Slobodan Stošić / Ništa nije završena priča
Izložba 11 (aplauzi) u galeriji Doma omladine u Beogradu bila je povod za susret sa Slobodanom Stošićem, prošlogodišnjim i najmlađim laureatom nagrade Dimitrije Bašićević Mangelos koja se dodeljuje najboljem mladom vizuelnom umetniku/-ci u Srbiji. Stošićeva praksa oslanja se na plodotvorno nasleđe konceptualnih promišljanja o umetnosti i izaziva primamljivu napetost prilikom susreta sa javnošću koja proističe iz ambivaletnog autorovog stava prema bavljenju umetnošću i odustajanju od umetnosti u isto vreme. Sa Slobodanom smo pričali o umetnosti i njenom prevazilaženju, o boravku u Njujorku za vreme uragana Sendi, o smislu obrazovanja na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i trentuku u kome je svaka istina ujedno i moguća laž.
Voleo bih da ovaj razgovor otvorimo radom koji si izložio na diplomskoj izložbi, radom Laž.
Akademija je jedan truo sistem i to je razlog zbog koga sam izveo ovaj rad. To možes da vidiš tek kada si u uključen u celu stvar. A kad pokušaš da izguraš te godine na akademiji, ti se isušiš. To je kvarna iluzija neke nametnute vrednosti. Laž se, sa druge strane, prvenstveno pojavljuje kao motiv. Pošto moj rad koketira sa pojmovima kao što su fikcija i realnost, lična ili opšta istorija i međuljudski odnosi koji postoje u tom kontekstu, čini mi se da bavljenje umetnošću (uslovno rečeno) predstavlja ličnu sposobnost koliko mozeš biti istinit u toj laži.
Laž na diplomskoj izložbi u Matici srpskoj bila je neophodna upravo kao blešteća reklama koja u kontekstu u kome se nalazi i kada se pročita automatski upućuje da je ta situacija, počev od prostora pa do izlagača i tih godina studiranja do diplome, lažna. Kad sam uvideo koliko je sve to loše, bilo mi je lakše.
Da li tim radom pokušavaš da demistifikuješ sistem u kome si participirao za vreme studija?
To je spomenik koji treba srušiti. Treba demistifikovati sve te pojmove kulture, umetnosti, edukacije, istorije koji su arogatni naspram bede u kojoj živimo, a onda demistifikovati tu potrebu.
Ali očigledno imaš svest da na taj način datu situaciju postavljaš u određeni kontekst?
To ne smem da kažem.
I u ovom radu i u radovima koji su došli kasnije realnost se konstantno kroz neku vrstu simulacije dovodi u pitanje.
Da dovodi se u pitanje, ali je to ujedno i odgovor na situaciju koju želim da problematizujem.
Dakle, ipak postoji pitanje koje se postavlja?
Uvek je pitanje. Sve što radim je jedan nivo upitanosti, ali me sa druge strane odgovori ne interesuju.
Znači taj rad onda treba stalno izlagati?
Ništa nije završena priča. Ja nemam produkt u tom smislu. On uvek može i treba da se menja, i da ulazi u različite kontekste. To je otvoreno delo, delo na vrlo klimavim nogama, predodređeno to da ne bude, jedna veoma dobra greška. Izlaganje je drugi problem.
U nekoliko izjava navodiš Njujork kao veoma bitno iskustvo. Kako sam kažeš, bitnije i od akademije?
To je normalno, ne treba to ni pitati. Šijan je jednom rekao da je to jedini film u koji čovek može fizički da uđe i u njemu doživi neki svoj film. Ono što je najviše uticalo na mene tamo je oluja koja je zadesila istočnu obalu. Ja sam se zatekao u praznom Njujorku, u gradu koji je bio u havariji, i danju i noću sam hodao praznim ulicama. Metro nije funkcionisao, sve je bilo u apsolutnom haosu, nije bilo nikakvog traga te ogromne kulture. U toku jedne noći sve se izbrisalo.To me je okupiralo i tako sam taj grad najbolje upoznao.
Nisi poželeo da tu situaciju iskoristis za neki svoj rad?
U to poveruješ dok si prisutan i zato što si prisutan. Sve je bilo isuviše “životno” da bi se banalizovalo kroz neki rad, tako da nisam video potrebu da to iskoristim. Činjenica da ja sad tebi pričam o tome je dovoljan podatak o tom iskustvu. Opšti mrak u kome sam se našao je specifičan doživljaj koji bi se nekim opisom možda otupeo, zanimljiv je na konto crnog papira koji sam priložio za Mangelos nagradu. Zadesio sam se u crnoj površini gde na nekoliko metara od sebe nisam mogao ništa da vidim, bila je tišina i preostali ljudi tražili su hranu. Veliki strah pružao je svima neki otpor, nadu ili šta god, i onda se sve brzo vratilo u tu prividnu normalnost.
Ipak u Njujorku si izveo par akcija sa skrivenim ogledalom. To je rad koji izvodiš u nekoj vrsti kontinuiteta. Reci mi nešto o potrebi da sakrivaš ogledala.
To opet može biti jedna laž, da li je ogledalo sakriveno ili ne, ostavljeno je posmatraču da proceni. Reč je o jednostavnom aktu koji je opstao jer sam ja to nekako uvek usput radio. Interesuje me sam taj čin jer on stvara odnos između realnog i fikcije, ogledalo pomaže u pokušaju da se shvati ta razlika i neke stvari su uvek jasnije u odrazu. Ako su ogledala reprodukcija realnosti, ili još bolje potvrda, onda njih treba dovesti u pitanje. Jer realnost u toj priči je neka vrsta krajnosti, a njena reprodukcija je ohola. Potreba za realnim je patetična. To je razlog zašto sam to počeo da ih sakrivam i taj proces da dokumentujem, to je neka kontradiktorna igra. Dokumentovanje je važno pošto otvara pitanje.
Posmatrano sa strane to izgleda kao da se svesno prepuštaš situaciji bez obzira kakav će ishod na kraju biti. Samim tim me zanima me kako ti vidis svoju umetničku poziciju?
Ja se ne bavim umetnošću, mene umetnost ne interesuje. Mene interesuje prevazilaženje umetnosti. Danas su terorizam i umetnost isti medij. Da parafraziram Groysa, teroristi funkcionišu kao umetnici, slike koje oni proizvode mnogo su upečatljivije u našoj imaginaciji i svesti. Kada se neko zabije avionom u zgradu – to je umetnicki čin na najvišem nivou, kako je jednom rekao Karlheinz Stockhausen. Teroristi se reklamiraju putem video radova, bave se performansom, pišu manifeste i poeziju i sistem u kojem istupaju to podržava. Oni prave jednu sliku realnosti, kako ti kažeš, u kojoj ljudi skaču sa stotog sprata da bi se spasili. Neko je to planski uradio i to jeste umetnost jer je simbolika tog akta uzvišena, artikulisana medijski i istorijski prihvaćena i na kraju se svodi na ekonomsku vrednost. Razlika je u tome što ona kulminira smrću, a u tom slučaju umetnost nam samo raspoređuje vrednovanja te smrti i naspram toga mi smo svi bedni. Kad je sve to izjednačeno u današnjim sistemima, to treba demistifikovati i iskoristiti – zato se ja bavim prevazilaženjem umetnosti, ili pokušavam. Medijski čin je već istrošen. Možda je to samo fraza, potrebni su drukčiji vidovi istupanja, komunikacija, odgovornosti, ali opet kome i zarad čega? Ali to je već neka druga priča…
Da li je to ono što želiš da poručuš ovom izložbom, ukidajući joj svaki dalji, trag u vidu foto i video dokumentacije.
Meni je glup i nemoralan pristup bavljenja umetnošču, i to je neki sistem, a opet sa druge strane moraš biti u sistemu da bi mogao da ga iskoristiš i prevaziđeš jer ni jedan sistem ne može biti “istinit” ako se on sopstvenim sredstvima ne može dovesti u pitanje. Ukidanje traga ostavlja prostor za neko drugo ukidanje.
Na ovoj izložbi ljudi treba da aplaudiraju svemu i onda to da zaborave, ali to ne bi trebalo da je poruka već poziv.
Ali zarad čega onda sve to?
Ja se u stvari igram sa tim, pristajem na pravila te igre, nekad je mučno, nekad je dosadno, ali to pitanje ne treba tako usmeriti. To pitanje ti je suvišno. Ajde sa druge strane da probamo ovako. Kako ti misliš zarad čega?
Ja smatram da uvek postoji određena potreba, možda ona u početku nije očigledna i nisi je svestan, ali je ona inicijalni okidač. Ovo me navodi na to da i ti određene stvari radiš iz neke potrebe.
To opet zavisi od situacije do situacije.
Koji su onda tvoji principi, ako ne veruješ u umetnost, zašto onda koristiš taj jezik?
Da znam šta je u pitanju, ne bih se time bavio.
Potenciranje prevazilaženja mi se nameće kao problem.
Pa jeste problem, dobro je da se to posmatra i kao problem i tako se postavi. To prevazilaženje jeste neka vrsta socijalne fikcije. Osećam da imaš potrebu da se nešto razume, a ja opet ne mislim da treba sve da se razume. Ako to sad razumemo biće još jedna laž.
Tvoj rad je neka vrsta stvaranja slike apsurda koji je, kako kažeš, samo tebi potreban.
Ja se bavim slikom. Opet, ako se bavim tom slikom, važno je preispitivati njene granice i prostor. Ako se to dešava na polju stvarnosti, naravno da je apsurdno. Može li ta slika da ubije, koja je odgovornost te slike? U svakom slučaju uvek moraš da budeš svestan mogućnosti ili nemogućnosti pojma slike, to je jedna vrsta sumnje i otpora. Vrlo uzaludnog.
Govoriš o slici ali ono što sve više dominira u tvojoj praksi je efemernost.
Ti i ja sada razgovaramo i stvaramo određenu sliku ali zapravo onaj koji će posedovati tu sliku je neko treći, onaj koji to čita i samim tim on je več aktivan učesnik, on je taj koji je iznova stvara za sebe. Slika može nastajati i kroz reči i gest koje ih mogu konstruisati ali u isto vreme i uništiti, važno je kako ta slika nas usmerava. I reč je slika.
Ali konkretno ovaj rad u Domu omladine ti poništavaš, ne ostavljaš toj osobi nikakav osnov da poseduje sliku?
Različiti su nivoi posedovanja.
Ova izložba se jednim delom bavi i manipulacijom slike i sećanja, kroz vrlo direktne smernice i izložba pokušava sama sebe da obriše. Unutar izložbe postoje neke socijalno – društveno – političke tematike i one se međusobno jedu, kao što to inače čine. To je odraz.
Jer ako se danas u Srbiji bavim slikom i pristajem da pravim izložbu, morao sam da se bavim onim čime se najviše manipuliše, a to je kultura sećanja, pokušavam da se krećem u tom pravcu. Kakav je to rad koji posmatrač treba da zaboravi. Zaboravljanje kao neka nova slika.
Zato radove i ne ponavljam, jer tako oni gube svoj lažni smisao, pa ako i postoji potreba da se neki rad ponovo prikaze u kojem god obliku, zanima me ta potreba, i to koristim kao novo polazište. I sve to jeste opet neki sakriveni odraz realnog. Sve što ja tebi sad kažem mogu da opovrgnem sutra ili prekosutra. Ja možda u toku ovog intervjua sve vreme tebe lažem.
Ovde promene ne može da bude ni na jedan drugi način sem da se sve obriše. Davanje oblika tom brisanju je ono što je meni zanimljivo.
Mi smo jako besmislena stvorenja, sve ovo je naravno besmisleno.
Na kraju se opet vraćamo na Laž koja je svesno ispisana neonskim cevima?
Da, a možda ja to nisam ni napisao.
 u galeriji Doma omladine u Beogradu bila je povod za susret sa Slobodanom Stošićem, prošlogodišnjim i najmlađim laureatom nagrade Dimitrije Bašićević Mangelos koja se dodeljuje najboljem mladom vizue){kind=link}