Registrator
12.11.2013.
0
2082

Intervju sa Richardom Oldenburgom / Zoran L. Božović (1995)

Richard Oldenburg (1933) radio je kao direktor Muzeja moderne umetnosti (MOMA) u Njujorku od 1972. do 1995. godine. Za vreme njegovog rada na toj poziciji, MOMA je proširena na duplo veći prostor i prikazane su neke od najbitnijih izložbi. Takođe bio je predsednik Asocijacije direktora umetničkih muzeja od 1987. do 1988. godine.

Kako ste odabrali svoju profesiju?

Imao sam vrlo čudnu predistoriju, što je neuobičajeno, jer nisam studirao istoriju umetnosti već sam radio u izdavačkoj delatnosti i prvobitno sam došao u Muzej moderne umetnosti kao rukovodilac odeljenja za izdavaštvo. Kao što možda znate, Muzej ima neuobičajeno dugu i bogatu istoriju kao izdavač, jer je osnovan sa idejom da bude i izdavač publikacija iz oblasti moderne umetnosti. Muzej moderne umetnosti izdao je puno značajnih knjiiga, mogu da se setim samo nekoliko koje to nisu, tako da je vrlo privlačna bila ideja raditi u Muzeju kao izdavač. Bio sam u toj ulozi dve godine, a onda je tadašnji direktor dao ostavku i mene su zamolili da budem VD. direktor, a šest meseci kasnije postao sam i direktor. To i nije tako čudno kao što može da izgleda, zato što je Muzej već imao tradiciju da njegovi direktori budu “svaštari”. Muzej ima vrhunske umetničke kustose na čelu svakog od svojih odeljenja, pa im nije bila potrebna još jedna osoba tog zvanja. Potreban im je bio neko ko će raditi sa drugim odeljenjima, sa odborom poverenika, da koordinira programe i da, u stvari, pokuša da pomogne umetničkim odeljenjima da realizuju svoje prioritetne programe. Pa, kako je to funkcionisalo vrlo dobro, ostao sam direktor dvadeset dve godine, što je duže nego što je bio bilo koji raniji direktor. Volim da mislim da su te godine bile vrlo uspešne u mnogo čemu. Svakako da sam vrlo srećan što sam imao mogućnost da to radim. Ali kad se postavi pitanje o mojoj karijeri, ne bih mogao ništa određeno da kažem i ne mogu da dam nikakav savet o tome kako postati direktor muzeja.

Kakva su vaša iskustva kao direktora MOMA? Dobra i loša.

Imam mnogo dobrih iskustava, ali najvažnije od svih je to što sam radio sa ljudima iz muzeja. Oni su vrlo inteligentni, posvećeni svom poslu, sa razvijenim ukusom i maštom. To je činilo svaki dan prilično uzbudljivim ne samo zbog kontakata koje sam tamo imao, i to ne samo sa njima nego i sa širom umetničkom zajednicom, sa samim umetnicima, kolekcionarima, sa donatorima, itd. Dobre stvari su ono što smo postigli za vreme dok sam ja bio tamo, i ne samo ono što sam ja postigao, nego sve ono što je postignuto za to vreme. Čini mi se da je najuočljivija od tih stvari ekspanzija samog muzeja kada smo udvostručili veličinu muzeja, što je bilo daleko više od onoga koliko je bilo predviđeno, jer, bila je to jako mala zgrada za tako veliku kolekciju. Deset godina smo radili na tome i konačno, 1984. otvorili smo nov muzej koji je, možda se sećate, imao izrazito inovatorski projekat, sistem osvetljenja u muzeju, sagradili zgradu sa apartmanima, i tako dalje.

Druge stvari zbog kojih sam zadovoljan su, naravno, velike izložbe koje smo napravili, kao Matisova, Pikasova, kasnog Sezana i druge, i naravno akvizicija značajnih dela koja su došla u kolekciju u vreme kada sam ja bio tamo.

Što se tiče teskoća za koje pitate, mislim da je jedina prava teškoća činjenica da je danas prevashodni problem za svakog direktora muzeja, u ovoj zemlji i drugde, kada se državna pomoć smanjuje, jednostavno neprekidno traganje za sredstvima da bi ste postavili programe koje ste hteli da postavite. Mnogi od njih su sve komplikovaniji za planiranje i izvođenje i to je jedna od loših stvari o kojima razmišljam, jer ste u stalnoj potrazi za sredstvima. Uvek je rizično za projekat kada niste sigurni da možete garantovati uspeh tog projekta na kome ste mukotrpno radili. Moram reći da smo do sada, za vreme za koje sam ja bio tamo, imali sreće. Nikada nismo morali da otkažemo izložbu zato što nismo mogli da obezbedimo sredstva, ali mislim da će, na žalost, ovi problemi postati uobičajeni u budućnosti.

Šta mislite o ulozi muzeja savremene umetnosti danas? U prošlosti galerije su imale više promotivnu funkciju, a onda su muzeji, neki muzeji savremene umetnosti, preuzeli od galerija ulogu promotera mladih umetnika.

Mislim da je to jedna raznovrsna scena. Drugim rečima ima raznih vrsta muzeja savremene umetnosti. Postoje muzeji klasičnog tipa ili tipa “kunsthalle” koji nemaju svoju kolekciju, ali izlažu dela savremene umetnosti. Mnoge izložbe su samostalne ili retrospektivnog tipa, na primer lokalnih umetnika. Mislim da takvi muzeji igraju važnu ulogu zato što se mnogi od najefikasnijih muzeja savremene umetnosti te vrste nalaze u zajednicama koje nemaju velike muzeje. Tako su to često jedina mesta, ili bar neka od malog broja mesta u prilično velikim gradovima gde, u stvari, možete da vidite savremenu umetnost. Galerije se uglavnom nalaze u velikim gradovima kao sto su Njujork ili Los Anđeles, tako da one nisu univerzalni fenomen. S druge strane mislim da se ponekad dosta slobodna upotrebljava reč “muzej”, jer neke od “kunsthala” u stvari su galerije, a ne muzeji u smislu u kom mislimo o muzeju kao o instituciji, koja čuva i stvara svoju kolekciju. Nema ničeg lošeg u tome da se to radi drugačije, ali mislim da je ono što se ponekad gubi iz vida činjenica da muzej ima svoju osobenu ulogu. Nije neophodno da on otkriva novo, da faktički igra ulogu galerije, već da pravi selekciju onoga što je značajno od svega onoga što se dešava. To je ono što je osnivač Muzeja moderne umetnosti, Alfred Bar, vrlo jasno naznačio. On je rekao da je bolje za Muzej da bude par koraka iza aktuelne scene da bi mogao da napravi tu vrstu procene, odnosno selekciju onoga što je vredno sačuvati i što je značajno prikazati sa vrlo široke scene, jer ja mislim da je jedna od važnih uloga muzeja da interpretira i izrazi zbivanja na aktuelnoj sceni. A to je različito od uloge galerije. Nije da galerije ne igraju važnu ulogu u predstavljanju radova publici i da ne prave vrlo dobre izložbe. One, takođe, imaju svoju ulogu u vrednovanju i procenjivanju dela, one su, naravno, pravile procenu prema kojoj su, između ostalog, i mene uzele da ih predstavljam, ali i dalje mislim da su različite stvari predstavljanje novih radova i predstavljanje novog rada za koji smatrate da je značajniji od nekog drugog rada koji možete videti na drugim mestima.

…

Sledeće pitanje je pomalo lično. Koliko Vi kao direktor možete vršiti uticaj na kustose i kako uspevate da realizujete ono što hoćete?

U Muzeju moderne umetnosti nije se radilo na taj način. Nije dolazilo, u stvari, ni do kakvih konflikata, jer je generalno bilo prihvaćeno od strane svih da odeljenja u Muzeju imaju dosta visok stepen samostalnosti. Oni daju svoje prioritete zasnovane na odgovarajućim pretpostavkama. Ti ljudi su specijalisti u svojim oblastima i znaju bolje od svakog direktora šta je po njihovom mišljenju u određenom trenutku najvažnije i od najvećeg interesa za muzej. Tako da je moja uloga kao direktora, kao i na mojoj prethodnoj funkciji, bila u mnogo čemu takva da ne namećem kustosima moje viđenje već da realizujem ideje koje oni imaju. S druge strane, tu je, naravno, i prooblem da se sve to spoji u jedan jedinstven program, i tu direktor igra vrlo važnu ulogu, jer se trudi da bude kao neka osoba koja stoji sa strane gledajući kako ceo program izgleda sa distance, gde se u jednom delu muzeja održava jedna važna izložba, a u drugom delu neka druga u isto vreme. On mora da razmotri problem sa svih strana, da izbalansira savremene izložbe sa onima istorijskog tipa, izložbe fotografija sa izložbama slika i skulptura, i trudi se da postigne ravnotežu između izložbi koje su više popularne, tako da može da privuče publiku da dođe u muzej, sa izložbama stručnog tipa namenjenim užem sloju ljudi, ali vrlo značajnim za muzej. S obzirom na sve to direktor ima stvarno vrlo važnu ulogu u muzeju.

On takođe, što je inače neophodno, zastupa muzej bilo da je to u odnosu sa vlastima, javnim mnjenjem ili Odborom poverenika. Direktor mora, dakle, da predstavi neku vrstu koncepcije o tome šta su pravi ciljevi muzeja, šta se tamo dešava i na kojim principima se to zasniva. To sve nastaje radom svih ljudi u muzeju, ali je često direktor taj koji sve to artikuliše kao simmbolični vođa institucije. Konflikata ima srazmerno malo, i moram reći da konnflikti koji postoje u nekim muzejima uglavnom su sa Odborom poverenika, a manje sa kustosima. Nemam tih problema u muzeju zato što Muzej moderne umetnosti ima dugu tradiciju povereničkih odbora koji su shvatali primat kustoskih odeljenja u postavljanju njihovih izložbenih prioriteta. U nekim manjima muzejima mozete naići na situaciju gde Odbor poverenika ima svoje ideje o tome kako bi program trebalo da izgleda i tu se pojavljuju konflikti koje treba razrešiti. Ja, srećom, nisam imao takvih problema.

Direktori i kustosi muzeja kao što je MOMA muzeja značajne reputacije imaju veliku odgovornost i uticaj na budućnost umetnika i naravno na publiku koja ima poverenje u njihov ukus i njihov izbor?

Muzej je pokušavao neko vreme, u stvari i činio, ali malo ređe, da napravi neku vrstu programa koji će prikazati umetnike u zamahu karijere. Veliki broj umetnika je tako i predstavljen, kao na primer, Keli, pa i moj brat (Klas Oldenburg – prim. z’B.), Stela, i tako dalje. Mnogi umetnici su tako predstavljeni, ne kao rezime njihovih karijera, jer su mnogi od njih tek bili počeli da grade karijere, već je to bila neka vrsta pregleda onoga što su oni tada radili. Svi su oni radili značajne, savremene stvari i mi nismo znali u kom pravcu će se oni razvijati, ali smo mislili da bi bilo interesantno da se to vidi. Mislim da je bilo korisnije imati takvu vrstu retrospektivnih izložbi, pre nego izložbe onog tipa gde bi morali da čekamo da umetnik umre ili uradi svoje najznačajnije delo. Ali, mislim da pitanje koga umetnika izložiti nije uvek i pitanje koji umetnik je, po vašem mišljenju ili mišljenju kustosa, najbolji, već je to vrlo često pitanje odluke koji bi umetnik mogao biti zanemaren. Ima puno umetnika koji su imali mnoštvo retrospektivnih izložbi na drugim mestima, i o kojima Muzej moderne umetnosti ima vrlo visoko misljenje, ali, kako bih rekao, nema potrebe za retrospektivom takvog rada. IIi, tu je, recimo, umetnik N. N., koji je uradio mnogo interesantnih radova, a nije mnogo viđen ill nije godinama izlagao, pa su to vrlo važni činioci. To više nije vrednosni sud, to je više neki osećaj da treba da se uspostavi odredena ravnoteža.

…

Postoje mišljenja da ponovo dolazi vreme pravih kolekcionara i ljubitelja umetnosti?

Voleo bih da mislim da je to tako. Mislim da je postojao veliki interes za vreme “buma” osamdesetih godina, kada se mnoštvo ljudi pojavljivalo na tržištu kao kolekcionari, ne zato što su voleli umetnost, već zato što je to bilo jedno takmičenje u kome su oni mogli, ne samo da zarade novac, nego i da pokažu kako su pametni i kako dobro procenjuju stvari. Oni su, takođe, bili i prvi koji su se iznenadili i razočarali kada je tržište propalo jer su odjednom shvatili da i nije tako jednostavno baviti se time. Mislim da je baš zdravo za tržište što se većina tih ljudi okrenula nekim drugim vidovima ispoljavanja svog talenta. Mislim da je danas tržište manje nego ranije, ali da je verovatno ozbiljnije i zdravije u pogledu onoga što je za njega korisno. Mislim da se to odražava u vidu činjenice, o kojoj smo upravo govorili, da ima kupaca za izuzetno dobre radove, ali nema mnogo kupaca za bilo kakvu sliku umetnika zvučnog imena. Ja sam, dakle, optimista. Mislim, takođe, da se pojavljuju i neki rezultati napora koje su uložili muzeji, aukcijske kuće, dileri i mnogi drugi, da stvore prefinjeniju publiku i da privuku kolekcionare. Sada skoro svaki muzej ima svoj krug mladih kolekcionara, foto sekciju, mlade kolekcionare grafika, i tome slično. Oni time, u stvari, pokušavaju da oforme jednu širu kolekcionarsku zajednicu prenoseći im svoje znanje, iskustvo, podučavajući ih i upoznajući ih sa novom umetnošću. Mislim da to postaje vrlo važan činilac. Očigledno je da su mnogi od kolekcionara koji su stvorili velike kolekcije danas vrlo stari ljudi i da budućnost tih kolekcija leži u njihovoj zainteresovanosti za mlado kolekcionarsko tržište, i ja mislim da se to upravo događa.

* Naslovna fotografija Jill Krementz

Razgovori o likovnoj umetnosti III, Beograd, 1995.

Uz zahvalnost dr Jasmini Čubrilo u rubrici Registrator objavljujemo niz intervjua koje je vodio Zoran L. Božović.

__________________

ZORAN L. BOŽOVIĆ, kolekcionar, izdavač (Beograd, 1949 – Beograd, 2000) Diplomirao i magistrirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao u Centru za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu u kome provodi svoju naučno-istraživačku (naučni savetnik) i, za potrebe Univerziteta u Beogradu, nastavnu karijeru (vanredni profesor) iz oblasti biomedicinskog inženjerstva i informatike. Početkom osamdesetih počinje da se bavi kolekcionarstvom. Fakultativno pohađa grafiku kod prof. Boška Karanovića na Fakultetu likovnih umetnosti, a od 1982. započinje izdavačku delatnost. Izdao je trideset mapa grafika domaćih i stranih umetnika, od kojih se prvih dvadeset i pet, realizovanih do 1995, nalaze u kolekciji Kabineta grafike Narodnog muzeja u Beogradu. Bio urednik edicije monografija u Ciceru. Razgovarao je sa preko devedeset relevantnih umetnika, kritičara i galerista iz različitih generacija, sa različtim konceptima i stavovima sa domaće i svetske umetničke scene, a ovi razgovori objavljeni su u devet knjiga intervjua. Bavio se fotografijom i izlagao na grupnim izložbama kao Bijenale minijature (Gornji Milanovac), Internacionalni salon umetničke fotografije i Oktobraski salon (Beograd), bio nagrađivan, a imao je i jednu samostalnu izložbu fotografija sa portretima umetnika koje je intervjuisao (Galerija Doma omladine, Beograd 1997).
Iznad svega, podržavao, podsticao, kritikovao, prijateljevao sa umetnicima. Iz ove strasti nastala je jedinstvena internacionalna kolekcija radova na kutijama od cigareta koja broji radove oko tri stotine umetnika, izlagana kako u Beogradu (Galerija Grafičkog kolektiva 1985, 1995 i, postmortem, 2001), tako i u Belgiji (Vervije, 1997 i Brisel, 2000).