• Razgovori
• 25.01.2014.
• Razgovor vodila Aleksandrija Ajduković / Fotografije: Aleksandrija Ajduković
• 0
  5147

Milan Jozić / Savršena dijalektika moje usamljenosti

Milan Jozić, istoričar umetnosti, fotograf, autor je kultnih fotografija beogradskih konceptualista od kojih je svakako najpoznatija grupna fotografija na kojoj  je poznata šestorka naslonjena na zid SKC-a, u istoriji umetnosti poznatija kao Druga kolona, kao i portreta Marine Abramović koja se danas nalazi na naslovnoj strani srpskog izdanja knjige Kad Marina Abramović umre. Bibliotekar je u penziji i revnosno prati dešavanja na vizuelnoj sceni Beograda i okoline od sedamdesetih do danas. Ne bavi se kritikom već bi se pre moglo reći da je kvalifikovani konzument.[1] Imao je povredu kičme u mladosti koja je zadesila Divca dvaput u sezoni, a Danilovića jednom. Nema email adresu, niti Facebook profil. Daleki Milan Jozić ne odgovara na pitanja koja mu postavljamo, ali ima odgovore na sva druga.

 

 

 

 

 

 

 

Recite nam nešto o Vašem bivšem poslu. Šta je, pored ustaljene rutine, podrazumevao posao bibliotekara?

 

Ja sam osnovao deo za fotografiju u biblioteci Fakulteta likovnih umetnosti. Ja sam formirao to odeljenje. To je u početku nailazilo na otpor, a posle je prihvaćeno. Uvek sam tvrdio da nije moje da, tako, kao žandar izvlačim knjige i da pazim na te knjige da li će ih neko ukrasti. Krale su se knjige. To je posao knjižničara. Ko je knjižničar? Čovek sa srednjom bibliotekarskom. Ja sam diplomirani istoričar umetnosti i imam položen bibliotekarski ispit u Narodnoj biblioteci i moje je da obradim autorski predmetni katalog od preostalog knjižnog fonda i da obradim časopise. Biblioteka Fakulteta likovnih umetnosti ima časopise preko Studio International-a. To niko nema, ni Zagreb ni Ljubljana. I ako se to ne obradi tzv. analitička obrada inostrane periodike, to ostaje mrtav kapital. Ja sam to radio. Drugo je analitička obrada periodike, a drugo je predmetni autorski katalog. Učio sam zanat u Narodnoj biblioteci. A to kad obrađuješ, to ti je kao grickanje semenki. To se nekada radilo na karticama.

 

 

Koje su izložbe ostavile velike utisak na Vas u vreme kada ste radili?

 

U vreme kad sam se zaposlio 1976/77. bilo je nekoliko dobrih izložbi. Bila je izložba Anri Kartije Bresona u Cvijeti Zuzorić. To je francuska vlada napravila uvećanja putem internegativa, a bila je i izložba Bila Branta. To je bilo zanimljivo. To je veliki fotograf, Englez. Tamo su, čini mi se bili izložene fotografije štampane na aluminijumskoj foliji, a ne originali. Bila je izložba Nemca Kargenshajma. To je Nemac koji je snimao Nemačku između pedestih i šesdesetih, u periodu kada je Nemačka bila siromašna zemlja i kada se oslobađala te bede poratne. Zatim je bila izložba velikog američkog fotografa Pola Strenda i Američki kulturni centar je ostavio tu izložbu za stalno. Posle je bila izložba slikara koji se usput bavio fotografijom. Nemac koji je bio u Parizu. Tragično je završio, alkohol ga je dokrajčio. Bila je u ovom, nažalost, zatvorenom Američkom kulturnom centru u Knez Mihailovoj, izložba američke fotografije, između ostalih i originali Vestona. Bila je izložba revolucionarke i fotografkinje koju svi svojataju i Amerikanci i Meksikanci – zvala se Tina Modoti. Bila je i glumica u nemim filmovima, a kasnije se opredelila, u ta smutna vremena u Meksiku i za malo revolucije. Bila je i anarhista i ko zna šta još, čak ju je i policija jedno vreme ganjala. Američki intelektualci su tad odlazili u Meksiko, Pariz i tu je Edvard Veston napravio svoje najlepše fotografije, kao što je fotografija klozetske šolje. Na primer klozetska šolja, to je predmet sam po sebi banalan, ali je jedan od najčulnijih predmeta u likovnom smislu u istoriji fotografije, a snimljena je u jednom trećerazrednom hotelu.

 

 

Da li možemo da očekujemo izložbu Vaših fotografija?

 

Kada budem pravio izložbu, praviću izložbu portreta.

 

 

 

 

 

 

Gde će biti izložba?

 

Gde nađem.

 

 

Recite nam nešto o fotografijama portreta koje ste snimali.

 

Evo ovo je na primer soba Radovana Hiršla. On sad živi u Švajcarskoj, slikar. To je 1981. godine, Fotokemikin papir. To je doživljaj LSD-a, a o LSD-u ću vam pričati nekom prilikom. Naslovna knjige o Marini Abramović je moja fotografija.  Kao i knjiga Aleksandra Popovića, to je moja fotografija koja nije autorizovana i tu me nisu naveli uopšte.

 

 

Šta Vam je hobi?

 

Čitanje. Neki put odem u Kinoteku da vidim filmove do kojih mi je stalo.

 

 

Šta još radite?

 

Pokušavam da stavim radionicu u pogon. Ali teško to ide. Treba mi kapital. Trebalo bi uložiti, treba da kupim alate u vrednosti od 3000 evra i materijal 1000 evra.

 

 

Da li posećujete Kinoteku često?

 

Retko, vrlo retko, jedanput dvaput mesečno. Onaj čuveni Rambloa, direktor francuske kinoteke kome su zahvalni svi, i Trifo i Godar, sa puno je uvažavanja i poštovanja govorio o beogradskoj Kinoteci. I Žan Mitri je ovde gostovao 1965. i obišao je fondove jugoslovenske kinoteke i isto se iskazao kao poštovalac. Jedanput sam otišao povodom ne znam čega i uđem dole i nije igrao taj film zbog kojeg sam došao, ali je igrao film koji me je oduševio: Zrno zla Orsona Velsa.

 

 

 

 

 

 

Mene uvek iznova oduševljava Vaša spremnost i volja da se i po najvećoj zimi ili nevremenu ipak osmelite i dođete na neki umetnički događaj. Kako to objašnjavate? Za čitaoce Supervizuelne, opišite jedan Vaš dan.

 

Ujutro volim da se budim rano i šetam Adom Ciganlijom. Samo ako nije vetar i kiša. Imamo tamo šetače, nemi smo, jedan pored drugog prođemo, neki puta se javimo, neki put se ne javimo. Krajem aprila i početkom maja, berem koprivu, a sremuš berem u rakovičkoj šumi, dok sam ove godine dobio preporuku za sremuš u Barajevu. Puževe skupljam u Barajevu.

 

Moj ideal kad sam bio dete bio je moj ujak.

 

 

Zašto konzumirate umetnost i šta vas u njoj zanima?

 

Imaš jednu repliku u Viskontijevom filmu Smrt u Veneciji koji je rađen po noveli Tomasa Mana. Novelu pročitaš za sat vremena, ali u filmu ima jedna rečenica koje u noveli nema i ona glasi: „Lični moral ne dopire do umetnosti.“ Primer Tomasa Mana koji je bio monstrum kao čovek ili primer Bertolta Brehta.

 

Ja sam nekad mnogo čitao dok sam radio kao bibliotekar. Sada manje čitam, ali ipak čitam. Bila je jedna lepa rubrika u Borbi dok je još izlazila 68. ili 69. godine Šta znači čitanje i Mirko Kovač, koji je umro u Rovinju i napustio Beograd iz protesta početkom rata 1991, u mnogo čemu je bio u pravu, u nekim stvarima nije bio u pravu, ali sad to nije ni bitno i on je, a to je reprodukovano u kulturnom dodatku lista Borbe, rekao: „Čitam ovu knjigu, čitam onu knjigu, čitam o religiji, ali ne mogu ništa da saznam o religiji. Šta je za mene čitanje? Savršena dijalektika moje usamljenosti.“ Dođeš do nekog saznanja. To saznanje formiraš pa ga posle negiraš. To je neka moja lična prćija.

 

  

Vi ste na neki način zaljubljeni u svoju usamljenost?[2]

 

Nije to usamljenost. Ali bez obzira što sam studirao, i što su mi neka sistematska saznanja koja sam ja posle prežvakavao kao što su Vojislava Đurića, Vojislava Koraća ili Lazara Trifunovića – ponajmanje, ali ipak ti ostaje tvoja lična nadogradnja, tvoje lično samoobrazovanje. Ja sam u gimnaziji naučio nemački jezik pa ušao u Panofskog. Posle sam naučio francuski, savladao ga jer sam i živeo u Francuskoj. Kada sam obrađivao časopise, dođem do nekih autora koji me oduševe. Jedan od tih autora koji me je vodio i bio moj guru to je Dominik Furkad.  Nije samo pisao o Matisu nego i o mnogim drugima.

 

 

Zašto baš on?

 

Zato što je to taj veliki analitički duh koji te ubode.

 

 

Vi sad nemate želju da to vaše veliko znanje prenosite dalje?

 

Ne. Ako sam neku intimnu ambiciju i imao, a to sad prvi puta objavljujem, to je posao kamermana. U Kinoteci sam otkrivao velike filmske snimatelje. Ja sam završio i kino kurs u Kino Beogradu. To je ovde, Beogradskom ulicom kad se popneš. To je bio kino klub kad sam bio treći gimnazije. Pre mene kino kurs je završio i Goran Marković, reditelj koji je završio režiju u Pragu. Onda je iz tog kluba ponikao jedan čovek koji je otišao da živi u Parizu i u beogradskom časopisu Vidici je napravio intervju sa dva velika snimatelja. Anri Deka koji je bio Trifoov snimatelj. Radili su i za druge reditelje. Pročitao sam ta dva intervjua i tu sam video pošten i kreativan odnos prema zanatu. To sam pročitao i kada sam gledao filmove, video sam imena tih autora. Onda je časopis Sineast, sarajevski časopis koji više ne izlazi, posvetio svim filmskim snimateljima. Taj sam časopis poklonio nekome, ne sećam se više kome. Mene je oduševljavala prva generacija snimatelja koji su radili sa rediteljima koji se nazivaju Novi talas od 1958. sve do sedamdesetih godina. Radili su posle i u Americi. Taj Anri Deka je radio i u Americi.

 

Mene je oduševljavala ta sloboda krenuti sa kamerom iz ruke. To je radio i Putar. To su bile teške kamere.

 

Kad je Orson Vels snimio jedan svoj veliki film Zrno zla, onda ljudi se povedu pa kažu to je snimio Greg Tolan, ali nije to je radio jedan drugi snimatelj ali u maniru Greg Toland. Ja to sve otkrijem kasnije na špicama filma. Nekada sam išao i pre i posle podne u Kinoteku i u bioskop Jadran. To neću nikada zaboraviti – završen je Kanski festival. Ja sam na prvoj ili drugoj godini prava, nisam još na istoriji umetnosti. Bioskop Jadran na Trgu Republike prikazuje u integralnoj verziji Blow Up, Antonioni, a državni tužilac u Bolonji zabranjuje projekciju Blow Up-a u Italiji u narednih godinu dana zbog scena sa golišavim devojčicama.

 

 

 

 

 

 

Opišite nam jednu Vašu autorsku izložbu.

 

Pita mene Dunja Blažević koja je prvo bila likovni urednik, a posle kad sam se vratio iz vojske bila je direktor SKC-a, a posle je bila i urednik na televiziji. To je bilo zlatno doba SKC-a. Dakle pita ona mene: „Da li bi ti, Milane, pravio neku autorsku izložbu jedno veče u SKC-u?“ Svako je imao pravo da učestvuje. Vrte se reklame zagrebačke televizije za Vartex odela i za Borovo cipele. Koja je sadržina tih reklama? Sadržina za Borovo cipele: ima jedna vaga, ne mogu da kažem baš da je pijačna, koja meri možda kilogram. Na jednoj strani su Borovo cipele, najnoviji model, a na drugoj strani je jedno pero. Ispada da su Borovo cipele lakše od tog pera. A druga reklama, tip sa šeširom, obučen u odelo sa leptir mašnom ulazi u bazen i izlazi iz bazena i ne dešava se ništa, niti se odelo skupilo niti se pokvasilo. To je 1973. godina i ja odem u Zagreb i pitam ko je autor.  Niko nije znao, ali ja pitam da li bi oni dozvolili da ja to projektujem u SKC-u uz neko malo obrazloženje a oni klažu možete ali to je dupla šesnaestica, a za taj film si trebao da imaš poseban projektor i ja to ne nađem, ali sam napravio jedno veče autorsku izložbu, Dunja Blažević me je predstavila. Borovo cipele su bile sindikalističke cipele, ali je ta reklama bila za mene svetska, kao i Vartex odela. To je bio moj angažman u SKC-u.

 

 

Mi viđamo na otvaranjima stariju publiku. Ko su ti ljudi?

 

Ima ih. Ja sam među najstarijim koji idu po izložbama. To je retko da stariji dolaze. Čim steknu penziju, povuku se ili izgube motiv da prate šta se dešava i gde se dešava. Tako je SKC nekad bio gde su odlazili mlađi ljudi i sa Akademije, koji su tada bili asistenti i uvažavali se, kao što je Čeda Vasić ili Ljubomir Gligorijević. To se sad izgubilo. SKC nije više što je nekada bio, niti može više da bude jer Internet je tu i ono što je nekada SKC bio, snabdevao te sa informacijama, sad imaš preko Interneta.

 

 

 

---

 

 

 

Autorka se zahvaljuje Petrovićima, Ivanu i Draganu, na pomoću prilikom izvođenja intervjua.