Vladimir Nikolić / Kraj sveta
Razgovaramo sa Vladimirom Nikolićem o njegovoj izložbi “Kraj sveta” koja je otvorena 23. oktobra u galeriji Podroom, a kasnije prekinuta pre predviđenog kraja usled promena koje su se dogodile u Kulturnom centru Beograda. O ovome i Vladmirovom pismu upućenom KCBu i javnosti ste mogli da čitate na Supervizuelnoj. Sada vam prenosimo razgovor o izložbi, video radovima, specifičnom načinu snimanja i postavci u galeriji.
Koristiš zanimljivu tehniku snimanja video radova sa sistemom malih ogledala. Kako i zašto si razvio tu tehniku?
Ne znam tačno, hteo sam valjda da snimim odraz nečeg udaljenog u ogledalu, hteo sam da lomim ogledalo ako se dobro sećam, i odmah sam naišao na problem optičke prirode. Naime, kada izoštriš sliku u ogledalu, samo ogledalo izađe van fokusa (jer je ogledalo bliže objektivu od onoga što se u ogledalu reflektuje), ivice se potpuno zamute, i ostane samo slika, takoreći bez nosača; i obrnuto, vraćanjem fokusa na samo ogledalo, nestaje slika u njemu i ukazuje se njen nosač. To mi se učinilo vrlo metaforičnim, i podsetilo me na period odrastanja, na jedno lično iskustvo. Mnogo vremena sam provodio na jednom velikom drvetu, sa čijeg vrha sam dugo posmatrao pejzaž. Posle nekog vremena sam shvatio da zapravo nema pejzaža, da je dovoljno da siđem u centar tog prizora i da se sve prekomponuje, da nestanu svi odnosi, sav ritam između elemenata koji čine taj pejzaž kada se posmatra sa drveta, sa tog “nosača” slike. Priroda je likovno nepismena, sve to se dešava u oku kako je već davno rečeno, pa čak ni u oku, nego još malo iza.
Mnogo godina kasnije, bio sam na jednom predavanju Branke Arsić, na kojem je govorila o Džordžu Barkliju, filozofu 18. veka koji je tvrdio da oko neposredno ne vidi ništa osim boje i svetlosti, da nema nikakve obrnute slike na retini, da su oblik, veličina, dužina – parametri koje oko nauči da vidi. Još u vreme Barklija je postavljen čuveni Molineov problem – da li bi osoba slepa od rođenja, iznenadnim sticanjem čula vida bila u stanju da razlikuje loptu od kocke na stolu, a da ih prethodno ne dodirne. Odgovor je bio – ne, i poznati su mnogi takvi slučajevi kod ljudi kojima je vraćen vid operacijom. Ta veza između taktilnog i vizuelnog je ono što se pojavljuje u mojim video radovima. Ruka manipuliše ogledalima odnosno prizorom, dodiruje ono što oko vidi, bilo da je na dohvat ruke, ili vrlo daleko, bilo da je malo ili ogromno. Svaki rad ovde počinje sa praznim poljem i jednim krstom, tačkom, to je mesto za subjekta, a to je u mom slučaju ona grana drveta sa koje se mogao napraviti pejzaž u oku.
E sad, pored patetike i subjektivnog iskustva od kojeg sam uvek bežao u umetnosti kao đavo od krsta, najveći problem sa kojim sam se suočio je bio – a kakve veze sve to ima sa životom danas? Vizuelna percepcija je u domenu neuro-nauke, današnji filozofi, da ne govorimo o umetnicima, bave se drugim problemima. Međutim, zavodljivost slika koje sam dobijao ovim postupkom je bila velika, neodoljiva. Stvarno su slike opasna stvar, lepo piše u Kuranu da će sudnjeg dana najteža kazna stići slikare.
Moglo bi se reći da su motivi klasični, portret i akt. Čak su fizionomije portreta nekako renesansne. Kako si odabrao motive koje ćeš snimati?
Pogled na stvarnost kroz objektiv je počeo sa Renesansom. Bilo mi je logično da se vratim tamo. Posle sam stigao i do filma, u ovoj seriji imam i jedan video sa prolaskom voza, što je referenca na film braće Lumiere, ali nije mu bilo mesta u Podroomu. U svakom slučaju, akt sam snimio tokom boravka u Rimu pre par godina. U toku priprema sam obilazio muzeje, prodavnice štofova, a osoba koja pozira je model na rimskoj likovnoj akademiji. Portreti mi nisu bili u planu, međutim kada sam upoznao Maura i Filippa, umetnike koji su me posećivali u mom studiju u Rimu, zamolio sam ih da mi poziraju jer su obojica savršeni modeli. Utisak klasike verovatno dolazi i iz tehničkog postupka, služio sam se samo prirodnom svetlošću, svi modeli su pozirali pored prozora.
Reci nam nešto o “igranim” video radovima. Kako se oni uklapaju u celu priču? Za dva rada je kompozitor Vladimir Pejković uradio originalnu muziku.
Sve do tih igranih radova je na neki način igranje samom slikom, a zatim sam tim slikama hteo da dodam još jedan sloj, neki laki dramski zaplet, kako bi otvorio igru sa prostorom u slici, a i uneo neki svoj sadržaj. Karakteri u toj igri su potpuno uslovljeni prostorom koji nastaje kao refleksija u ogledalu. Kada sam odgledao prve probne snimke, podsetilo me odmah na Liniju, genijalni crtani film Osvalda Kavandolija, čiji junak hoda praznim prostorom po nacrtanoj liniji, i ispada iz slike odnosno upada u rupu kad ovaj gumicom obriše deo linije ispred njega. Meni je belina odnosno praznina u ovoj slici najuzbudljivija, ona čini čitavu situaciju zanimljivom. U poslednjem radu “Kraj sveta”, ivica slike, ivica vidnog polja, ekrana je kraj sveta. Lopta ne može van slike. Mislim da smo kao svet generalno preterali sa slikama. Svakog minuta se na Youtube-u postavi 100 sati video zapisa. Broj proizvedenih i razmenjenih fotografija je verovatno cifra koju ne umem ni da pročitam. Stvarnosti izvan slike više nema, a to nije ona priča o virtuelnoj realnosti.
Što se tiče zvuka, tako je, pozvao sam Vladimira Pejkovića da komponuje muziku. Nije mi bilo lako da prenesem na drugog deo kreativnog posla, prosto nisam navikao na to, zbog čega siguran sam njemu nije bilo lako samnom. Međutim, mislim da je uspeo da završi ove radove na pravi način. Nemerljiv doprinos došao je i od Marije Đorđević i Miloša Tomića, koji su odigrali “Čin u prostoru”. Njih dvoje su mi spasli ovaj rad, jer sam bezuspešno pokušavao da ga snimim sa različitim glumcima, sve dok nisam odustao od glumaca i obratio se njima. Jer oni nisu glumili uopšte.
Postavka radova je takva da je jedan deo u prostoru, odvojen od zida, dok panoi na kojima su projekcije bacaju senku što čini da video doživimo kao nešto materijalno. Napravio si objekte od video radova. Jedan portret je čak projektovan naopako. Šta te je tu zanimalo?
Pa sve je to neko igranje sa slikom. Meni takve stvari iznenada padnu napamet dok se bavim nekim problemom, a onda počnu da se ređaju asocijacije. Pomislim kako je to svođenje realistične slike na znak, pa mi to bude zanimljivo jer se uklapa u ono kako sam doživeo Barklija – da je viđenje slično govoru, da ono kako vidimo čašu ima sličnosti sa čašom koliko je i reč čaša slična čaši. Pa je onda ta senka na zidu i suprematistički crni kvadrat, koji je u nekom drugom kontekstu deo rada izloženog u ćošku galerije na podu. Takođe sam ovim postupkom, kako kažeš, video projekciju pretvorio u objekat, pa onda taj doživljaj objekta bude pojačan time kad ga okreneš naopako. Ali šta je od svega ovoga u pitanju? Verovatno ništa i verovatno sve. Kažu da je prava igra ona koja nema cilj. Želeo sam da dalje produbljujem paradigmu slike samom postavkom. Jer, usled činjenice da danas svi proizvode slike i koriste ih kao sredstvo komunikacije, njena “meta” strana je nekako zaboravljena.
Deo svojih prethodnih video radova u kojima preispituješ poziciju umetnika si naslagao na ulazu u galeriju u vidu odloženih slika naslonjenih na zid. Da li si time hteo da napraviš distancu prema njima kao o nečemu što te sada manje zanima?
Ne, oni su se umuvali na ovu izložbu jer su na neki način povezani sa novim radovima. Ti radovi iz 2009. sadrže polemiku koju sam vodio sam sa sobom o umetnosti, i na kraju o njenoj angažovanosti. Na kraju poslednjeg dijaloga, ovaj drugi deo mene, ljut na prvog što misli da je savremena umetnost licemerna u svojoj angažovanosti i da ta angažovanost više nema nikakav kredibilitet, cinično pita šta bi trebalo da radimo – slikamo ponovo portrete, mrtve prirode, pejzaže? Tako je ovaj prvi pobegao u sliku, u autonomni jezik umetnosti. Pa kad sam već krenuo tim smerom unazad, od Savremenizma prema Modernizmu, stigao sam do portreta, aktova, mrtvih priroda.
Da li je naziv izložbe “Kraj sveta” samo naziv jednog rada ili baca neko svetlo u kom može da se čita cela izložba?
Naziv tog rada mi se zgodno namestio za izložbu u ovom trenutku. Ne zbog izložbe, nego onog što se dešava oko nje. Nije u pitanju samo situacija kod nas, naša stvarnost je poslovično banalna i lako čitljiva u svom zlu. Plašim se da su ovog puta i ovi veći i bolji od nas krenuli lošim putem. Pretpostavljam da nema gotovo nikog danas ko misli da će za 3, 5 ili 10 godina svet biti bolje mesto, naprotiv. Imam neki osećaj da neverovatan tehnološki i naučni razvoj čije se prolazno vreme danas može pratiti maltene na dnevnoj bazi, a ne decenijskoj – ne podstiče maštanje o budućnosti, već ubrzava naše vreme prema kraju. Možda zato ovi radovi pokušavaju da uspore sliku, percepciju, da idu malo unazad.
Tokom novembra ćeš učestvovati na zanimljivoj i važnoj izložbi u Nemačkoj. Kaži nam nešto o tome.
Nemački nacionalni muzej u Nirnbergu (Germanisches National Museum) organizuje izložbu pod nazivom “Looking Down From Above: The Bird’s Eye View”, koja pokriva istoriju od 500 godina slike koja ‘gleda na dole’. Ja sam pozvan da sa svojim video radom Painting (2009) budem deo izložbe koji pokriva XX vek, unutar tematske celine The Abstracting View, u okviru koje će biti izloženi radovi Kazimira Maljeviča i Ela Lisickog, i mislim još dva nemačka umetnika. Na izložbi će biti i radovi Gerharda Richtera, Olafur Eliassona, Kirchnera, to su neka od imena koja sam našao u dokumentaciji koja je do sada stigla do mene. U nekom smislu, ovde je došlo do antidatiranja mog rada, ali bilo mi je glupo da se žalim.
