• Registrator
• 14.11.2014.
• Razgovor vodio Zoran L. Božović
• 0
  3148

Intervju sa Christom / Zoran L. Božović (1991)

Svaki od tih projekata košta mnogo novaca. Kako uspevate da to organizujete sa finansijske tačke gledišta?

 

Pre svega, ja sam iniciram projekt, sam ga i plaćam. Nemam nikakvih dotacija od bilo koje organizacije, niti fondova od industrije ili ma koga drugog. Sve što zaradim potiče od prodaje mojih originalnih umetničkih dela.  Radim mnogo, kao i drugi umetnici; nema tu razlike. Imam studio na Menhetnu. Sve radim sam, nemam asistente. Radim mnoge stvari, od veoma malih skica do velikih crteža, modela u razmeri, fotomontaža… Svojevremeno sam radio umotane motocikle, bicikle i razne druge stvari. Sve to prodaje moja supruga. Jeanne-Claude je predsednica naše korporacije. To je normalna kapitalistička korporacija, koja plaća porez, a ne neprofitna korporacija. Ima već preko dvadeset godina da je organizovana za gradnju mojih projekata, za kupovinu mojih dela i za prodaju. Mi takođe otkupljujemo mnoge od mojih radova, ako se pojave pod povoljnim uslovima na svetskom tržištu. Nije to lako, teško je prodavati, radi se ovelikom novcu, ali u svakom biznisu imate rad. Ako na kraju prodamo dosta originalnih radova za dosta novca, onda možemo odlučivati kako da utrošimo taj novac, možemo graditi kuće, posedovati zamkove ili Rols-Rojs. Umesto toga, gradimo projekte. Naš poslednji projekt, koji sam nazvao “Kišobrani” i koji ću raditi zajednički u Japanu i u SAD, koštaće oko deset miliona dolara. Sve to dolazi od mojih radova.  

 

 

Imam pitanje koje mene naročito zanima. Vi kao umetnik imate stvarne mogućnosti da pomoću svojih ideja manipulišete ljudima. Otkuda Vam ta mogućnost, na osnovu čega ste izabrani da manipulišete ljudima?

 

Pre svega, da bi bilo napravljeno nekoliko projekata, tokom poslednjih dvadeset pet-trideset godina otpali su mnogo brojni projekti. Mnogi su pokušavali da me zaustave, zaustavljali su me; nisam mogao da produžim, prebacivao sam se na sledeći projekt. Prema tome, nema nikakve garantije da će se neki projekt ostvariti. Svi ti projekti vrlo su neracionalni, apsurdni, ako mogu tako da kažem, i potpuno slobodni. Ono što je u njima glavno, to je sloboda. Nisu vezani nizašta, ni za kakvo opravdanje. Nikada ne pokušavam da se pravdam kada govorim sa političarima ili sa vlasnicima. Kažem samo: hoću da napravim taj projekt zato što mislim, pre svega, da će to biti umetničko delo i mislim (nerado koristim reč lepo) da će vizuelno zadovoljavati. I na kraju, svi ti projekti imaju veoma veliki vizuelni uticaj. Nije to nešto dosadno. To je predmet, vrlo precizan objekt, nije nešto neodređeno. Ako napravim zavesu u dolini, onda je to zavesa u dolini, ako napravim platno – to je platno. To je veoma deskriptivno. Kada pravim kišobrane, to su kišobrani. Nema tu ničega nejasnoga, nikakve nejasne konfiguracije. To su vizuelne slike, veoma jednostavne. Smatram da projekti našem smislu za umetnost stalno postavljaju pitanja, a ova su radikalna i ponekad čak subverzivna. Oni nas pitaju šta je umetnost. Zbog toga taj projekt ne može da se kupi, ne može da se čuva, ne može da se komercijalizuje, ne možete prodavati karte. Taj projekt je otvoren. Tu ljudi prilagođavaju svoja čula i pokušavaju da misle je li to umetnost ili nije. To je nešto što mogu da vide, što mogu da opipaju, čemu mogu prići.  Ja u stvari, volim da odem u taj kraj i da vidim kakva je povratna sprega, da čujem šta otome ljudi misle. Ne samo da tu pitam druge, nego pitam i samoga sebe, jer projekt ima veoma jaku otvorenu dimenziju. Uvek sam protiv rata, a imam nekakav skoro samoubilački karakter, i zato mi pomeramo granice do najtežih oblasti, kada ljudi skoro zaustavljaju projekt ili ga odbacuju.  Radim ovo zbog toga što osećam da u današnjoj stvarnosti moramo koristiti takva sredstva. Iii da kažem drugačije: naše tradicionalno poimanje umetnosti XX veka u osnovi je viktorijansko, a naša ideja oumetnosti i čulima kao sublimnom objektu opet je izmišljena pre, možda, samo sto dvadeset-sto pedeset godina. Međutim, mi smo u XIX veku stvorili portretiste, pejzažiste, slikare mora… Stvorili smo te razne odvojene odeljke profesionalizma, gubeći osećaj veličine umetnosti od pre pet stotina ili hiljadu godina. Nekada čak ni slikar nije postojao, jer umetnik je bio jednostavno umetnik. Nije bio slikar, vajar, arhitekt, bio je sve. Takođe, su i druga zanimanja, naučnik ili inženjer, lekar ili biznismen, znatno evoluirala od XIX do XX veka. Danas, međutim, umetnik nije mnogo drugačiji od onoga iz vremena Sezana ili Monea. Umetnik još radi slike. Ne ulazim u to kakve slike pravi, apstraktne ili figurativne; to je druga priča. Mehanika je jošuvek ista. Mi, u stvari, treba da istiskujemo pređašnji smisao umetnosti i pređašnji način razmišljanja oumetnosti i da na potpuno drugom nivou uvedemo u umetnost prave resurse našeg društva: biznis, ekonomiju, fiziku… Sve to spada u umetnost, sve to spada u umetnička dela. Nije umetnost samo slika ili skulptura. Zbog toga radim ove projekte; ne mislim da sam posebno izabran. To je samo evolucija ideje da se u umetnosti koriste svi raspoloživi resursi društva. Kada su, na primer, Sforce i Medičijevi kupovali renesansnu umetnost, oni su bili veoma bogati, a u poređenju sa današnjim bogatašima bili su vrlo siromašni. Što se bogatstva tiče, naše drutšvo je daleko, daleko bogatije – ne samo privatnici, nego i razna preduzeća, države i drugi, svi su daleko bogatiji. Imamo, u stvari, toliko različitih resursa, toliko raznih mogućnosti na svim nivoima, i to ne samo materijalnih resursa. Treba da postoje kako bi umetnost mogla pokušati da ih koristi, da dobije povratnu spregu iz tih resursa.

 

 

 

 

 

 

Kako sam shvatio, možda pogrešno, Vi praktično radite hardver kao pakete, predmete i slično, da biste stvarali antikomercijalno i uticali na društvo, da biste nešto uradili na svoj način. To nije protivrečno, ali je različito. To su dve vrste Vaše aktivnosti.  

 

Rad u mome studiju – crteži i skice – uglavnom je tradicionalan ili klasičan u korišćenju materijala. To je kao kod arhitekata. Nema razlike, jer taj rad na neki način liči na arhitektonski. Kada počnem rad na projektu, radim sa fotografom, sa geometrom, imam mape, planove. Pravim fotografije, stvari u razmeri, fotomontaže, modele, makete, tokom godina i meseci pripreme. Recimo, za projekt “Pont Neuf” načinio sam za deset godina, od 1975. do 1985., preko pet stotina originalnih radova. To nije tako mnogo za deset godina. Svi su oni bili ideja kako da to napravim. Od prvog do poslednjeg crteza učim, učim šta je moja ideja. Nadam se da razumete da nemam neku unapred određenu ideju, jer ideje se polako kristalizuju, nisu kristalizovane od početka. Treba tu dosta vremena, znanja, shvatanja mesta, geometrije prostora, strukture, kako bi se konačno došlo do najbolje, najrafiniranije, najadekvatnije formalne vizije, gde će se stvarno nešto izgraditi, jer za to je potrebno mnogo vremena. Ne može se rešiti ni izumeti preko noći. Čovek mora imati nekakav prirodni odnos prema izgledu grada, lokaciji, a crteži odražavaju kako se moja ideja razvija od šematske, nejasne ideje, pa do sve veće jasnoće. Kako napreduje projekt, napreduje inženjerski posao. S mojim inženjerima i specijalistima pronalazimo prave materijale, boje i tako dalje.  Ta originalna dela imaju normalnu, tradicionalnu tržišnu vrednost u našem kapitalističkom sistemu. Ona se prodaju kao stvari, preko moje korporacije, galerijama, kolekcionarima, muzejima i preprodavcima širom sveta.  Koristim razne načine za dobijanje odobrenja. Idem u državne ustanove da tražim dozvolu, pa istovremeno idem, recimo, u saobraćajno odeljenje, i tako dalje. Moram ići svuda, moram i na to da mislim. Ali radi se uglavnom na tradicionalan način, onako kako se radi u našem društvu. Važno je da su godinama, dok sam radio na ovome projektu, ljudi kupovali projekte, studije, crteže… Kupovali su ih zato što su im se sviđali, ili zato što spekulišu, radi više novca. Ali postoje mnogi ljudi koji su mi kazivali da, kupujući te razne stvari, pomažu, u stvari, meni da ostvarim svoje projekte, pošto moram da plaćam i inženjera, i pravnike, i materijal. Zato imamo kolekcionare, imamo preprodavce, trgovce, sa kojima održavamo dobre odnose, jer nam to omogućuje da napravimo prave stvari. To je, na neki način, ono što je radio Robin Hud: uzimamo novac od bogataša i on na kraju ode u potpuno nekomercijalno, nematerijalističko društvo, ali u tome je i ironija ovoga porjekta.

 

 

 

 

 

 

Šta mislite o ulozi tržišta moderne umetnosti? Ono je imalo eksplozivan razvoj poslednjih nekoliko decenija. Cene rastu, izmšljaju se nove zvezde, a onda ih često tržište dosta brzo odbacuje.  

 

Pre svega, tržište se menja. Vrlo brzo se menja. Možete videti mnoge dijalektičke odnose, pa i to kakav je bio odnos prema tržištu. U XIX veku, na primer, bio je jedan čuveni francuski umetnik, Bugero, čija su dela bila vrlo skupa, dok dela impresionista, Sezana, recimo, nisu bila skupa. Ljudi često prave te analogije. Najvažnije je u ovome sistemu tržišta u svetu umetnosti što imamo globalizaciju tržišnog sistema kao nikada ranije u istoriji sveta – ne samo na tržištu umetnosti, nego i u svakoj drugoj grani ekonomije, industriji, privredi, za svaku drugu robu. Imamo univerzalnu komunikaciju, elektroniku, značajna komunikaciona sredstva po celome svetu, informacije i poznavanje vrednosti, naročito u umetnosti. Govorim ovde samo osavremenoj umetnosti. Ne može se reći da nema spekulacija, manipulacija… Međutim, sve je to kratkoročno, te spekulacije, jer, kao i sve ostalo u svakoj umetnosti, vreme je najvažnije, a vreme je uvek na strani dobrih umetnika. Nije to kao, recimo, kod glumaca, igrača, predstava; kod njih je drukčije. Ali vreme je izuzetno važno u vizuelnoj umetnosti. Upravo je uzbudljivo pogledati koliko se novaca sada troši na umetnost, ali na nju se troši zato što ima mnogo umetnika.  Da vam ispričam malu priču. Kada smo došli ovamo, 1964. godine, bilo je samo sedam galerija koje su stvarno radile sa takozvanom avangardnom umetnošću na dva ili tri mesta. Sada u Njujorku ima na stotine galerija. Ima toliko loših umetnika, ima toliko loših umetničkih galerija, ali to pokazuje koliko je umetnost postala vidljiva, kojom se brzinom umetnost uočava. Galerije ne postoje zbog toga što žele da postoje, nego zato što se javila potreba. Ljudi su želeli umetnost. Ne postoji ona samo zato što ima tako mnogo umetnika, nego zbog toga što postoji publika koja želi da apsorbuje, da kupuje, da konzumira brojne vrste umetnosti.  Kako se manipuliše cenama? Kako se kontrolišu cene u ovome tržišnom sistemu? To je duga priča ali, u krajnjoj liniji, umetnost skoro nikada ne gubi kvalitet. Uvek postoji cena – ne visoka cena, ali umetničko delo uvek je privlačno, uvek ima negde klijenta, kupca.  Interesovanje se, naravno, menja, ali umetnici ipak mogu da prežive. Čovek treba ne samo da mnogo izlaže, nego i da bude inteligentan. Mora stalno da se suočava sa kritikom, mora uvek da vodi racuna i otoj kritici. Nema nikakvog recepta, kao: treba da uradiš to i to, pa ćeš biti siguran. Uvek se nailazi na razne teškoće, frustracije, ali i u tome je suština umetnosti i od toga se ne može pobeći.

 

 

Razgovori o likovnoj umetnosti, Beograd, 1991.  

 

 

Uz zahvalnost dr Jasmini Čubrilo u rubrici Registrator iz intervjua koje je vodio Zoran L. Božović.    

 

 

__________________

 

 

ZORAN L. BOŽOVIĆ, kolekcionar, izdavač (Beograd, 1949 – Beograd, 2000)  Diplomirao i magistrirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao u Centru za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu u kome provodi svoju naučno-istraživačku (naučni savetnik) i, za potrebe Univerziteta u Beogradu, nastavnu karijeru (vanredni profesor) iz oblasti biomedicinskog inženjerstva i informatike. Početkom osamdesetih počinje da se bavi kolekcionarstvom. Fakultativno pohađa grafiku kod prof. Boška Karanovića na Fakultetu likovnih umetnosti, a od 1982. započinje izdavačku delatnost. Izdao je trideset mapa grafika domaćih i stranih umetnika, od kojih se prvih dvadeset i pet, realizovanih do 1995, nalaze u kolekciji Kabineta grafike Narodnog muzeja u Beogradu. Bio urednik edicije monografija u Ciceru. Razgovarao je sa preko devedeset relevantnih umetnika, kritičara i galerista iz različitih generacija, sa različtim konceptima i stavovima sa domaće i svetske umetničke scene, a ovi razgovori objavljeni su u devet knjiga intervjua. Bavio se fotografijom i izlagao na grupnim izložbama kao Bijenale minijature (Gornji Milanovac), Internacionalni salon umetničke fotografije i Oktobraski salon (Beograd), bio nagrađivan, a imao je i jednu samostalnu izložbu fotografija sa portretima umetnika koje je intervjuisao (Galerija Doma omladine, Beograd 1997). Iznad svega, podržavao, podsticao, kritikovao, prijateljevao sa umetnicima. Iz ove strasti nastala je jedinstvena internacionalna kolekcija radova na kutijama od cigareta koja broji radove oko tri stotine umetnika, izlagana kako u Beogradu (Galerija Grafičkog kolektiva 1985, 1995 i, postmortem, 2001), tako i u Belgiji (Vervije, 1997 i Brisel, 2000.