- Registrator
- 10.10.2014.
-
0
3483
Intervju sa Frankom Stellom / Zoran L. Božović (1991)
Uspesni ste i priznati praktično od trenutka kada ste se pojavili u umetnosti. Da li je to dobro za Vas kao ličnost i kao umetnika?
Uspeh? Znate, većina ljudi može da se prilagodi uspehu, ali postoje razni nivoi i razne vrste uspeha. Onaj koji je umetniku najvažniji jeste njegov uspeh kao umetnika i sposobnost da se slaže sa starijima i sa mlađima i da oseća uzajamnu povezanost. Mislim da je najvažnije za umetnika da ima osećaj identiteta, da oseća samoga sebe i da ima osećaj kolektivnog identiteta, da se uklapa u umetnost prošlosti, da je povezan sa umetnošću današnjice i sa nadom da će njegova umetnost imati tu sposobnost da se projektuje u budućnosti na neki smislen način.
Neki kritičari umetnosti izjavili su da ste u ovome prvom periodu svoga stvaralaštva radili na način blizak umetnicima minimal arta i umetnicima primarnih struktura. Šta Vi mislite o tome?
Pa, mislim, bio sam blizak njima ili su oni bili bliski meni, zavisi od toga kako gledate. Istina je da je to bila jedna od velikih stvari koje su se desavale šezdesetih godina. Da znate, nisam baš sentimentalan u tom pogledu. Da budem iskren, prema tome ne osećam nešto naročito. Pretpostavljam da mi se dopada; dopadalo mi se onda, dopada mi se sada. Spolja gledano, izgleda kao da nema baš puno veze sa onim što sada radim, ali ja mislim da je na izvestan način još uvek ima. A možda je ima sa onim što sam tada radio ili sa načinom na koji sve radim, a to je način na koji razmisljam o slici. Ne kažem da je on dobar; to je samo način razmišljanja o slici, u osnovi strukturalno orijentisan. Verujem da je sve što činim bazirano na nekakvom ubeđenju, da ukoliko dobijem ispravnu i dovoljno snažnu strukturu, postoji mogućnost da napravim nešto dobro, ali stvarno moram verovati u ono od čega počinjem, pa čak i ako ispadne loše, to me mnogo ne uznemirava. Mogu da napravim neuspelu sliku, ali mogu zaista da funkcionišem ili radim jedino ukoliko sam krenuo od nečega što je barem bilo dovoljno snažno i imalo potencijala da postane nešto.
Da li ste hteli da crnim slikama, a posebno kasnijim, date posmatračima neke optičke efekte Vašega rada, ili je to samo sporedan efekat?
Verujem da je to u osnovi sporedan efekat. Znate, veoma je teško razumeti šta Vi ili neko drugi oseća, razume ili čak vidi. Ja zaista ne znam šta drugi ljudi vide. Ponekad nisam siguran ni šta ja vidim, međutim, toliko je teško imati bilo kakav osećaj izvesnosti i veoma teško je generalizovati. U osnovi, mislim, može se reći da se osećaj za traganje ili želja za strukturom na kojoj je moguće graditi, zaista manifestuje na iskren način. Prugaste slike su svojevrstan skelet ili kostur slike, ili kako već želite da nazovete armaturu. Kada o tome razmišljam (a nisam razmišljao na ovaj način) kada sam stvarao sve to mi sada nekako liči na ono što je u akademskom smislu trebalo da čini crtež. Crtež i dizajn treba da budu snažni, da variraju strukturu, da postave kosti pa telo slike povrh njih. Ja nikada nisam pravio crteže, ali ideja u pozadini, organizacija slike, bila je neka vrsta crteža. Ne znam kako ćete Vi na to gledati, ali to je svojevrstan sasvim elementaran crtež, čiji je smisao da se utvrdi šta ili kako neko može da učini, a koji sam po sebi nije ništa ili je, jednostavno, samo likovne prirode.
Kako ste od crnih i crnobelih slika došli do ovih čistih živih boja?
Kada jednom sebi uskratite nešto, onda baš to želite. Ako, recimo, volite samo brinete, nekako iznenada plavuše počinju da bivaju vrlo interesantne. Želite samo da se oslobodite svojih navika. Pretpostavljam da je to beskrajna potraga za raznovrsnošću. Znate, teško je ne koristiti boju. Kada je nisam koristio, činio sam to sa određenim namerama, ali razlog što je nisam koristio na prvom mestu je taj što sam želeo da naglasim boje koje se nisu smatrale bojama. Hoću da kažem, i one su izgeldale isto tako žive i funkcionisale su isto tako dobro. Naravno, kod crne je to očigledno, ali kod aluminijuma nije bilo tako očigledno. On nije kao bilo šta drugo već je nešto drugačije, ali može da funkcioniše tako da stvara umetnost, a to mi se dopada. Ne mora da bude aluminijum, ali možete baš upotrebiti sam aluminijum, metal koji reaguje na ostale boje, no to je samo način iznalaženja nečega što radi za vas.
Umetnost je uvek bila vrlo skupa, možda sada više no ikad. U prošlosti, umetničko delo mogla je da kupi srednja klasa ljudi ili bar gornja srednja klasa, dok danas ne može. Da li je to za budućnost umetnosti dobro ili loše?
Znate, ja nemam pojma o budućnosti bilo čega, pa ni o budućnosti umetnosti, ali mislim da tu u nekom smislu postoji problem. No, verovatno je to isti izgovor koji koriste svi bogati ljudi. Novac ne može da kupi jednu stvar, a to je ljubav. On kupuje nekakvu samostalnost, tako da ja nisam ovisan o drugim ljudima, imam neku svoju veru i svoje ruke, pa mogu da pravim slike kakve želim da pravim i ne treba mi ničija dozvola za to. Eto, to novac može da kupi.
Mnogi umetnici smatraju da je u umetnosti već sve izumljeno.
O, da. Verzija Dišanovog pisoara. Kao ideja, to je u redu, ali je pitanje koliko je ubedljiva. Ubedljiva je ponekad, ali stalna dijeta s time nije tako dobra kao stvarna, prava umetnost. Ja bih radije za dijetu nesto iz Louvre-a ili bečkog muzeja i slično. Ne smatram da je to neki ozbiljan problem. Povremeno neko pronađe nešto dobro, ali ja viđam mnoge dobre stvari pored kojih prolazim svaki dan. Ako je nešto dobro i značajno i pojavi se u tvome radu, koristiš ga. Ne mislim da stvari moram postaviti bukvalno da bih ih preneo u umetnost.
* Naslovna fotografija: Frank Stella, 1964, Ugo Mulas
Razgovori o likovnoj umetnosti, Beograd, 1991.
Uz zahvalnost dr Jasmini Čubrilo u rubrici Registrator iz intervjua koje je vodio Zoran L. Božović.
__________________
ZORAN L. BOŽOVIĆ, kolekcionar, izdavač (Beograd, 1949 – Beograd, 2000)Diplomirao i magistrirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao u Centru za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu u kome provodi svoju naučno-istraživačku (naučni savetnik) i, za potrebe Univerziteta u Beogradu, nastavnu karijeru (vanredni profesor) iz oblasti biomedicinskog inženjerstva i informatike. Početkom osamdesetih počinje da se bavi kolekcionarstvom. Fakultativno pohađa grafiku kod prof. Boška Karanovića na Fakultetu likovnih umetnosti, a od 1982. započinje izdavačku delatnost. Izdao je trideset mapa grafika domaćih i stranih umetnika, od kojih se prvih dvadeset i pet, realizovanih do 1995, nalaze u kolekciji Kabineta grafike Narodnog muzeja u Beogradu. Bio urednik edicije monografija u Ciceru. Razgovarao je sa preko devedeset relevantnih umetnika, kritičara i galerista iz različitih generacija, sa različtim konceptima i stavovima sa domaće i svetske umetničke scene, a ovi razgovori objavljeni su u devet knjiga intervjua. Bavio se fotografijom i izlagao na grupnim izložbama kao Bijenale minijature (Gornji Milanovac), Internacionalni salon umetničke fotografije i Oktobraski salon (Beograd), bio nagrađivan, a imao je i jednu samostalnu izložbu fotografija sa portretima umetnika koje je intervjuisao (Galerija Doma omladine, Beograd 1997).
Iznad svega, podržavao, podsticao, kritikovao, prijateljevao sa umetnicima. Iz ove strasti nastala je jedinstvena internacionalna kolekcija radova na kutijama od cigareta koja broji radove oko tri stotine umetnika, izlagana kako u Beogradu (Galerija Grafičkog kolektiva 1985, 1995 i, postmortem, 2001), tako i u Belgiji (Vervije, 1997 i Brisel, 2000.
