- Registrator
- 21.02.2014.
-
0
2419
Intervju sa Antoniom Seguíom / Zoran L. Božović (1999)
Vi niste samo slikar, Vi koristite ceo repertoar likovnih umetnosti da biste se izrazili, slikar ste i crtač, grafičar i vajar …
Da, u slikarstvu postoji i ta materijalna strana koja ima veze sa zanatstvom, i ja se trudim da održim svežinu u mome radu, tako da za svaku seriju izmišljam tehniku koja odgovara slici koju želim, koju mogu, posle pedesetak, tridesetak, dvadesetak slika, iscrpsti, a kada prelazim na novu seriju, pokušavam da nadem novi medijum koji odgovara rukopisu te serije. Ukratko, radi se otraženju načina da slika bude najefikasnija.
Moj vrlo lični utisak je da je kod Vas crtež značajniji…
Da, bez sumnje, postoji grafička strana mog rada, gde je crtež prioritetan. Veoma me zanimaju grafičke tehnike gde linija ima primat. U poslednje vreme dosta koristim drvo i linoleum, što je upravo suprotno ali odgovara mojoj trenutnoj imažeriji…
Kako radite? Radite li skice, ili?
Ne … Zna se kako se slike počinju, nikad se ne zna kako se zavšavaju. Nemam naviku da radim skice, nikad ih ne pravim, počnem sliku, ako već sedim počnem od donje polovine, ako stojim od gonje … Nedavno mi se desilo, počeo sam jednu veliku sliku poručenu za značajnu instituciju, 5m x 3m, počeo sam je i završio, i kad je već odnesena tražili su mi skice, ali ja ih nisam imao! (smeh) Napravio sam ih naknadno …
Da li postoje, iz bilo kog perioda, dela koja ne podnosite, ili naprotiv, ona kojima se i danas divite?
Što se divljenja tiče, ne baš. Ima radova kojih se sećam, pošto su bili poput ključa, koji mi je poslužio, pokrenuli su me da načinim korak, nekad korak napred, nekad korak nazad … A onih koje mrzim, da takvih ima puno … Sećam se pogotovo malih stvari, mrlja, i naravno onih koje nisam mogao da prodam … Njih sad zovemo “istorijska platna” i to mi se čini vrlo duhovitim, ali to već spada u uobičajenu priču našeg ceha, šta ćete…
Zasto uvek te figure sa šeširima, kučićima, kuće, odakle to, da li vam i ta ikonografija dolazi iz argentinskog detinjstva?
Iz argentinske faze svakako ali ne isključivo, postojao je period kada je šešir bio univerzalan … Šešira je nestalo sredinom četrdesetih, sa masovnom pojavom automobila: em je bio problem ući u kola sa šeširom, a onda kada uspete da uđete, stavite šešir pored sebe, i odmah neko sedne na njega! U vreme mojih 8 do 15 godina ne sećam se da sam ikad video oca bez šešira, niti moje stričeve, niti dedu … Ja znam da sada mene znaju kao nekog ko radi portrete grada, sa izvesnom kritičnošću, jer tu su uvek ta oborena debla, i ona imaju svoje značenje, ona su i likovni elementi u mojim slikama ali nose i svoju poruku, zar ne? To u poslednjih 8 možda 10 godina, inače sam radio puno zaista vrlo različitih stvari, aku jednom trenutku dođe do te identifikacije autora sa slikom, i to mi lično smeta. Prosto mislim, kada dođe do stila, kada se identifikuje stil, to je zato što smo gotovi.
Čini mi se da svaka vaša slika ima temu ali da je vi ne razotkrivate, većdajete priliku posmatraču da je shvati … ili ne shvati?
Od jednog momenta to postaje upisano u rad … konstrukcije imaginarnog postanu bliske … Nikada nisam imao nameru da naslikam sliku sa, nazovimo to korektnom naracijom, naracijom koja ima početak i kraj, to mislim. Radije ostavljam svakom posmatraču mogućnost da napravi svoju sliku, dajem im puno mogućnosti i to se dešava, pogotovo sa decom, koja su najzanetija mojim radovima, kao što vidim na velikim izložbama, i koja mogu da konstruišu sasvim različite, ali koherentne priče, i to me zaista zabavlja, to je deo igre, kada vidim da su ta deca shvatila šta sam želeo da kažem. Čak i kad slika nije dobra, bar je razigrala tu dečju maštu.
Pre nego što smo počeli ovaj razgovor, imao sam utisak da ne volite razgovore. Zašto?
Recimo, na prvom mestu, zbog osećaja stida. A potom i zato što danas svi govore o slikama, a ja se izražavam toliko jednostavno i jasno da mislim da mojim slikama ne treba nikakvo objašnjenje, mislim da je to nepotrebno. Prosto mislim da svoju energiju mogu bolje za nešto drugo da upotrebim …
Razgovori o likovnoj umetnosti IV, Beograd, 1999.
Uz zahvalnost dr Jasmini Čubrilo u rubrici Registrator objavljujemo niz intervjua koje je vodio Zoran L. Božović.
__________________
ZORAN L. BOŽOVIĆ, kolekcionar, izdavač (Beograd, 1949 – Beograd, 2000) Diplomirao i magistrirao na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu, a doktorirao u Centru za multidisciplinarne studije Univerziteta u Beogradu u kome provodi svoju naučno-istraživačku (naučni savetnik) i, za potrebe Univerziteta u Beogradu, nastavnu karijeru (vanredni profesor) iz oblasti biomedicinskog inženjerstva i informatike. Početkom osamdesetih počinje da se bavi kolekcionarstvom. Fakultativno pohađa grafiku kod prof. Boška Karanovića na Fakultetu likovnih umetnosti, a od 1982. započinje izdavačku delatnost. Izdao je trideset mapa grafika domaćih i stranih umetnika, od kojih se prvih dvadeset i pet, realizovanih do 1995, nalaze u kolekciji Kabineta grafike Narodnog muzeja u Beogradu. Bio urednik edicije monografija u Ciceru. Razgovarao je sa preko devedeset relevantnih umetnika, kritičara i galerista iz različitih generacija, sa različtim konceptima i stavovima sa domaće i svetske umetničke scene, a ovi razgovori objavljeni su u devet knjiga intervjua. Bavio se fotografijom i izlagao na grupnim izložbama kao Bijenale minijature (Gornji Milanovac), Internacionalni salon umetničke fotografije i Oktobraski salon (Beograd), bio nagrađivan, a imao je i jednu samostalnu izložbu fotografija sa portretima umetnika koje je intervjuisao (Galerija Doma omladine, Beograd 1997).
Iznad svega, podržavao, podsticao, kritikovao, prijateljevao sa umetnicima. Iz ove strasti nastala je jedinstvena internacionalna kolekcija radova na kutijama od cigareta koja broji radove oko tri stotine umetnika, izlagana kako u Beogradu (Galerija Grafičkog kolektiva 1985, 1995 i, postmortem, 2001), tako i u Belgiji (Vervije, 1997 i Brisel, 2000).
