- Registrator
- 02.09.2013.
-
0
2265
Intervju sa Danielom Lelongom / Zoran L. Božović (1997)
Uz zahvalnost dr Jasmini Čubrilo u rubrici Registrator objavljujemo niz intervjua koje je vodio Zoran L. Božović.
Kako ste odabrali svoju profesiju, koja je, rekao bih, i retka i veoma složena?
Istina je da imam pomalo retko i složeno zanimanje, ali nisam ja izabrao profesiju, već je ona izabrala mene. Stigao sam do nje potpuno slučajno. Potekao sam iz jedne skromne sredine. Studirao sam prava i političke nauke, položio državni ispit, ušao u Državni savet i postao sekretar IV sekcije za upravne postupke, i želeo sam u stvari da započnem neku vrstu političke karijere pri ministarskom kabinetu. A onda sam, sasvim slučajno, upoznao Eme Maga (Aimé Maeght), koji je bio vlasnik poznate galerije, koji je hteo da napravi muzej na jugu Francuske, gde je imao imanje, i koji je tražio pravni status koji bi trebalo dati tom muzeju. Upoznao sam g-dina Maga preko jednog od mojih prijatelja. G-din Mag me je zapitao da li poznajem regulative za osnivanje udruženja, rekao sam “Da, to radim po ceo dan”, i tako mi je povereno da proučim koji bi bio najbolji status za fondaciju koju je nameravao da osnuje. Studiju za njega sam napravio dolazeći ovde ujutro, pošto sam popodne radio u Državnom savetu. Uradio sam anketu i napisao i predao izveštaj, a istovremeno su mi data druga zaduženja u ovoj kući. Tada je direktor bio Luj-Gabriel Klaje, sa kojim sam uspostavio odlične odnose. Tu sam, u okviru fondacije, napravio tu studiju, i pošto sam se istovremeno upoznao sa problemima galerije, g-din Mag me je jednog dana zamolio da ja preuzmem odnose sa g-dinom Aleksandrom Kalderom, što je za mene bila velika sreća jer sam se veoma divio tom čoveku, koga smatram velikim umetnikom i za koga se ispostavilo da je jedan čudesan i veliki čovek. Tako sam 1961. ušao u ovu kuću, i kada ju je direktor Luj-Gabriel Klaje napustio 1964, bilo je prirodno da ga ja zamenim. Radio sam pored g-dina Maga dvadeset godina, i kada je on umro, posle značajnih problema sa njegovom zaostavštinom, postao sam predsednik ovog društva koje danas nosi moje ime. To je, grosso modo, ono što bih rekao, a trebalo bi dodati mnogo toga, mnogo detalja vezanih za mene, mladog službenika, koji je u tu galeriju ušao na vrhovima prstiju, na mala vrata, i koji je imao priliku da sretne ne samo Kaldera, već i Šagala, Đakometija, udovicu Kandinskog, a takođe i sve ljude koji su se kretali oko tih umetnika – arhitekte, pisce, pevače, pesnike. Moj se život izmenio, to je bila jedna revolucija u mom životu, i zato kažem da je ta profesija mene izabrala, a ne suprotno, jer ja nisam imao nameru da postanem trgovac slikama, učio sam “na terenu”, i evo to traje već više od trideset godina.
Da bi se bilo prodavac umetnina, treba znati trgovati, treba poznavati ljude, ali treba biti i osetljiv na umetnost?
Da, mislim da sam i ne znajući bio osetljiv na umetnost. Ali, tako, ni ne znajući… A tačno je da prodavci slika, koji posao obavljaju onako kako ja smatram da taj posao treba obavljati, i kako ga ja obavljam, u stvari moraju umeti biti dvostruke ličnosti. Sa jedne strane, moraju znati da održavaju odnose sa drugima, sa umetnicima, i moraju biti dovoljno osetljivi, na raspolaganju, otvoreni, a sa druge treba biti komercijalista, upravljati galerijom, što nije lako. Vi kažete da je to retko zanimanje, verovatno je retko iz tog razloga. Uz to, treba imati i dobre odnose sa klijentima. Znači biti i trostruka, a ne samo dvostuka ličnost. Treba sve to uskladiti. Ponekad kažem sebi kako se presvlačim. U stvari, nije stvar u menjanju odeće, presvlačimo se zato što prisustvujemo ceremoniji ili zato što idemo na selo, ne oblačimo se isto… Rekao bih da je za mene to postalo prirodno, i zato što, ipak, ne menjamo jezik. Menjamo pozicije u odnosu na problem, ali jezik ne menjamo. A jezik, to je šta je umetnost, šta su umetnici, koja je razlika između stvaraoca i, kako reći, zanatlija, koja je razlika između umetnika-dekoratora i umetnika-kreatora, šta je umetnost u odnosu na istoriju; kada se govori tim jezikom, kada se taj jezik nosi duboko u sebi, onda se tim istim jezikom priča i sa umetnicima i sa klijentima.
Razgovori o likovnoj umetnosti III, Beograd, 1997.
__________________
ZORAN L. BOŽOVIĆ, kolekcionar, izdavač (Beograd, 1949 – Beograd, 2000) Diplomirao i magistrirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao u Centru za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu u kome provodi svoju naučno-istraživačku (naučni savetnik) i, za potrebe Univerziteta u Beogradu, nastavnu karijeru (vanredni profesor) iz oblasti biomedicinskog inženjerstva i informatike. Početkom osamdesetih počinje da se bavi kolekcionarstvom. Fakultativno pohađa grafiku kod prof. Boška Karanovića na Fakultetu likovnih umetnosti, a od 1982. započinje izdavačku delatnost. Izdao je trideset mapa grafika domaćih i stranih umetnika, od kojih se prvih dvadeset i pet, realizovanih do 1995, nalaze u kolekciji Kabineta grafike Narodnog muzeja u Beogradu. Bio urednik edicije monografija u Ciceru. Razgovarao je sa preko devedeset relevantnih umetnika, kritičara i galerista iz različitih generacija, sa različtim konceptima i stavovima sa domaće i svetske umetničke scene, a ovi razgovori objavljeni su u devet knjiga intervjua. Bavio se fotografijom i izlagao na grupnim izložbama kao Bijenale minijature (Gornji Milanovac), Internacionalni salon umetničke fotografije i Oktobraski salon (Beograd), bio nagrađivan, a imao je i jednu samostalnu izložbu fotografija sa portretima umetnika koje je intervjuisao (Galerija Doma omladine, Beograd 1997).
Iznad svega, podržavao, podsticao, kritikovao, prijateljevao sa umetnicima. Iz ove strasti nastala je jedinstvena internacionalna kolekcija radova na kutijama od cigareta koja broji radove oko tri stotine umetnika, izlagana kako u Beogradu (Galerija Grafičkog kolektiva 1985, 1995 i, postmortem, 2001), tako i u Belgiji (Vervije, 1997 i Brisel, 2000).
