• Registrator
• 22.01.2014.
• 0
  2130

Intervju sa Lawrence Weinerom / Zoran L. Božović (1995)

Pitanje će možda biti opšte,a možda i ne: šta mislite o konceptualnoj umetnosti i Vašem mestu u njoj?

 

Ja ne razumem konceptualnu umetnost, ne znam šta se podrazumeva pod konceptualnom umetnošću. Sebe smatram umetnikom koji radi u tradiciiji savremene umetnosti. Sva umetnost je konceptualna. Kada pogledate slikare poput Roberta Rymana, ti ljudi tačno znaju šta pokušavaju da izvedu kada rade, i stoga, to je konceptualno. Mislim da je konceptualno reč koju su izmislili ljudi koji se plaše da neće moći da dobiju nastavničko mesto, ako nemaju ime za ono što rade. Ne znam svoje mesto u njoj, ja sam savremeni američki umetnik odrastao u Njujorku, izlaiem u Evropi od ranih šezdesetih, od 1963. Moje mesto u umetnosti je, nadam se, među umetnicima čije delo poštujem.

 

 

Pitanje koje obično postavljam svima koje intervjuišem je: možete li mi dati pregled faza Vašeg rada, od početka do sada?

 

Jedini pregled koga mogu da se setim sadržan je u tome da sam, u svom nastojanju da objasnim svetu šta je umetnost, bio nezadovoljan onim izgledom stvari koji mi se predstavljao: odnosom ljudskih bića prema objektima. U početku sam bio uveren da je svaki pojedini čin specifičan čin, i trebalo mi je mnogo, mnogo godina izlaganja i bivanja u javnosti da shvatim da, možda, imam posla sa opštim aspektom onoga što predstavlja odnos ljudi prema umetnosti. Stoga, moj razvoj je, u suštini, bio razvoj mladog slikara apstraktnog ekspresionizma, ali koji se nije odvijao kroz školski sistem, vec više na ulicama. Otišao sam u Kaliforniju kada mi je bilo sedamnaest i po, osamnaest godina. Stopirao sam donde da bih, u stvari, pronašao sebe. Pravio sam radove sa kraterima od eksplozija i eksplozivnim sredstvima, mislio sam da je svaki pojedini krater specifična skulptura.

 

Povratak u Njujork bio je razočarenje političkom situacijom u SAD-u to vreme SAD su bile angažovane u užasnom ratu u Vijetnamu – razočarao sam se u tržišne vrednosti umetničkog sveta, proveo sam nekoliko godina radeći sa drugim umetnicima, i stvarajući za decu, što se nastavilo i dalje, jer mislim da je umetnost veoma kompleksna. Qna je pokusaj da se promeni svet, i ona je za odrasle. Tako, u sustini, ja stvaram za odrasle i pravim veliika izdanja o stvarima koje saznajete iz umetnosti za decu. Pretpostavljam da poslednjih dvadeset pet godina radim to isto.

 

 

Kakav je vaš pogled ili kritički osvrt na postmodernu umetnost?

 

Arogancija. Ideja da ćete se, kao umetnik ili intelektualac, odupreti, i reći da ste sposobni da budete izvan sopstvenog vremena. To je jedini stav koji imam, to je totalna, apsolutna arogancija i ona, čini se, promoviše ono za šta ja mislim da su odgovorni mnogi konceptualni umetnici, a to je besmislica pravljenja umetnosti samo o umetnosti o umetnosti, dok se umetnost tiče samo odnosa ljudskih bića prema drugim ljudima. A stvaranje umetnosti – to je metafora. Sva postmoderna umetnost je suštinski metaforična, a ja smatram da umetnost po sebi mora da bude nemetaforična, da omogući svakoj osobi iz svake kulture da zadrži svoj sopstveni identitet, a da i dalje bude sposobna da pronade metaforu u tom nemetaforičnom delu. To može da ima veze sa novošću. Postmoderna umetnost u suštini ljudima govori kako da upotrebe ono što je neko drugi otkrio, i vi se ponovo srećete sa besmislicom da neko sa četrdeset godina konačno otkrije Schopenhauera i kaže: “Otkrio sam Schopenhauera!”. On vam neće reći kakve to veze ima sa njim i njegovim postojanjem, ali ga je on otkrio i to je nešto što će vam reći. A ja sam tako umoran od umetnosti o umetnosti. Ona me ljuti, zato što se u svetu dogada tako mnogo stvari i takva se katastrofa upravo sad dešava u našoj kulturi, da je vreme da umetnost zauzme stanovište da se umetnost tiče odnosa ljudskih bića prema stvarima, i, ako razmišljate rečnikom estetike, koju postmodernisti i takozvani konceptualni umetnici odbacuju, “estetika je moral”, etos i estetika jesu jedno te isto. Kako možete imati moral kada morate da prihvatite onu strukturu vrednosti koja nam pruža sve one “divne” stvari poput razaranja u Indokini, II svetskog rata, raspada Jugoslavije, uništenja ovoga i uništenja onoga? Postmodernizam postaje ekstremno reakcionaran, ekstremno konzervativan i zavisi od destrukcije, a ne promene. A cilj umetnosti je da ponudi žive alternative strukturi kakva postoji.

 

 

Vaša politička ubeđenja i njihov uticaj na vaš rad?

 

Ja sam konzervativan američki socijalista. Verovatno ću i umreti kao konzervativan americki socijalista. Verujem da društvo, kakvo mi znamo, mora da prihvati stav: svako prema mogućnostima i svakome prema potrebama. Ali biti američki socijalista umnogome se razlikuje od evropskog socijaliste. U suštini, američki socijalizam počinje i završava se slobodom školovanja, oblicima zdravstvenog osiguranja i bibliotekama. Ne tiče se stila života, ne tiče se morala života, više se odnosi na činjenicu da svaki pojedinac na svetu daje društvu neki svoj doprinos, i da svaki pojedinac treba da dobije nešto zauzvrat. To je uticalo na moj rad, i utiče … Kada predstavljam neki rad, on je, u suštini, otvoren, kada ga neko pročita, on ga razume. Prodaja dela je odgovomost, ne može ti neko pevati ako nema da jede, ali to je prihvatanje tržišnih vrednosti kao sredstva da se preživi, a ne kao načina određivanja uspeha. I pretpostavljam da je to taj uticaj, a da li je nešto urađeno, da li je nešto postalo jasnije za proteklih trideset godina, ne zna se. To su moja osnovna politička shvatanja.

 

 

Živite delimično u Njujorku, delimično u Amsterdamu. Možete li mi reći nešto o sličnostima i razlikama umetničkog sveta ovde i tamo?

 

To je skoro nemoguće odrediti, jer kada sam se ja pojavio u javnosti, pojavio sam se kao “nova vrsta umetnika”, za koju smatram da se može zvati međunarodnim umetnikom. Moja dela se ne bave time da sam ja Amerikanac, moja dela se ne bave time da sam Evropljanin. Zaista ne znam, pomalo sam osamljenik, ne učestvujem mnogo u takozvanom umetničkom svetu, mad ga, i pored toga, veoma poštujem, jer se radi o ljudima koji se bave istim poslom kojim i ja. Nemam ništa protiv njega, jedino smatram da živim jedan drugačiji život.

 

 

Veoma me zanima umetničko tržište, njegov uticaj na umetnike i uticaj umetnika na umetničko tržište. Ima Ii nekog uticaja umetnika?

 

Čovek se nada da ima. Ali setimo se potreba i želja svake nove grupe umetnika koja se pojavi, odredimo šta je realno stanje umetnosti. Ono može da utiče na nivo komfora vašeg postojanja. Od šezdesetih godina više ne može da utiče na to da li možete da dobijete posao ili ne. Tako će umetničko tržište uticati jedino na nivo komfora vašeg života. Mislim da to više nema nikakave veze sa uspehom ili neuspehom, sa tim da li učestvujete na tržištu ili ne, ali mislim da u tržištu nema ničeg lošeg. Mi živimo u kapitalističkom društvu, i prodajemo stvari. Posao koji ja sklapam sa društvom jeste da oni rade nešto drugo, a ja radim one što radim i možda oni mogu dobiti nešto od onoga što ja radim, i mi trgujemo. Oni mi daju one što zarade, a to je novac, ja im dajem one što pravim i time kupujem vreme. Mislim da je to sasvim jasno: ja kupujem vreme da bih mogao da nastavim da radim ono što oni smatraju interesantnim. Kada oni to više ne budu smatrali interesantnim verovatno više necu moći da prodam ono što radim da bih kupio vreme da to radim, moraću da smislim nešto drugo. A pošto smo mogli da to smislimo kada smo bili mladi, možemo i sredovečni, i moćićemo kada budemo stariiji. Ali samo tržište ne može da uzgaja ništa. Ne znate, ne možete da sudite ni o kome. Ljudi koji nešto kupuju zarađuju svoj novac, zato oni tačno znaju šta rade, jer su ga zaradili, radili su za njega. Sasvim je druga priča kada radite sa državom, zato što ne znate tačno zašto ona to radi. Ali osoba koja odlazi na posao svakog jutra, kada on ili ona kupuje neko umetničko delo, kroz novac koji troši daje deo svog života, i dobija nešto zauzvrat. Nemam neko određeno mišljenje o umetničkom tržištu, nemam, takođe, nikakvu kontrolu nad njim. Zato ne postoji razlog da imam mišljenje o nečemu što ne mogu kontrolisati, i što verovatno nije toliko loše.

 

Uloga galerija i muzeja, pa i kritike u promociji umetnika, i uticaj na javno mnjenje o umetnosti.

 

To je ono što oni rade. Promovišu i nastoje da uobliče javno mnjenje.

 

Najbolji intelektualci, najbolji direktori muzeja, i najbolji galeristi pronalaze umetnost koja promoviše ono što oni misle da je lepo i što odražava mentalitet koji bi voleli da vide u svetu. Naravno, tu su i gangsteri koji bi promovisali bilo šta. Ali, u stvari, to je prilično prolazno. To je samo mesto da se nešto izloži, a kada izložite, suština je u tome da neko to vidi kada hoda uliicom. Sa tim se suočavate, to je nužno zlo.

 

 

Kakav je vaš način stvaranja? Da li prvo imate ideju, zatim dolazi skica pa realizacija, ili …

 

Nema nekog opšteg pravila, ali najuobičajeniji način je da me zainteresuje materijal i da počnem da radim sa tim materijalom, fizički. Počinjem sa njim da radim, bilo na otvorenom prostoru, bilo u ateljeu, i da sastavljam delove tog materijala u konfiguracije. Kada dostignu sklop koji tražim ili kada shvatim zašto sam se zainteresovao za taj materijal prevodim ga u jezik, čistim ga i izlažem. To je zaista prilično jednostavno.

 

 

Kada nešto radite i kada završite, ako niste zadovoljni da li to uništavate, da li menjate?

 

Ne izlažem ga.

 

 

Ali da li ga uništavate?

 

Veoma često to nije ništa drugo do gomila materijala, uništavati znači samo čistiti atelje. Da, naravno, uništavam ga.

 

 

Jednom ste izrekli veoma poznatu tvrdnju: umetnik može da stvori delo, delo može da stvori bilo ko i nije neophodno da delo bude stvoreno.

 

Mislim da je to sasvim očigledno, to znači: svi su jednaki u nameri da budu umetnici, u odluci, dok okolnosti zavise od primaoca, komunikacijskog primanja. To sve govori samo po sebi, nema šta da se objašnjava.

 

 

Kada pravite svoje izložbe vi vizuelno i intelektualno utičete na posetioce, publiku. Ovo je velika odgovornost?

 

Svaka umetnost je zajebavanje mozga.

–

 

 

 

Šta mislte o mogućem budućem razvoju savremene umetnosti?

 

Ne mislim da treba da se razvija, mi ne govorimo o razvoju. Mislim da se razvila upravo do tačke gde funkcioniše prilično dobro kada neko iz Beograda govori nekome iz juznog Bronksa o najvažnijim problemima estetike i morala, ne mislim da treba da se razvija na bilo kom mestu. Mislim da radi upravo one što i treba da radi, da funkcioniše kao umetnost.

 

 

Imam osećaj da je za vas umetnost moral?

 

Nije li sve moral? Morate da prihvatite kao činjenicu da svaka osoba koja funkcioniše u umetničkom svetu, ili ne funkcioniše, bira da ne funkcioniše, pravi moralni izbor. U svetu u kome živimo niko ne ustaje ujutru iz kreveta, a da nije doneo moralnu odluku o tome da li ono što radi ima nekakvu svrhu, a ta svrha može biti nasilna ili nenasilna, ali ima svrhu, bilo da uništi ono što smatrate pogrdnim ili da drugim ljudima objasni šta smatrate interesantnim. Nema načina da se razlikuje više vrsta morala, jedna vrsta aktivnosti ne može da bude moralnija od druge. Poneki moral zaudara. To je sve.

 

 

* Naslovna fotografija:Lawrence Weiner, Foto: Latitudes, www.lttds.org

 

 

 

Razgovori o likovnoj umetnosti III, Beograd, 1995.

 

 

Uz zahvalnost dr Jasmini Čubrilo u rubrici Registrator objavljujemo niz intervjua koje je vodio Zoran L. Božović.

 

 

 

__________________

 

 

ZORAN L. BOŽOVIĆ, kolekcionar, izdavač (Beograd, 1949 – Beograd, 2000)Diplomirao i magistrirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao u Centru za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu u kome provodi svoju naučno-istraživačku (naučni savetnik) i, za potrebe Univerziteta u Beogradu, nastavnu karijeru (vanredni profesor) iz oblasti biomedicinskog inženjerstva i informatike. Početkom osamdesetih počinje da se bavi kolekcionarstvom. Fakultativno pohađa grafiku kod prof. Boška Karanovića na Fakultetu likovnih umetnosti, a od 1982. započinje izdavačku delatnost. Izdao je trideset mapa grafika domaćih i stranih umetnika, od kojih se prvih dvadeset i pet, realizovanih do 1995, nalaze u kolekciji Kabineta grafike Narodnog muzeja u Beogradu. Bio urednik edicije monografija u Ciceru. Razgovarao je sa preko devedeset relevantnih umetnika, kritičara i galerista iz različitih generacija, sa različtim konceptima i stavovima sa domaće i svetske umetničke scene, a ovi razgovori objavljeni su u devet knjiga intervjua. Bavio se fotografijom i izlagao na grupnim izložbama kao Bijenale minijature (Gornji Milanovac), Internacionalni salon umetničke fotografije i Oktobraski salon (Beograd), bio nagrađivan, a imao je i jednu samostalnu izložbu fotografija sa portretima umetnika koje je intervjuisao (Galerija Doma omladine, Beograd 1997).
Iznad svega, podržavao, podsticao, kritikovao, prijateljevao sa umetnicima. Iz ove strasti nastala je jedinstvena internacionalna kolekcija radova na kutijama od cigareta koja broji radove oko tri stotine umetnika, izlagana kako u Beogradu (Galerija Grafičkog kolektiva 1985, 1995 i, postmortem, 2001), tako i u Belgiji (Vervije, 1997 i Brisel, 2000.