• Registrator
• 18.03.2014.
• 0
  2312

Intervju sa Erikom Bulatovim / Zoran L. Božović (1999)

 

 

 

Postoje li uticaji ruske avangarde u vašem radu?

 

Uticaja je naravno bilo zato što je geometrija, sama geometrija slike, za mene ostala osnova na kojoj se svaki put gradi konstrukcija, svaki konkretni oblik. I ta prostorna geometrija je, naravno, veoma važna za mene i, naravno, to je uticaj ruske avangarde.

 

 

Iako vaše slike izgledaju kao hiperrealistične predstave, one su ipak više apstraktne nego realističke. Na neki način svaka slika postaje znak.

 

To je vaša tačka gledišta. To nije pitanje.

 

 

Kako vi to vidite?

 

Ja prosto ne znam šta da kažem. Naći formulu problema … Problem je konkretan, a formula je, čini se, opšta.

 

 

Možete li nešto reći o svom iskustvu življenja u socijalističkoj zemlji?

 

Iskustvo umetnika u socijalizmu? Kakvo je moje iskustvo u tom smislu? Iskustvo je najnegativnije, naravno, zato što je, iskreno govoreći, to bila situacija laži i licemerja, izveštačena i lažna umetnost koja je potpuno izopačavala taj naš život. Ja sam se, u stvari, i trudio da izrazim taj život, da pronađem realnu predstavu tog života kojim sam živeo. Da izrazim taj socijalni prostor, njegov karakter i smisao. U tom smislu, ja sam uvek razmatrao ideologiju, kao strašnu i lažljivu, i ona je za mene i bila glavni junak, i ja sam je razmatrao kao osnovu i uzrok te laži.

 

 

U toku perestrojke, galeristi i umetnička kritika sa Zapada izabrali su vas, Kabakova, Komara i Melamida i još neke kao najmarkantnije figure. Kako vi sada, sa ove distance, vidite recepciju vašeg rada za vreme perestrojke?

 

Za mene je to bila mogućnost da zarađujem za život svojim profesionalnim radom, zato što sam trideset godina ilustrovao dečije knjige zajedno sa Olegom Vasiljevom, mojim prijateljem, i istomišljenikom i sjajnim umetnikom – koga smatram najboljim ruskim umetnikom, a koji sad živi u Americi. Tada su me prvi put pozivali u američke, francuske galerije i meni se prvi put ukazala mogućnost da se stalno bavim svojom profesijom, da tako zarađujem za život. Za mene je to bio odlučujući trenutak i od tada tako živim – zarađujem za život svojim radom i vrlo sam zadovoljan.

 

 

Šta mislite o umetničkom tržištu?

 

Ja se slabo razumem u to. Mislim da je tržište u principu vrlo … sumljiva stvar. Ko još može da bude oduševljen tržištem? Ne mogu da kažem da mi se ono sviđa – ne sviđa mi se. Ali pošto ne učestvujem aktivno u životu tržišta, ništa konkretno o tome ne mogu da kažem. Stvar je u tome što tržište ma koliko da je loše, u demokratskom, evropskom, zapadnom društvu uvek će se naći mogućnost za čoveka koji misli drukčije, koji neće da bude mainstream. A ja baš neću da budem mainstream, on mi je čudan. Za sve se može naći mesto. Možete da radite, da se bavite svojim poslom, a to je najvažnije. Postoji polifonija, ima puno različitih mogućnosti. To je ono što je dobro. A samo tržište,koliko se ja razumem u to, ne dopada mi se.

 

 

 

 

 

 

Posle Rusije, živeli ste u Njujorku, a sada živite u Parizu. Kakva je razlika između Pariza i Njujorka?

 

Veoma velika. Kada živis u Evropi problem je sledeći – ja, naravno, nikada ne mogu biti ni nemački, ni francuski, ni engleski umetnik, ni španski. Uvek ću biti ruski umetnik. Ali evropski umetnik! Ne samo da mogu da budem, ja jesam evropski umetnik. I zato se u Evropi uvek osećam normalno. A u Americi je drukčije … Ne može se biti američki umetnik ni pod kakvim uslovima. To je sasvim druga stvar. Tamo čoveku može biti dobro, može se napraviti divna karijera, ali to je nešto sasvim sporedno. Tamo je sve drukčije, drukčija svest …

 

 

Kakvi su bili odnosi među umetnicima, između vas, Kabakova, Komara i Melamida u vreme kada ste živeli u Sovjetskom Savezu?

 

Dok smo bili u Rusiji? Mi se tad nismo svi međusobno poznavali. Na primer, sa Komarom i Melamidom sam se upoznao tek pred sam njihov odlazak. Nismo se uopšte poznavali. Više sam se sa njima upoznao kasnije u Njujorku. U Moskvi nismo stigli. A sa Olegom Vasiljevom sam se družio još od škole, sa Sergejem od fakulteta – pa, u stvari, celog života. Naravno, krug prijatelja nije bio baš beskrajan. Kao i uvek, neki ljudi su vam bliski, neki nisu, i u Moskvi je upravo tako bilo – s nekim umetnicima sam bio u bližim odnosima nego sa drugima. U Parizu i Njujorku sam dolazio u odnos sa ljudima sa kojima se u Moskvi nisam sretao.

 

 

Nismo mnogo pricali ovašem iskustvu živijenja u Rusiji u tom periodu, života umetnika, ne kao ilustratora, već da li ste imali mogućnosti da izlažete i slično …

 

Ja uopšte nisam imao izložbu u Rusiji, nikada. Moja prva izložba bila je u Cirihu 1988. godine. Istina, imao sam izložbu u komsomolskom kafeu “Plava ptica”, gde su te komsomolce dresirali kao psena nas. Tamo se mogla organizovati izložba na jedno veče, ali nikoga od prijatelja niste mogli da pozovete. Tamo su se skupljali neki ljudi, tek da vide svoj rad na zidu, ali samo na jedno veče, i iste večeri ste morali da uklonite radove. Eto, takvo veče sam imao i ja, ako se to može nazvati izložbom. Posle se ni to nije moglo. Ja se nisam ni trudio da nešto preduzmem, to je bilo besmisleno. Nisam imao nikakvih iluzija. Uopšte nisam mislio da ću ikada imati izložbu, prosto sam imao potrebu da slikam. I to sam radio. Ceo moj život i život Olega Vasiljeva se delio na sledeći način: pola godine knjiga – zima i jesen, proleće i leto – slikarstvo. Knjige smo radili zajedno, a slikarstvo odvojeno. A umetnički život se sve vreme ipak nekako odvijao, umetnici su se nekako sretali, išli jedan kod drugog, postavljale su se nekakve kućne, poluzvanične izložbe. Ja nikada na njima nisam učestvovao. Nisam želeo jer je to odmah dobijalo neki neumetnički karakter, recimo politički. Nisam hteo da se pokazivanje mojih slika, onoga što ja zaista radim, razmatra kao učešće u nekoj društvenoj aktivnosti. Meni se činilo da ako hoću da učestvujem u nekoj društvenoj, političkoj borbi, da se onda uopšte ne treba baviti slikarstvom, već se prosto treba baviti tim poslom. Zbog toga nikad nisam učestvovao u tim stvarima. Nikad nisam imao izložbu u Rusiji. Ni sad, sad je teško, jer su sve slike odnete. I zbog toga se ceo moj profesionalni život kao umetnika odvijao samo na Zapadu.

 

 

Postoji li neki ruski umetnik iz vaše generacije ili blizak vašoj generaciji za koga mislite da je dobar umetnik a da nije poznat na Zapadu?

 

Da, Oleg Vasiljev koji je malo poznat, ja ga smatram najboljim ruskim umetnikom, i čini mi se da upravo sad počinju da ga priznaju. Sad je imao izložbu u Norveškoj, u najboljoj i najstarijoj galeriji tamo. Sad su priredili divnu izložbu Olega Vasiljeva, sjajno organizovanu u svakom pogledu. Nedavno su bile izložbe Olegovih crteža u Americi. On će sigurno dobiti svoje mesto, ali sada, danas, njegovo priznanje kao da je nekako usporeno. Ja njega smatram umetnikom broj jedan. Ima još dobrih umetnika, sigurno, ali ja prosto govorim o onome što je za mene najočiglednije, a dobrih umetnika ima mnogo.

 

 

 

Razgovori o likovnoj umetnosti IV, Beograd, 1999.

 

 

 

Uz zahvalnost dr Jasmini Čubrilo u rubrici Registrator objavljujemo niz intervjua koje je vodio Zoran L. Božović.

 

 

 

__________________

 

 

ZORAN L. BOŽOVIĆ, kolekcionar, izdavač (Beograd, 1949 – Beograd, 2000) Diplomirao i magistrirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao u Centru za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu u kome provodi svoju naučno-istraživačku (naučni savetnik) i, za potrebe Univerziteta u Beogradu, nastavnu karijeru (vanredni profesor) iz oblasti biomedicinskog inženjerstva i informatike. Početkom osamdesetih počinje da se bavi kolekcionarstvom. Fakultativno pohađa grafiku kod prof. Boška Karanovića na Fakultetu likovnih umetnosti, a od 1982. započinje izdavačku delatnost. Izdao je trideset mapa grafika domaćih i stranih umetnika, od kojih se prvih dvadeset i pet, realizovanih do 1995, nalaze u kolekciji Kabineta grafike Narodnog muzeja u Beogradu. Bio urednik edicije monografija u Ciceru. Razgovarao je sa preko devedeset relevantnih umetnika, kritičara i galerista iz različitih generacija, sa različtim konceptima i stavovima sa domaće i svetske umetničke scene, a ovi razgovori objavljeni su u devet knjiga intervjua. Bavio se fotografijom i izlagao na grupnim izložbama kao Bijenale minijature (Gornji Milanovac), Internacionalni salon umetničke fotografije i Oktobraski salon (Beograd), bio nagrađivan, a imao je i jednu samostalnu izložbu fotografija sa portretima umetnika koje je intervjuisao (Galerija Doma omladine, Beograd 1997).
Iznad svega, podržavao, podsticao, kritikovao, prijateljevao sa umetnicima. Iz ove strasti nastala je jedinstvena internacionalna kolekcija radova na kutijama od cigareta koja broji radove oko tri stotine umetnika, izlagana kako u Beogradu (Galerija Grafičkog kolektiva 1985, 1995 i, postmortem, 2001), tako i u Belgiji (Vervije, 1997 i Brisel, 2000).