Mladen Bizumić / Kodak projekat
“You press the button, we do the rest”
reklamni slogan Kodaka iz 1888.
Povod razgovora sa Mladenom Bizumićem je nedavno otvaranje njegove prve samostalne izložbe u pariskoj galeriji Frank Elbaz. Izložba Kodak: la présence de l’image rezultat je umetnikovog dugogodišnjeg istraživanja u kom se, polazeći od istorijata bankrota jedne od najuspšnijih američkih kompanija, promišlja kompleksnost procesa prelaska sa analogne na digitalnu fotografiju, odnosno, na koji način sama transformacija postupka stvaranja fotografije uslovljava promenu njene percepcije, ali i odnosa koji prema njoj imamo.
Za početak, reci nam kako si došao na ideju da realizuješ ovaj projekat?
Početkom devedesetih, kada sam kao tinejdžer kupio svoj prvi fotografski aparat i počeo da se bavim razvijanjem fotografije u mračnoj komori, bio sam potpuno fasciniran kako je čitav taj proces stvaranja fotografije moguć. Za mene je to bilo magično. Počeo sam da eksperimentišem sa različitim filmovima, a najviše sam voleo da koristim Kodakove filmove, kao sto su 400NC i 400VC, crvenkasto-narandžasto-žuti ton koji se provlačio kroz njihove filmove davao im je posebnu toplinu.
Tokom 2007. godine shvatio sam da se ti filmovi sve teže pronalaze. I onda, u jednom trenutku Kodak je samo objavio bankrot ! Za mene je to bilo neverovatno, pitao sam se kako se to desilo. Zainteresovao sam se za istorijat komanije koju je davne 1881. osnovao biznismen i pronalazač George Eastman. Naišao sam na zanimljiv podatak da je već 1975. Kodak izumeo prvu digitalnu kameru. Njihov inžinjer Steve Sasson je registrovao patent i predložio da počnu da ulažu u tu novu kameru, jer je ona budućnost fotografije, a ne film. Njegov predlog je odbačen. U tom trenutku kompanija je dominirala američkim tržištem po prodaji filmova, ali je bila i globalno prisutna. Poslednja stvar koju su želeli da prodaju je digitalni foto-aparat bez filma, zar ne!? Priča o Kodaku je i priča o tome kako se menjala čitava ekonomija. Kodak nije bio tipična korporacija, ulagao je u svoje radnike, koji su verovali u njegov napredak. Razlog zašto je Kodak sve lošije poslovao je taj da je Kodak ostao analogna firma u digitalnom vremenu. Promena je bila spora i bolna, ali ipak Kodak je u septembru prošle godine zvanično izašao iz bankrota. Priča se nastavlja…
Digitalna vs. analogna fotografija, koju poziciju zauzimaš kao umetnik budući da fotografija ima centralno mesto u tvojoj umetničkoj praksi?
Ne osećam nostalgiju, to je za mene deo kulture. Pre fotografije postojala je camera obscura, a pre nje su se koristili različiti ramovi uz pomoć kojih su slikari pravili kompozicije. To je jedan proces i deo je iste priče. Naravno mene interesuje istorija modernizma, kako taj modernizam mutira i šta iz njega nastaje, i koja je pozicija umetnika danas koji se bavi fotografijom. Moji radovi započinju konceptualnom metodologijom projekta, ali u njoj postoji otvoren prostor u kome mogu da eksperimentišem, da bi pronašao nešto sto ne znam, jer ako unapred znam rezultat tog eksperimenta, onda to nije kreativan proces već reprodukcija nečega iz prošlosti. Moj rad nastaje u tom traganju. Mene zanima transformacija jedne materije u drugu. Kako se dogodio taj prelaz sa analogne na digitalnu fotografiju ? Šta je ustvari fotografija, da li je fotografija ista stvar ako se nalazi na bilbordu, na ekrenu ili na papiru, da li je mi onda na isti način posmatramo? Ja mislim da to sigurno nije ista stvar – da metodologija predstvljanja slike proizvodi “okolinu” koja proizvodi značenje i na to treba obratiti pažnju, a ne samo na to šta ta slika reprezentuje – mislim na ikonografiju.
Vratimo se samoj izložbi, na koji način si svoje ideje i radove artikulisao u galerijskom prostoru?
Prostor izložbe je u arhitektonskom smislu veoma specifičan, tako da postoji odredjena tenzija izmedju spoljašnje strukture s kraja 19. veka i unutrašnjosti koja je nedavno renovirana, nadograđena i koja je savremena. Mene je interesovalo da prikažem odnos izmedju galerijskog prostora i mog rada. Pokušao sam kroz postavku izložbe da izbalansiram taj industrijski i lični senzibilitet. Ova izložba je treći deo projekta koji traje već nekoliko godina. Prva samostalna izložba bila je u Minhenu pre godinu dana, nakon toga u Oklandu na Novom Zelandu. Sve tri izložbe se bave bankrotom Kodaka i materijalizmom fotografije, te dve teme su ne razdvojive. Kroz njih se postavljaju pitanja: koja je pozicija fotografije danas u društvu, kako se menja od analogne ka digitalnoj, šta to znači za umetnika, a sta znači za posmatrača? Na koji način to utiče na promenu naše percepcije, na način posmatranja, ali i na brzinu posmatranja. Na ekranu ne postoji ta permanentnost ili da budem precizniji iluzija permanentnosti, koja postoji kada su fotografije na papiru. Ali, bez obzira gde je izložba, ja pokusavam da aktivaram taj prostor, da ostvarim dinamičan odnos sa okolinom. To pokušavam da ostavrim u radu sa timom galerije ili muzeja koji je tu kada se postavlja izložba i to je kolektivan proces.
Ovde u Parizu sam želeo da napravim atmosferu u prostoru gde bi svaki zid imao svoju specifičnost, ali ipak da u galeriji postoji određeni mise-en-scène. Centralni zid koji je dominantan kada se uđe u galerijski prostor, predstavlja tri velika rada, na jednom je prikazan pronalazač Steve Sasson kako drži prvi digitalni aparat, do njega je rad na kome pop zvezda Rihanna pravi selfie u ogledalu za poslednju Kodakovu kampanju, pored nje je fotografija Olimpijskih igara održanih u Sarajevu 1984. na kojima je Kodak bio glavni sponzor, zatim nailazimo na sliku Tita, Nixona, Pam i Jovanke iz 1970, nedugo nakon toga Kodak počinje svoju delatnost na teritoriji Jugoslavije. Sve te fotografije su iseckane i usitnjene sekačem koji se koristi za uništavanje važnih dokumenata. Sam proces pravljenja rada je važan koliko i sama tema kojom se bavim.
Ostali radovi se bave različitim periodima istorije Kodaka, materijalom same fotografije. Tu su i dva crna polaroida kao određeni vid suprematizma u kontekstu fotografije kojima sam želeo da prikažem da je čitav format fotografije baziran na formatu klasične slike kvadratnog oblika. Oni su predstavljeni na papiru na kojem je ostao trag jedne pređašnje fotografije, za mene je to takođe fotografija, odnos izmedju svetlosti i tame i kako to može da se manifestuje na papiru. Time sam želeo da pokažem da svaka od tih fotogafija ima svoj prethodni život kao i da ima život nakon izložbe, a ja sam samo deo u tom nizu, ona može da nastavi da živi u nekom novom kontekstu, gde će značiti nešto drugo.
Ne mogu da ne napravim paralelu između Kodak projekta i tvog prethodnog rada Hotel Jugoslavija. U oba slučaja polaziš od nečega što više ne postoji, što je uništeno, ruinirano, a simbol je jednog prošlog vremena, jednog načina života. Šta za tebe predstavljaju ove teme, zašto si posvetio rad njima?
Mene interesuje transformacija određene situacije iz jedne forme u drugu, mislim da je to potencijal za umetnost da se bavi transformacijom materijala, ali i pogledom u transformaciju jedne ideologije i kako to menja odnose medju ljudima. To su naravno velike teme i treba im precizno i detaljno pristupiti. Hotel Jugoslavija je bio specifičan projekat koji sam radio za Salon Muzeja savremene umetnosti u Beogradu blisko sarađujući sa kustosima Brankom Dimitrijevićem i Unom Popović bez kojih ta izložba ne bi bila moguća. To je bio dosta komplikovan projekat zato što su svi predmeti, koje smo koristili zaista došli iz hotela Jugoslavije i deo su tog prostora. Ta zgrada je više od arhitektonske građevine, bila je simbol jednog vremena, nade u bolje sutra i jednog modela modernizma koji je trebalo da materijalizuje ideologiju Jugoslavije. Kodak je zapravo bio isto to samo na jednom drugom nivou, jedna američka kompanija koja je postala globalna korporacija. Zašto nešto, u šta se ulažu velike nade nestane ? Kako i zašto nešto preživi, kao i kakav mi odnos stvaramo prema tome su pitanja koja me zanimaju kao umetnika. Mene interesuje afirmacija, a ne negacija jer želim da afirmišem odredjene stvari iz prošlosti koje su deo kulture.
Moramo da budemo i kritični i samokritični, da se zapitamo koji su rezultati toga, ali mene uopšte ne interesuje prezervacija, u užem smislu, nego zaista mutacija jedne forme u drugu, na koji način mi možemo da je prihvatimo, da se adaptiramo, šta znači preživeti, šta nestati, a šta živeti?
Spomenuo si da kroz svoje instalacije težis aktivaciji izložbenog prostora i ostvarivanju jednog novog vida komunikacije sa publikom. Sta je to što želiš da izazoveš kod posmatrača kome se obraćaš ? Da li veruješ u to da umetnost ima aktivnu ulogu u društvu, da li ona može da utiče na promenu društvene svesti?
Ja vidim umetnost kao sastavni deo društva, ali segment društva koji je dosta specifičan. Svojim radom želim da stvorim situaciju u kojoj postoji potencijal za to da neko može da se zapita, da nešto oseti, da se zamisli. Želim da aktiviram određeni prostor u kome se posmatrač neće osećati pasivno već aktivno. Umetnost treba da podstakne na razmišljanje, da ne bude samo dekorativna priča u pozadinu. Živimo u jednom periodu apstrakcije, možemo veoma brzo da dobijemo informacije ali smo izgubili materijalni odnos sa okolinom, gubi se moć kolektiva, kroz to i moć pojedinca. Jedna od mogućih uloga umetnika bi mogla da bude preispitivanje šta je zaista apstrakcija danas. Čitav život čoveka današnjice je apstrahovan kroz funkcionisanje finansijske globalne ekonomije koja kroz svoje zakone i apstraktne algoritme na kojima je bazirana značajno utiče na svakodnevni život. Kroz svoj rad želim da ostvarim taj direktni odnos – sada i ovde.
__________________
Naslovna fotografija: Detalj postavke izložbe Kodak: la présence de l’image Mladena Bizumica, Galerija Frank Elbaz, Pariz 2014
Fotografije u prilogu: ljubaznošću umetnika i galerije Frank Elbaz.
