Saša Tkačenko / Mangelos iskustvo
Nagradu Dimitrije Bašičević Mangelos koja podrazumeva šestonedeljni boravak u njujorškoj instituciji International Studio and Curatorial Program za prošlu godinu je dobio Saša Tkačenko. Prošlo je nekoliko meseci od Sašinog povratka, utisci su se slegli tako da je pravo vreme da porazgovaramo o doživljajima iz Njujorka, o izložbama koje su ostavile najjači utisak, o nastavljanju procesa započetih tamo, ali i o savetima budućim rezidentima.
Za početak, kaži nam nešto o formalnim okvirima rezidencijalnog boravka. Koje su bile tvoje obaveze prema organizatoru, a koje organizatorove obaveze prema tebi?
Nagrada Dimitrije Bašičević Mangelos deo je projekta Young Visual Artist Awards (YVAA) koji objedinjuje nagrade za najboljeg mladog umetnika iz regiona jugositočne Evrope. Svake godine u periodu od šest nedelja laureati nagrada iz Češke, Slovačke, Bosne i Hrecegovine, Hrvatske, Kosova, Makaedonije, Srbije, Slovenije, Albanije i Bugarske u organizaciji The Foundation for a Civil Society (FCS) borave šest nedelja u International Studio and Curatorial Program (ISCP) u Njujorku. Šest nedelja je samo jedan mali deo standardnog boravka u ISCP-u, umetnici inače u ovoj instituciji provode od 6 do 12 meseci. Tako da organizatori ne obavezuju YVAA umetnike da produciraju radove, već je fokus boravka usmeren na prezentaciju dosadašnje prakse kustosima i umetnicima putem sastanaka i prezentacija. Naime, FCS iznajmljuje jedan studio u ISCP-u na godinu dana i u tih godinu dana po šest nedelja u paru borave svi umetnici iz programa YVAA, dok bi za to vreme u sličnom studiju, ali u regularnim uslovima tu boravio jedan, ili eventualno dva umetnika na period od 6 ili 12 meseci. Kada kažem u regularnim uslovima, onda to zvuči kao da smo mi neki slepi putnici, što naravno nije tačno. Ovo je verovatno jedini način da veliki broj umetnika preko jedne organizacije za godinu dana boravi u ovoj relevantnoj instituciji. Shodno uslovima, vrlo je bitno da umetnik zna šta želi od ovog boravka i da proba da se što pre adaptira i počne da sprovodi svoje zamisli. Kada me pitaš o organizatorima, onda opet u našem specifičnom položaju to nisu ljudi iz ISCP-a, oni su tu više kao neka vrsta servisa koji vas opslužuje tekućim programima koji se u trenutku vašeg boravka dešavaju u rezidenciji. Pravi domaćini su ljudi iz FCS-a, tačnije draga i divna Eriola Pira koja je tu u svakoj situaciji i uz koju je boravak u Njuorku naročito na početku u mnogome olakšan. U sklopu rezidencije, opet u zavisnosti u kom periodu godine boravite, u ISCP-u se dešavaju različite aktivnosti, kao što su dani otvorenih studija, sastanci sa kustosima, posete raznim institucijma, itd. Ali pošto smo mi tu u skraćenoj verziji, Eriola i FCS nam paraleno organizuju razne posete galerijama, muzejima, fondacijama i, ono što je veoma dragoceno, individualne sastanke sa kustosima. Na taj način za kratkak vremenski period vi imate neku vrstu ubrzanog programa koji ISCP pruža umetnicima u periodu od godinu dana. Boravak je veoma intenzivan i dobro isplaniran, a za uzvrat od vas se samo traži da celoj priči pristupite maksimalno otvoreno i participirate što je više moguće.
Čime si se bavio tamo i kako si provodio dane?
U najkraćim crtama, jedan regularan dan u Njuorku je izgledao ovako: od 10 do 17h obilazio sam galerije, muzeje, kulturne centre, fondacije, kao i razne javne prostore na kojima je u tom periodu bila postavljena neka instalacija, objekat, video projekcija.
–
Znam da ovo izgleda kao da nisam radio ništa posebno, ali art turizam je veoma dobar način da se upozna ovaj neverovatan grad. Radni deo boravka su činili sastanci sa kustosima i prezentacije moga rada. Uveče su opet otvaranja novih izložbi, a ako posle toga imate snage da nastavite dalje, Njujork je grad u kome lako možete da pronađete zabavu.
Da li si imao kontakte sa njujorškim umetnicima i kakvi su utisci o njima, njihovim temama i razmišljanjima?
Komercijalni umetnički sistem koji kreiraju velike galerije na Manhattnu veoma je otvoren kada je u pitanju konzumiranje sadržaja koji fabrikuje, ali je istovremeno vrlo rigidan kada je u pitanju participacija u kreiranju sadržaja koji se tu prezentuje. Ovo je samo jedan od oblika funkcinonisanja umetničke scene, ali je definitivno najdominatniji. U isto vreme na raznim nivoima, paraleno sa ovim sistemom, stvara veliki broj umetnika i upravo su oni generator jednog od najproduktivnijih umetničkih mesta na planeti. Ekletika i raznolikost pristupa u kreiranju umetnosti i njene prezentacije nameću mi se kao glavne odrednice kada govorimo o umetnicima koji stvaraju u Njujorku, a zajedničko za većinu koje sam tamo upoznao je vera da uz mnogo rada i malo sreće svako od njih s pravom može da očekuje da će uspeti da ostvari zacrtane ciljeve.
Obilazio si mnoge galerije i izložbe, šta je na tebe ostavilo najjači utisak?
Ko je bio na mojoj prezentaciji u Remontu u decembru, mogao je da vidi da imam problem da izdvojim par izložbi koje su mi značile prilikom boravka u Njujorku. Ovog puta ću ipak nabrojati svega nekoliko:
Izložba Roberta Montgomerya u galeriji C24. Porukama koje prenosi publici, kako u galeriji tako i u javnom prostoru, na nenametljiv način otvara mnoga pitanja o savremenom društvu i njegovim navikama. Phil Collins je u galeriji Tanya Bonakdar predstavio tri odvojene celine koje povezuje priča o marginalnim pojavama u društvu – veoma precizna postavka koja završava video radom The Meaning of Style – maestralno! ‘Pataphysics A Theoretical Exhibition u Shean Kelly galeriji, je pravi primer trenute moći velikih galerista. To je izložba koju bi mnogi muzeji poželeli u svom godišnjem programu. Izložba Carol Bove u mojoj omiljenoj njujorškoj galeriji Maccarone odličan je primer kako objekti korespondiraju sa prostorom. Extreme Measures u New Museumu, prva velika izložba Chrisa Burdena u Njujorku, više je nego prikladanog naziva za ono što umetnik od svog performansa Shoot radi u okviru ispitivanja granica umetnosti na različite načine. Naravno, i sve izložbe u Muzeju moderne umetnosti koji je odličan primer kako jedna institucija kroz sistem raznorodnih izložbi povezuje klasike moderne i savremene umetnosti sa novim imenima koja stupaju na scenu – edukativno na svim nivoima.
U Filadelfiji sam imao prilike da posetim Philadelphia Museum of Art koji poseduje impozantnu kolekciju radova Marcela Duchampa. Fascinantna je bila i izložbu Four Roads koja na jednom mestu sažima rad izuzetnog Jasona Rhoadesa koju je upriličio Institute for Contemporary Art Philadelphia. Kolekciija Dia Art Foundation u malom gradiću Beacon odlična je prilika da na jednom mestu sagledate kako su se paralelno razvijale najdominantnije umetničke prakse u drugoj polovini dvadesetog veka. U Dia:Beacon dočekaće vas najreprezentativnoji radovi Dana Falvina, Donalda Judda, Josepha Beuysa, Waltera De Marie, Sol LeWita, Brucea Naumana, On Kawara, Lawerencea Weinera.
Ipak, retrospektiva Mikea Kellya u MoMA PS1 je bez pogovora najimpresivnija izložba koju sam video za vreme boravka u Americi i jedan od najintenzivnijih ličnih doživljaja kada je umetnost u pitanju. Moram priznati da sam od ove izložbe očekivao još jedan spektakl u nizu velikih izložbi koje su otvarale novu sezonu, ali osećanje koje me je nosilo kroz celu postavku i nije me puštalo dugo po dolasku u Beograd na najbolji način je diskreditovalo moje prognoze. Na trenutke vrlo uznemirujuća i potresna, a opet paradoksalna i ironična izložba, na najbolji način opisuje umetnikove poglede na život i borbe sa svojim strahovima i paranojama. Bez kompromisa i uvek do kraja, upravo onako kako je i živeo.
Prošlo je više meseci od tvog povratka iz Njujorka, utisci su se slegli. Da li je boravak nešto promenio kod tebe i u vezi tvog pogleda na umetnost?
Susret sa sredinom u kome je umetnost, njena prezentacija i prisutnost u društvu verovatno na najvšem nivou dragoceno je iskustvo koje je dodatno učvrstilo moje stavove i poglede po pitanju poimanja umetnosti i pravca u kome moja praksa treba da se razvija.
Da li su se otvorila neka nova vrata? Da li se rezidencijalni boravak završio tvojim povratkom u Beograd ili postoje neki procesi bilo koje vrste koji su započeti tamo, a nastavljaju se ovde?
Ostvareno je puno kontakata i dosta toga je ostalo otvoreno. Za sada je sigurno da ću učesvivati na grupnoj izložbi u galeriji Slought fondacije u Filadelfiji. A neposredno po mom povratku u Beograd objavljen je i tekst Closed until further notice kustosa i likovnog kritičara Christophera Howarda, koji vrlo vešto opisuje moju situaciju kao umetnika u zemlji u kojoj su dva najbitnija muzeja godinama zatvoreni.
U sklopu nagrade predviđena je i izložba u Beogradu na kojoj ću predstaviti rad koji je nastao u Americi, a koji sam nastavio da razvijam u Beogradu. Termin i mesto održavanja izložbe još uvek nisu određeni, a stvari se odlažu iz vrlo banalnih razloga. Problem je u tome što institucija koja bi trebalo da ustupi prostor nije isplanirala program za tekuću godinu, što je još jedan pokazatelj nefunkcionalnosti institucionalnog umetničkog sistema u našoj sredini.
Na šta bi obratio pažnju budućim rezidentima?
Koliko god da ste isplanirali boravak pre polaska, budite spremni na opciju da ćete veliki deo toga ostaviti po strani kada se susretnete sa realnom situacijom. Budite otvoreni i konstruktivni i ne prezajte da preuzimate inicijativu, nikada ne znate kada će vam se ukazati prilika.
