Marko Crnobrnja
Razgovarali smo sa Markom Crnobrnjom o njegovoj izložbi “DEČIJA PERSPEKTIVA” u galeriji RIMA u Kragujevcu i planovima za nove radove i projekte.
Marko, skoro si imao izložbu u galeriji Rima u Kragujevcu na kojoj si predstavio nove radove. Ono što smo videli jeste da si malo promenio ugao gledanja… deca su malo starija i teme su malo drugačije, više nisu strahovi od noža, mraka, već vaspitanje jednog malo starijeg deteta.
Iskren da budem i nisam znao u šta se upuštam kada sam počeo da radim pre nekih desetak godina. Dobro si primetila kada si rekla da mi se malo promenio ugao gledanja. Upustio sam se u analizu prostora oko skulpture na način kako bi to radio neko ko nije vešt da napravi šta želi ali ima silnu želju da na bilo koji način prepriča šta je video, a video je svašta…
Da li misliš da je to neko novo polje u kojem bi radio, prostor, bez ljudskih figura?
Mislim da sam sebi napravio dovoljno prostora da neko moguće neprisustvo figuracije može biti ‘glasnije’ od prisustva iste. Odnos dve stolice može biti isto toliko dramatičan koliko i odnos dva mala deteta. Pravljenje takvih predmeta mi u poslednje vreme čini veće zadovoljstvo. Kao otkriće nove sobe u kući u kojoj sam se rodio.
Tvoji radovi do sada nekako su uvek imali tu neku i dodatnu ulogu, ulogu vaspitanja, publike, normi, društva… To što kažeš “glasnije”, ja imam utisak da sada tvoje polazište se menja i kao da želiš da komentarišeš sadašnjost… ne da ga više vaspitavaš.
Jeste, vremenom shvatiš da savetovanjem kad tad uskočiš sam sebi u usta. Vaspitanje je delikatan proces i traži doslednost koju ja baš i nemam, mada se pravim da je imam, pa i to nekako deluje ali mogu da kažem da je vreme bilo brže od mene po pitanju vaspitanja. Sada na red dolazi društvo, kao naredni faktor ili autoritet u vaspitanju koje ja ne mogu u tolikoj meri kontrolisati, ali kao umetnik imam veći uticaj na taj faktor od roditelja
A da li ostaju isti materijali sa kojima si do sada radio?
Drvo je materijal koji mi odgovara jer imam osećaj da i ja njemu prijam, a i druželjubivo je prema drugim materijalima. Trenutno se pripremam za smotru Mermer i Zvuci u Aranđelovcu, gde treba da realizujem veliku skulpturu u kamenu. Skulptura će se zvati ‘ĆALE’ i biće veliki izazov.
Zanimljivo! Ti od meremera kao Ćale!
Sa glavom zabodenom u zemlju!
Kad smo već pomenuli Aranđelovac, za kraj bih te pitala, šta znači biti vajar danas… skupa produkcija, potrebni veći prostori za smeštanje radova…
Tako da je super biti vajar! Mislim, najsrećniji sam kad sam u prilici da svoju profesiju tretiram kao hobi.
