе, да крај све незгодности свога друштвеног положаја не остану у овим претерано суровим и тешким економским условима, од којих готово сви они појединце пате и који се њиховом уметничком раду испречавају као једна страховита запрека.

 

Они су се зато и удружили да својим сложним радом у овом веку економске борбе ослободе себе ових тешких услова за живот и рад, јер само удружени могу те услове ако не сасвим изменити, а оно бар толико поправити да они буду сношљиви. Због тога ме је један сликар зачудио на једној седници Удружења рекавши да ће се он економски борити сам, а да Удружење тражи ради изложбе. Нико усамљен не може доћи до бољих економских услова. Ако се то коме од уметника баш и деси, то се постизава врло ретко и готово увек са огромним жртвама и на штету осталих уметника. Само удруженим снагама могу уметници себи своторити сношљиве услове за живот и уметничко стварање, а никако као појединци, јер се као појединци губе у мору друштва као мале барке које сувише често потону а сувише ретко доспу до свога циља и то после утрошка једне енергије, која би употребљена у уметничком стварању дала сасвим друге резултате.

 

Огроман део кривице за тај несносан друштвени и економски положај уметника пада на њих саме, јер су се до сада увек усамљени, појединачно пробијали кроз живот.

 

Када уметници буду створили достојне услове, када учине могућим да се сваки уметнички таленат слободно развија и да сваки уметник слободно ствара онда ће изложбе доћи саме од себе, а Удружење ће бити ту да њихово организовање потпомогне.

 

Колико је наше друштво неразвијено и колико је безначајна, готово никаква потреба коју оно осећа за уметностима, пружају најбољи доказ наше изложбе. Сви се уметници жале да немају за рад оних услова који им требају, а овамо и са овим бедним условима створене радове неће нико да погледа. Наше друштво нема још ни интересовања за уметност. У Загребу, у Сплиту има бар интересовања, па макар из снобизма, али у Београду нема ни тога интересовања из снобизма. Изложбе немају посетилаца. И имајте на уму то је стање у наших неколико центара, а о нашој унутрашњости да ни речи не потрошимо.

 

Код таквог стања ствари једна од првих дужности наших уметника јесте да разбијају тај лед равнодушности према уметности у нашем друштву, али они то не могу са успехом чинити све док представницу тога друштва, државу, не доведу до тога да достојно цени вредност њиховог културног посла. Они на друштво, на наше тако индиферентно друштво, нису у стању с успехом утицати, ако их у томе послу не помогне држава, јер само она може да им пружи услове нужне за уметничко васпитање друштва.

 

Подељени на разне уметничке групе, према уметничким начелима и програмима, чак и појединачно, они могу сваки за себе изложбама и предавањима ширити интересовање за уметност. Слобода сваког од уметника у томе правцу мора бити неограничена, никако скучена, јер никаква чисто уметничка акција не може ићи на штету уметности и уметника. Али претходан услов за то јесте да они, у оквиру своје професионалне организације, макар се својим уметничким схватањима и правцима не знам колико разликовали, за све уметнике створе повољне услове за рад, за уметничко стварање, не допуштајући ни тренутка да се ма где и ма од кога створи таква корупција која би покушавала да себи приграби, на штету осталих, боље услове за рад или да покуша да своје уметничко схватање наметне другима, који то схватање неће да приме за своје.

 

Удружење Ликовних Уметника треба да окупи у себи све сликаре и вајаре, а од архитеката оне који се осећају ближи уметности него ли кућеградњи. Из тога Удружења треба да потиче иницијатива за све послове који су предвиђени у програму рада, у правилима Удружења и сва контрола над извођењем тих послова. Уметнички савет, који би се створио при оделењу за уметност Минист[арства] Просвете морао би бити уметнички и од уметника изабрани парламент, који би зависио од њиховог поверења и који не би смео учинити ништа што би по схватању свих уметника било штетно или супротно њиховим циљевима. У тој тачки лежи тежиште свега посла Удружења Ликовних Уметника.

 

Оделење за уметност у Мин[истарству] Просвете, односно уметнички савет за ликовне уметности у том оделењу не би никако смео бити једна бирократска институција јер ће уметници онда имати да се боре уместо против једног министра против неколицине министара. Уметнички савет напортив биран од уметника, зависан од поверења целокупног уметничког народа здруженог у овој организацији, мора бити спроводник код државе општих тежњи и захтева уметника и само тако можемо очекивати да ће то оделење функционисати на њихову општу корист. Само на тај начин могу они радити на побољшању својих услова за живот и рад, а да ништа не жртвују од своје слободе уметничког опредељивања. Верујем да је то случај код свих уметника да им је слобода уметничког схватања више свега осталог, па чак више и од економске слободе. Јер, ако су уметникови материјални услови рђави, он онда не може да ради, али ако он те услове добије жртвујући своју уметничку слободу, онда прави уметник неће да ради.

 

Ако би уметнички савет био створен без избора од стране уметника, ако он не буде одговоран пред њима као парламент пред бирачима, ако он буде изван њихове контроле, онда је боље да тај уметнички савет не постоји, јер би без њега имали мање препона пред собом.

 

То схватање ушло је и у статут Удружења, та је тачка, по моме схватању, најглавније што у статуту има. То је кључ за постигнуће циљева које је Удружење Ликовних Уметника себи поставило.

 

 

Објављено у: Слободна реч, Београд, 1921.

 

 

 

---