Nataša Kokić
Razgovarali smo sa Natašom Kokić, dobitnicom nagrade “Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2014. godinu, o njenom odnosu prema nagradi, utiscima, planovima za boravak u Njujorku.
Kakav značaj ima Mangelos nagrada za tebe?
Nataša Kokić: Značaj je definitivno ogroman. NYC je jedan od najvećih umetničkih centara, samim tim pruža mnogo mogućnosti. Mladi umetnici u Srbiji i dalje nemaju toliko prilika da komuniciraju sa kustosima u okviru jedne zajednice koja ima veliki uticaj na svetsku umetnost. U normalnim okolnostima sigurno ne bih uspela sama da dođem do tih ljudi i pokažem svoj portfolio.
Nagradu vidim kao otškrinuta vrata i sada je do mene da li ću uspeti da ih otvorim.
A ako bismo govorili o ovoj nagradi samo u lokalnom kontekstu?
Nataša Kokić: Nagrada predstavlja vrstu priznanja od strane institucija u Srbiji. U tom smislu ima lokalni značaj. Međutim, kod nas je sve drugačije. Prilike se pružaju, ali sve ostaje bez odjeka, kao i novčane podrške, što je nekome ko pokušava da živi kao samostalni umetnik jako važno. Ovde su ljudi generalno potpuno odvojeni od umetnosti – ponekad mi se čini da su to dva odvojena sveta koji postoje jedan pored drugog. Podržavamo se samo između sebe, sve što radimo ostane u tim uskim krugovima gde se svi znaju. Za to je kriva politika, siromaštvo. Ljudi razmišljaju o tome šta će da jedu, a ne o teoriji. Bojim se da, ako se nešto ne promeni, taj jaz između dva sveta će se jos više produbiti. Umetnost ne treba da postoji samo za druge umetnike i kustose, već i za sve ostale.
Da li se tvoj odnos prema Mangelos nagradi menjao vremenom?
Nataša Kokić: I da i ne. Nagrada je ustanovljena kada sam ja bila još sveža na fakultetu i tada je za mene predstavljala uzrok maštanja o velikom svetu umetnosti i o tome kako bi stvari izgledale kada bi se meni desilo da je dobijem. Ta maštanja su me terala da uporno konkurišem svake godine. Tada su mi očekivanja bila veoma velika, mislila sam da bi to značilo da je sve sređeno, da sam obezbeđena, sigurna u svetu umetnosti. Naravno, vremenom se to promenilo i ja sam postala realnija. Nagrada svakako donosi velike stvari, ali sve zavisi od nas samih i tog perioda boravka od 6 nedelja. Ako smo komunikativni i želimo da prigrabimo sve što se nudi, postoje velike šanse. Kao i sve ostalo, ništa nije garantovano.
Kako bi opisala Mangelos nagradu nekome van struke?
Nataša Kokić: Nagrada D B M je značajna za mladog umetnika koji iza sebe ima kontinuitet i kvalitet u radu. Dodelom iste, umetnik dobija dokaz da je na dobrom putu, da je u svojoj zemlji ostvario jedan nivo uspeha i da je vreme da načini sledeci korak. Boravak u Njujorku omogućava kontakt sa kustosima i galeristima, kao i drugim umetnicima iz celog sveta, što moze stvoriti uslove za saradnju i rast. Na taj način se dosadašnji rad stavlja na probu, a nove ideje se razvijaju usput. Biti izložen publici drugog grada koja ima drugačiji ukus takođe ima svoje dobre strane. Tamo postoji trzište za razliku od Srbije.
Zašto se za Mangelos nagradu ne prijavljuje više mladih umetnika?
Nataša Kokić: To je zanimljivo pitanje, jer sam i ja primetila da svake godine ima sve manje umetnika koji se prijavljuju. Ove godine je bilo jedva više od 30. Čini mi se da je u pitanju zahtevnost samog konkursa, ali možda i mlađi umetnici lakše odustaju. Dosta toga se nauči… Ja sam, kada sam prvi put konkurisala, bila druga godina akademije i bila sam toliko naivna da sam odnela originalne crteže u koverti. Konkurs je zahtevan s razlogom, ipak je sama nagrada na veoma visokom nivou i zahteva jednu vrstu zrelosti i spremnosti. Da li mlađi umetnici čekaju da dostignu taj nivo, pa onda pokušaju ili odustaju, nisam sigurna.
Da li imaš planove za boravak u NY?
Nataša Kokić: Planovi uvek postoje, ali se obično promene kada se nađe na licu mesta. Planiram da posećujem muzeje i galerije i što je više moguće pričam s ljudima. Želim da budem otvorena za sve što može krenuti u mom pravcu. Tih 6 nedelja cu verovatno provesti u radu.
Šta misliš o pojmu “mladi umenik/ca”?
Nataša Kokić: Do skoro sam bila ponosna što se još uvek mogu nazvati mladim umetnikom – nekako me je to tešilo u smislu da me zvanično još uvek smatraju mladom…ali to se polako menja. Inače ne volim podele bilo kog tipa, pa ni te po godinama, jer postoje umetnici koji tek pod stare dane urade nesto dobro i možda nije fer da se to gleda drugačije.
Hvala na razgovoru i još jednom čestitam na nagradi.
