Voies off / Staying, Leaving – the impossible trip
Od 01. jula do 10. septembra 2013. godine u Arlu, gradu na jugu Francuske, održava se festival fotografije, jedan od najstarijih i po svom značaju veoma renomiran festival ovoga tipa u Evropi. Festival osim glavnog programa podrazumeva i dodatni, koji pod nazivom Voies Off privlači veliku pažnju i, shodno svom karakteru i težnjama, zauzima svoje mesto u rangiranju. Povod za razgovor sa Vesnom Mićović jeste učešće Nove akademije umetnosti iz Beograda na Voies off-u i predstavljanje radova osmoro umetnika iz Srbije koji su u Vesninoj selekciji prikazali svoje fotografije arlskoj publici.
Program u Arlu uključuje tri paralerna festivala fotografije: Rencontres d’Arles, Voies Off i Marseille provence. Šta ove festivale čini različitim i koje bi referentne pozicije mogli po naosob da zauzimaju? Da li postoji hijerarhiski redosled među njima i u čemu bi on mogao da se ogleda?
Rencontres d’Arles se održava svake godine tokom leta i jedan je od najznačajnijih fotografskih festivala. Bio je značajan i na samom početku još 1970. godine i ta tradicja samo doprinosi važnosti. Održava se u Arlu, na jugu Francuske, u različitim prostorima po celom gradu – zvaničnim i alternativnim. To je zaista veliki festival po broju izložbi. Meni su bili zanimljivi i drugi podaci u brojevima kao na primer: 60 izložbi ili više od 3000 profesionalaca ali i više od 10 000 studenata fotografije.
Voies off je paralelni-prateći program festivala Rencontres d’Arles i funkcioniše po istim principima na istim mestima i sa sličnim sadržajem. Dešavalo se da se stvari toliko izmešaju da nije najjasnija granica. Naravno, pošto su uvek u pitanju pare, Rencontres d’Arles se razlikuje od Voies off najviše po tome što može da dovede velike zvezde, umetnike i kustose i što daje veliku nagradu od 25000 eura. Voies off takodje dodeljuje nagradu za portfolio, ali ona iznosi 2500 eura.
Arl je jedno divno mesto na jugu Francuske, takođe sa neverovatnom ponudom, ali tokom festivala svako ko je u Arlu je iz sveta fotografije i verujem da nema slučajnih turista.
Kakav je značaj festivala ovakvog tipa danas, zapravo, značaj ideje o skupu istovremenih festivala na jednom mestu, s obzirom na to da je nakon osnivanja festivala ovakvog tipa fotografija vrlo brzo ušla u tržišni sistem vrednovanja svojstven prodajnoj distribuciji savremene umentosti ili ostalih umetničkih predmeta. Da li bi mogle da se lociraju neke specifičnosti u temama, prezentaciji ili bilo čemu drugom – da li postoje određene tendencije prema nečemu? Koliko utiču festivali, da tako kažem, na to šta će se kasnije pojavljivati u galerijama?
Festivali su definitivno značajni iz više razloga: broj izložbi na jednom mestu, razgovori, diskusije, kustosi i drugi profesionalci takođe na jednom mestu. Ja intenzivno pratim savremenu scenu, ali se svaki put iznenadim kada vidim sve veći broj dobrih fotografskih portfolija. Danas svuda u Evropi ima toliko dobrih programa i škola koje obrazuju fotografe, a to do sada nije bio slučaj. Znalo se za nekoliko najznačajnijih mesta kao sto su Diseldorf, RCA London ili Helsinki. Poslednjih godina su se desile dramatične promene i svi programi su odlični a to znači da svi studenti koji završe te škole imaju dobre fotografske portfolije. Sigurna sam da skoro svi od ovih 10.000 studenata koji su se muvali po Arlu imaju dobre i ozbiljne radove. Sada se kvalitet podrazumeva, treba razvijati druge mehanizme.
Verujem da je upravo to klima za razvoj festivala i da su zato postali značajni. Postoji potreba za skupom takve vrste ili sve što je značajno na jednom mestu. Naravno, to uvek proizvede novi talas, pa tako do sledeće godine. Meni je to poznato, ali se ipak iznenadim jer su stvari postale brže. Mnogi još uvek sebe smatraju umetnicima “na početku karijere”, a svake godine diplomira veliki broj studenata koji su zaista na početku karijere. Postoji generalno problem sa razumevanjem vremena.
Prilika da se participira u pokazivanju portfolija sa mogućnošću izbora gostujućih kustosa predstavlja značajan podatak u opisu programske šeme festivala. Možeš li nešto o tome više reći, ako si upoznata s tim. Na koji način to funkcioniše, kolika je novčana visina uplate?
Porfolio Review je skoro “opšte mesto” u mnogim galerijama ili u okviru muzeja i naravno da je sastavni deo svakog festivala. To je šansa i mogućnost da svoj rad pokažete nekome ko je kustos, urednik, direktor muzeja, kritičar ili izdavač. Obično su organizovani tako da unapred birate sa objavljenog spiska sa kim želite da se sretnete. Dobijate termin ili tačnije kupujete termin od 15 minuta do pola sata, zavisi od organizacije. Postoji mogućnost zakupljivanja i više od jednog termina što ima logike ako ste već tamo gde god da je događaj. Problem je kao i uvek što je zadovoljstvo prilično skupo. Cena za jedan susret sa izabranim imenom sa spiska u trajanju od 20 minuta je, na primer, od 50 eura ali kada se sabere putovanje, smeštaj sa svim troškovima i zakupljenim terminima postaje skoro nerealno. U slučaju festivala u Arlu ukupno bi verovatno bilo više od 1500 eura. Naravno, ohrabrujuće je da je ipak najvažniji portfolio. Treba imati ozbiljne i zaokružene projekte, u suprotnom čitav trud i trošak nema smisla. Ali to je posebna tema. Fotografski portfolio je proizvod na kome mora ozbiljno da se radi.
Da se posvetimo našoj temi – učešću Nove Akademije umetnosti iz Beograda na festivalu Foies Off u Arlu. Zajedno sa profesorom Milanom Aleksićem kustosirala si radove osmoro umentika iz Srbije koji su trebali da odgovore na temu Le voyage impossible. Najpre, kako je došlo do saradnje između Nove Akademije i festivala? Ko su bili naši učesnici na festivalu? Možeš li nešto više reći o svom kustoskom koceptu u odnosu na zadatu temu?
Dobili smo poziv od umetničkog direktora Voies off festivala da učestvujemo kao partneri zajedno sa još tri institucije: Akademija iz Istambula, Fondacija iz Kaira, Foto festival Braga iz Portugala. Pozvali su nas da pokažemo radove za koje smatramo da odgovaraju temi “Staying, Leaving – the impossible trip”. Glavni program festivala je večernja projekcija fotografija u atraktivnom ambijentu gde prisustvuje više od petsto-šesto gledalaca. Na velikom platnu se projektuju fotografije i to je zbog veličine i kvaliteta slike veoma atraktivno. Dobili smo kao i ostali učesnici termin od 20 min. Kada se to računicom pretvori u broj fotografija nije bilo moguće pokazati vise od 8 portfolia. Što se izbora tiče, to je uvek i lako i teško. Ja sam sticajem oklonosti u situaciji da dobro poznajem više od stotinu odličnih fotografskih radova od kojih veliki broj nikada nije pokazan. Sa tako dobrim materijalom nije problem uklopiti se u svaku temu. Verujem da ima odličnih radova koji su meni nepoznati, ali na svu sreću to nije jedina oblast fotografije kojom se bavim. Ovo malo zvuči kao opravdanje (a i jeste). Moje glavno interesovanje su naravno moji projekti, pa nakon toga rad sa studentima i na trećem mestu kustoski projekti, što je i logičan redosled. Izabrani autori nisu studenti Nove akademije, ali su sticajem okolnosti svi iz istog sistema vrednosti. Zajedno sa prof. Aleksićem sam napravila izbor koji je odgovarao temi. Generalno postoji problem uklapanja u zadatu temu, ali sa dobrom ponudom to nije problem – ne moramo da pravimo kompromise, a fotografija je moćan medij, pa šta god da je zadata tema uvek pobede pojedinačne fotografije. Mogla bih da objasnim na koji način sam ja razumela temu i izabrane fotografije, ali bi to oduzelo prilično prostora, a zahteva i gledanje fotografija.
Pomenula si da li je nastup podrazumevao prezentaciju radova umetnika koji su proizašli iz obrazovnog sistema koji bi sada mogao da se odnosi na rad Nove Akademije.
Tačno tako. Do sada je kod prof. Aleksića diplomiralo više od 90 studenata na fotografskom program. Taj sistem vrednosti je sada ustanovljen na Novoj akademiji ali u pravom ambijentu i sa izabranim profesorima. Sigurno ima dobrih radova i van našeg okruženja ali nažalost pored mnogih obaveza teško je baviti se istraživanjem a već postoji taj broj odličnih umetnika koji rade ozbiljno na način koji je nama blizak. Prošle godine sam, na primer, imala ambiciju da organizujem Portfolio Review ili gledanje porfolija na Novoj akademiji otvoreno za sve, sa idejom da dođe svako kome je potrebno da definiše i kreira porfolio ili samo da pokaže radove i čuje mišljenje. To je odlučujuće važno nekome ko pokušava da napravi konačan izbor ili želi da konkuriše za master program negde u Evropi. Nažalost u mini istraživanju sam shvatila da bi većina bila naši bivši i sadašnji studenti. Nisam odustala od te ideje, to bi bila dobra prilika da upoznam i druge radove.
Kao selektor i kustos nisi uključila svoje radove u aktuelnu prezentaciju. Ako se ne varam, 2010. godine u okviru manifestacije Fotonični Trenutki u Sloveniji, zajedno sa fotografkinjom Katarinom Radović, kurirala si izložbu Nova Srpska fotografija u galeriji Simulaker u Novom Mestu i tom prilikom prikazala i svoje radove, što je uobičajena praksa danas i predstavlja sasvim legitiman postupak. Da li je u tom smislu došlo do menjanja ličnog stava prema tome, ili je u ovom slučaju bila u pitanju neka druga pojedinost?
U ovom slučaju nije imalo smisla. Moji radovi se ne uklapaju u temu. Moram da se pohvalim da sam ja zaista u privilegovanom položaju zato što živim i radim u ambijentu stvaranja umetnosti u svim fazama pa čak i formalno kao sto su ramovi, kaširanje, postavke itd. A i svi moji prijatelji su umetnici koje zaista cenim. Teško je biti umetnik ako si u situaciji da moraš da preživljavaš u nekom drugom poslu i ambijentu daleko od umetnosti. Ja uživam u svim fazama ovog posla (osim kada dođe onaj deo – poslati na sve e-mejl adrese itd.). Takođe se bavim različitim oblastima i razumem sve uloge. Za mene je sve to dovoljno značajno i bez mog učešća kao umetnika. Najlakše, ali u isto vreme i najteže je biti samo umetnik.
Drugi generalni problem (koji je izlečiv, ali zahteva praksu) je razumevanje sopstvenih radova. Ja sam uspela da razvijem mehanizme da sopstveni porfolio gledam “tuđim očima” pa se dašava da biram i sopstvene radove. Ali nažalost imam preambiciozne ideje i želja mi je da napravim odavno planirane bar tri tematske izložbe u kojima bih učestvovala i kao umetnik. Ali mi je želja i da završim sopstveni novi projekat, pa sve tako ukrug do sledečeg zivota.
Kažeš da si ustanovila mehanizam da sopstvene radove posmatraš tuđim očima. Koja vrsta iskustva je u pitanju? Činimi se da su ti mehanizmi viseštruko značajni, čak presudni, u posmatranju i shvatanju sapstvenih radova, naročito kada su fotografi-umetnici u našoj sredini često prepušteni takvim prilikama da to upravo sami čine.
Ovo je jedno od onih pitanja na koje je teško dati kratak odgovor. Fotografija je takav medij da lako može da promaši značenje pa čak i oblast. Ako bih sada pokušala da objasnim tu metodologiju postoji opasnost da me neko razume kao formalistu, a to bi bila pogrešna slika. Evo obećavam odgovor, ali to zahteva primere, poredjenje itd. Pozovi me na neki duži razgovor.
Svakako, sa osobitim zadovoljstvom. U redu, dakle, da se ne udaljavamo previše od teme. Možeš li nam reći na koji su način radovi prikazani?
Prikazani su kao slajd projekcija. Većina festivala praktikuje da pokazuje portfolije elekstronski. To izgleda odlično, neka vrsta letnjeg bioskopa gde publika u mraku gleda fotografije velikog formata. Atraktivno je zbog veličine i kvaliteta slike i pravi je način korišćenja novih tehnologija. Stvar je očigledno morala da se razvije u tom pravcu zbog nagomilanog materijala, para i demokratske šanse. Možda podseća na gledanje slajdova iz prošlog perioda, ili na listanje fotografske knjige, gde se takođe fotografije gledaju pojedinačno, ali u svakom slučaju je atraktivno, dobro i korisno. Naravno, postoje i problemi upravo zbog pojednačnih fotografija za razliku od galerije. Neki projekti su hendikepirani zbog tog redosleda ili zbog skraćenog teksta ali to se često javlja i u drugim vidovima predstavljanja.
Da, gledao sam neke snimke na internetu. Međutim, primetio sam da se tokom nekih projekcija koristila muzika. Utiska sam da je mogla pogrešno uticati na percepciju datih radova.
Taj ambijent liči na bioskop na otvorenom i nije bilo neobično da ima i zvuk. Za mene je to novo iskustvo i ja se lično ne bih opredelila za zvuk ili muziku uz fotografije. To je onda novi medij između video radova i fotografije. Ali ako se suprotstavim sama sebi, pitanje je kako bi sve i izgledalo u tišini. U realnosti nije bilo ni loše baš zbog izbora muzike. To je bio paralelni mini koncert jednog francuskog umetnika koji se očigledno bavi eksperimentalnom, umetničkom muzikom.
Možeš li nam dati par opisa po tebi najzanimljivijih radova i njihovog izgleda u galeriji? Da li si stekla neki utisak o poziciji onog sto poznaješ od naše fotografske scene u odnosu na ukupnu festivalsku ponudu?
Ako ovo mogu da razumem kao pitanje “da li smo dovoljno dobri” odgovor je da jesmo. Svima nam se ponekad učini da smo žrtve kosmičke nepravde, ali sam se iznenadila kada je nasmejani Hiroshi Sugimoto na početku svog predstavljanja u Areni pred 2000 gledalaca rekao da je trebalo da bude na tom mestu (tačnije da bude počasni gost festivala) pre deset godina. Zamisli kako je tek njemu!
Sa druge strane mi smo žrtve amaterskog bavljenja ovim poslom. Ja sam optimista i mislim da nam se smeši svetla budućnost. Konačno je došlo vreme da za svakoga od nas sve zavisi samo od nas. Danas je moguće doći do svih informacija i ostvariti različite kontakte. Naravno, potreban je osnovni element, a to je dobar portfolio.
Što se izgleda radova u galeriji tiče to je uvek odlično (kada je ozbiljno) kao što su ozbiljne izložbe u Arlu. Ovaj festival je dodatno interesantan zato što je sve na jednom mestu, jedno pored drugog u svim kombinacijama.
Kažeš, žrtve amaterskog bavljenja poslom. Šta pod tim podrazumevaš?
Amaterskog u smislu statusa i kolektivne svesti. Umetnost je nažalost ekskluzivna stvar i to je dobro kada je u bogatom okruženju. Kod nas je dodatno komplikovano zbog nedostatka svesti da je to zanimanje. Umetnost je retko dobro zanimanje, ali to ne znaju roditelji, ne znaju ni zaposleni u institucijama. Svi pomalo krivimo institucije, ali svaka institucija je u stvari pojedinačna ličnost koja u njoj radi. Oni bi morali da imaju sluha i da znaju da je uloženo u obrazovanje u toj oblasti. Ako upotrebim medicinsku metaforu, to bi bilo isto kao kada bi bolnica angažovala samo alternativnu medicinu i medicinske sestre, bez svesti da neki hirurzi i drugi eksperti žive i rade tu oko njih.
Da li smatraš da bi se kontinuiranim predstavljanjem domaće fotografske scene na ovakvom ili sličnim festivalima, uz pažljiv izbor i osmišljenu strategiju, ona mogla povoljnije afirmisati i pozicionirati kao prepoznatljiva? Koliko festivali, zapravo, mogu doprineti tome i od čega bi to moglo zavisiti?
Sada je, imam utisak, još uvek aktuelna relativno nova Afrička scena, ali tome je prethodilo dosta ozbiljnog posla. To je dobar primer, zato što nam izbija argumente da je nama najteže zato što smo siromašni. Koliko se sećam sa Afrikom je sve počelo od izložbe dva fotografa Seydou Keita i Malick Sidibe, “You Look Beautiful Like That” 2003. godine u National Portrait Gallery u Londonu. Prvo je nastao doktorat “History of portrait photography in West Africa” koji je uradila jedna francuskinja na Harvardu pa se iz tog doktorata izdvojila ta izložba itd. Nakon toga je to sve uticalo na reku novih sledbenika u Africi koji su očigledno bili izloženi i odličnom obrazovanju u fotografiji i sada je ta scena još uvek najzanimljivija. Ne verujem da je to formula ili recept ali vidim da je uvek počinjalo od obrazovanja. U Dizeldorfu ih je promovisala škola, u Lajpcigu su to bili profesori kao Timm Rautert, takodje je odlučujuća bila Helsinška akademija itd. Mi i da hoćemo ne možemo to da ponovimo, ali ne zbog lokalnih okolnosti ili sposobnosti. Imam utisak da zbog novih pravila koja očigledno nisu još definisana, treba biti optimista.
–
“Staying, Leaving – the impossible trip” učesnici: Mihailo Vasiljević, Ivan Arsenijević, Ivan Petrović, Stefana Savić, Milinko Milićević, Bojan Majdevac, Robert Uzon, Katarina Radović.
–
–
Vesna Mićović se bavi fotografijom, kao savremenom umetničkom praksom iz pozicije umetnika, profesora i kustosa. Predaje fotografiju na Novoj akademiji umetnosti u Beogradu.
