TKV
Povodom nedavno održane “Samostalne izložbe” u KC Grad, sa TKV razgovaramo o odnosu crtanja na ulici i za galeriju, o nepredvidivosti noćnog crtanja, o tome da li je bila privođena, o poziciji žene u Srbiji, o tagiranju i drugim temama.
Čini mi se da je izložba bila dobro medijski pokrivena. Navikli smo da te gledamo u kapuljači, da ti se ne vidi lik, jel to i dalje tako?
Ovaj put je bilo nešto polu s leđa. Ja koliko god pustim da se nekad vidim, ona glavna prezentacija je da mi se ne vidi lik. Ne želim da mi se vidi lik.
Na videu na samoj izložbi se vidiš?
To je drugačije, taj video smo mi radili u potpuno kontrolisanim uslovima, onako kako smo mi hteli. Video prikazuje konkretnu akciju, to nije izjava za TV gde ja kao stojim i blabla. Imaš tvoj lični stav, a imaš i personu koju treba da prezentuješ. To nije isto. Može da bude isto, ali mislim da ne treba da bude isto. Zato što se onda gubi poenta i fokus sa rada i toga što ti stvaraš na ono što ti sad brbljaš tu u beskonačnost, a ljudi koji to konzumiraju kroz medije dobijaju samo tu sliku. I onda oni to tumače kako oni hoće i to može da bude potpuna katastrofa.
Drugačije je kad radiš na ulici, a drugačije u ateljeu. Koja je razlika u odnosu prema radu?
Mnogo je drugačije, u ateljeu možeš da radiš pet dana jednu stvar. Na ulici ne možeš do kraja da predvidiš kako će to da izgleda, da li će nešto iskrsnuti, da li ćeš morati da bežiš. Na ulici često odaberem mesto i kad odem tamo, ispostavi se da nešto ne može, ne mogu da se popnem ili da priđem, previdela sam da nešto ne mogu, ili neko naiđe, ili neće da se zalepi, ili ne ostaje boja. Na ulici dosta zavisi od pripreme, ako odeš pet puta na to mesto, pipaš, gledaš, onda predvidiš stvari. Možeš da ideš i nasumično, ali mene smara da izađem i da se onda ispalim. Volim da se pripremim. Ranije sam bila u fazonu što više, a sada sam u fazonu da isteram tačno šta hoću. Ali dodaje na atmosferi to što ne možeš sve do kraja da znaš unapred.
Da li osmišljavaš radove baš za galerije i izložbe ili to spontano izlazi iz rada?
Ne planiram ništa. Nekako, ovo jesu moji radovi, ja stojim iz toga, ali želela bih sledeći put da uradim nešto potpuno drugačije, nešto van klasične forme.
Na ovoj izložbi su tvoji poznati motivi. Da li je ova izložba retrospektiva nekog perioda rada ili si imala neku drugu ideju?
Htela sam da presečem i da napravim izložbu. Prosto, to je nešto što se ceni, to je kao obavezno, da imaš neki čvor u nekom trenutku, da kežeš „e, ovo je to“ i onda ideš nekako dalje.
Imala si razne motive, oko na primer, pa onda indijske i japanske motive, da li oni spontano dolaze tj. da li ideš od rada do rada ili imaš neku širu ideju koju pokušavaš da pokriješ?
Ovo trenutno je sve od motiva do motiva, nemam jednu temu po kojoj radim. Možda ću u jednom trenutku uraditi tako nešto. To se onda izdvaja, ako hoću da u toj i toj galeriji uradim to i to, onda se to odvaja od onoga što radim na ulici. Ne znam trenutno šta bi to moglo da bude.
Da li imaš sada sliku o tome šta ćeš sledeće da radiš ili ne?
Ne baš. Nekako, ne vredi, čim kreneš nešto da siliš, da moraš nešto bolje, ovako ili onako, onda nema šanse da ga smisliš ili će biti nekako prosečnon ili će biti dosadno.A onog sekunda kad ne razmišljaš ni o čemu, ni kad ćeš, ni gde ćeš, već samo o toj nekoj novoj ideji, onda ona sama dođe i meni to onda ima smisla. Jer ako nešto siliš to se vidi i ja to ne volim.
Na ovoj izložbi si radila na manje trajnim podlogama, na papiru i prezentacionoj peni. Ranije si radila na aluminijumu, da li planiraš rad na nekim trajnijim materijalima?
Ja ne volim platno. Aluminijum mi se više dopada. To dosta zavisi od budžeta. Ova izložba bi verovatno drugačije izgledala da je na aluminijumu. Pitali su ljudi na izložbi zašto radovi nisu uramljeni i tako to. Ja priznajem da bi tehnički to moglo bolje da bude izvedeno, ali meni ne smeta ni ovako, sviđa mi se što je tako dirty nekako. Sve to spada pod neke tehničke stvari. Možda sam ja suviše u nekom svom tripu da bih obraćala pažnju na to, a trebalo bi da obraćam pažnju. Sve je to proces valjda.
Ranije si govorila da voliš da se ljudi iznenade tvojim radom i da budu srećni. Jel to i dalje tako ili se menja odnos o reakciji koju želiš da proizvedeš kod publike?
Ja nisam pretenciozna pa da kažem, e sad, ovaj rad će da izazove to i to. Ima ljudi koji su srećni zbog mog rada, koji prate i vole i fotografišu, a ima ljudi koji ti kopaju oči na radovima, što je takođe neka reakcija. To zavisi od publike, ja to ne mogu da kontrolišem. Čak i ako uradim neku osmišljenu i ciljanu stvar, mogu da izazovem suprotnu reakciju. Ja mogu da želim da izazovem nešto, ali je pitanje da li ću pogoditi. Neke stvari radim samo zato što se meni toliko dopadaju i onda moram da ih uradim i mislim da će dobro da izgledaju na ulici.
Da li misliš da ulična umetnost treba da bude društveno angažovana?
Mora. I jeste. Svako zauzimanje javnog prostora je angažovano bez obzira koliko to možda bilo slatko. Ranije dok sam bila mlađa sam se klonila politike, ali onda shvatiš da je to politički čin. Ti si se tu našao, pozvan da nešto uradiš. To jeste na neki način napad. Ljudi pitaju da li je to umetnički čin ili vandalizam, i to je sve u jednom. To je potreba da se nešto kaže. Pogotovo u ovakvim sredinama, koje su takve kakve jesu, koje ili stalno izazivaju neku reakciju ili te guraju u apatiju. Svako društvo, svaki sistem zaslužuje vandalizam koji dobija, kakav god on bio. Grafiti će uvek imati taj deo koji je destruktivan, što je okej.
Za razliku od umetnosti u galerijama u koju publika mora da uđe, ulična umetnost se obraća svima.
U galeriji nikada ne mogu u potpunosti da se opustim, uvak mi je polu neprijatno kad treba da izlažem u galeriji. Osećam se nekako blago pritisnuto. Baš bih se smorila da moram da izlažem samo u galeriji. Volim to što radim zato što si na ulici slobodan, sve je napolju i svi to vide. Kad ideš da radiš grafite moraš da budeš u tom stanju svesti. To je neko polu ludilo koje te vuče u sred noći da ideš da crtaš na ulici, a ne da sediš gajbi gde je fino i toplo. To stvarno poznaju samo oni ljudi koji crtaju, oni znaju šta to znači kad te uhvati ludilo u pola noći i onda kreneš. Prosto moraš. Tu se desi hiljadu i jedna stvar. Nisi zaštićen, ti si napolju i šta ti se desi desi ti se. Još je Beograd pitom kakvi su neki ozbiljniji gradovi gde stvarno možeš da nastradaš ili da budeš uhapšen. Čim si u većem gradu veća je frka, više moraš da trčiš i da bežiš i nisi na svom terenu i moraš da poznaješ grad, da znaš običaje. Najbolje da imaš neku ekipu koja će da ti kaže gde da ne ideš ili gde da ideš.
Da li si bila privođena?
U Beogradu nisu. Imala sam susrete sa policijom. Smešno je jer sa jedne strane meni odgovara da me oni ne vide kao opasnost, sa druge strane to govori kakvu percepciju ova država ima o ženama, i da se one uopšte ne doživljavaju kao opasne. Kad vide da ne mogu da te uplaše, onda imaš taj bratsko očinski pristup, kao, idi kući, šta ćeš ti ovde, ti si žensko. Jer šta to znači? Žene su učene da budu pasivne. U ovoj sredini, čak i u Beogradu, ako kažeš šta misliš i nisi samo tako neka zbunjena lutkica, tu već nailaziš na blagi otpor. Ja imam takva iskustva. To je veliki problem. Uče te da budeš polu nesposobna, kao da ti treba pomoć i da nešto ne možeš, tako si sva jadna, a uopšte nisi, ništa ti ne fali i sve možeš. Žene nekako same sebe koriguju.To je potpuna budalaština, svet se deli na neki muški i ženski.
Postoji više različitih pristupa street artu, jedan je tagiranje. Često sam zbunjen kad gledam te grafite, jer ne znam šta u stvari piše, a verovatno neko ko prati scenu i u ekipi je kapira o čemu se radi. Neko uputstvo bi dobro došlo. Kako se to gleda?
Teško. Ako gledaš grafiti kulturu, tu imaš taj krug ljudi koji to rade i koji su unutra. Svi ostali su spolja. Vrlo često tagovi nisu namenjeni ljudima van kruga. Često i nije namenjeno nikome, nego je samo urađeno. Neki grafit će možda ljudima spolja biti super, a ljudima iz ekipe potpuno đubre, i obrnuto. To su kao dva odvojena sveta. Šizofreno je malo, jer si rastrzan između ljudi koji razumeju i ljudi koji ne razumeju.
U tvom slučaju su to konkretne slike i nema tog problema.
Da, to jesu konkretne slike, nešto što se odmah prepoznaje. Možeš da voliš ili ne voliš, ali vidiš šta je to. Urbana sredina nije urbana sredina ako nema grafite. I nekako, tagiranje je način da se ljudi izraze, makar na najbanalniji način da nešto izbace iz sebe, da se ispolje. Ili to rade iz razloga samopromocije u tom svetu. Just writing my name. Ima tu i taj adrenalin rush momenat, ta vrsta vožnje u glavi. Kada su ljudi počeli da rade grafite tamo sedamdesetih, nije bilo drugo, samo tagiranje. Da nije bilo toga, ne bi bilo ničega drugog. Mislim da je neophodno da uvek postoji ta grafiti kultura u najčistijem obliku, to jeste srž stvari i ne treba se distancirati od toga.
.
Da li radiš tagiranje?
Ne, ja ne znam da tagiram, moja ekipa me stalno zeza kako ne znam da tagiram, ali šta da im radim, ja sam jedina devojka u ekipi i moraće da me podnesu. Znaš kako, tu sad imaš različite crew-ove, hijerarhije, ko je u kom crew-u, svašta.
Da li ekipe međusobno sarađuju, da li ima komunikacije između njih ili su one konfrontirane?
Grafiti crtači su večiti drama queen-ovi, tu je večita drama, neki se vole, neki se ne vole, uvek sa nekim imaš beef, pa te on precrtava. To je na nivou Beograda jako smešno jer toliko ima prostora. Problem je što ljudi nemaju kontinuitet, treba da si bar 10 godina u tome, da šetaš ulicom i da radiš, pa da možeš da kažeš da to stvarno radiš. Ja sam jednom dobila batine na ulici, i onog sekunda kad sam došla kući sam shvatila da ja to stvarno želim da radim. Ne sme ništa da te pokoleba i stalno moraju da se guraju neke granice, koje su možda čudne za nekog sa strane. Ako ne bi mogla da radim na ulici, ne bi me zanimala ni galerija.
Na koje ulične umetnike bi mogla da skreneš pažnju, ko je tebi sad zanimljiv?
Os Gemeos, brazilska braća blizanci, oni su mi super. Dosta pratim brazilsku grafiti scenu. Pa onda MSK iz LA, oni crtaju već dvadeset godina i to se tačno vidi, zatim Nunca, Above iz San Franciska, Ripo, iz Evrope Flying Fortress, London Police, ima ih još. Ima baš neverovatnih crtača.
