Goca Belić
Goca Belić (1966) je vajarka i kemp performerka. Studije vajarstva diplomirala je i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti kod profesora Mrdjana Bajića, a studirala je i psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 2002. godine aktivno izlaže i bavi se performansom, pre svega u Beogradu. Široj javnosti je poznata po sceni iz Mi nismo anđeli 2 u kojoj dominira njen umetnički rad: velika sunđerasta dojka. Sticajem nekih okolnosti koje razjašnjava u intervjuu koji sledi, ove godine radila je kao čistačica na 54. Oktobarskom salonu Niko ne pripada tu više nego ti. O iskustvima čišćenja, umetnosti i Oktobarskom salonu Aleksandrija Ajduković razgovarala je sa Gocom Belić.
Da li pripadaš ovde?
Teško pitanje. Često imam utisak da ne pripadam ni ovde ni bilo gde. Pokušavam da se priviknem na taj osećaj i da živim tako, ali nije baš lako.
Da li si zahvaljujući svojim poznanstvima stečenim u umetničkim krugovima dobila ovaj posao?
Ne. Ovaj posao sam dobila preko agencije koja radi usluge čišćenja. Poznajem momka koji radi u toj agenciji i tako sam došla do posla. Znači, ipak preko veze. Nisam znala do samog dana kada sam počela da radim da ću čistiti Oktobarski salon. Dogovor je bio da se tog jutra nađemo ispred Beograđanke i kad mi je rekao da ću čistiti robnu kuću Kluz, onda sam shvatila.
Da si znala, da li bi pristala da radiš taj posao?
Pristala bih. Moja prva reakcija, kada sam shvatila šta ću sa čistim, bila je da to nije slučajno. Znala sam da možda neće biti prijatno, ali sam bila radoznala. Želela sam da vidim kako ću se osećati ne kao učesnik izložbe već kao tehničko lice. Da zavirim sa druge strane.
Da li te je bilo sramota?
Nije me bilo sramota. Često radim poslove koji nisu vezani za moju profesiju i koje ne bih odabrala da radim da nisam u situaciji u kakvoj jesam: nemam posao, a moram od nečeg da živim. Međutim, ne mogu da kažem da sam srećna što radim poslove koji su ispod mojih sposobnosti.
Kakve su bile reakcije kolega na tebe kao čistačicu?
Po reakcijama kolega sam videla da je moja pozicija možda teža nego što sam mislila. Prva njihova reakcija je bila iznenađenje, a zatim razočarenje i onda tuga. Bili su jako pažljivi. Imam utisak da su se trudili da ne povrede moje dostojanstvo, a možda ni svoje. S obzirom da smo svi umetnici, nikad se ne zna kada neko može doći u poziciju koju nije želeo.
Kakva su iskustva posle čišćenja?
Bilo je uzbudljivo gledati pripremu tako velike izložbe. Šta rade majstori, tehničari za elektroniku, kakva je to papazijanija i haos koji traje danima. Pomalo volim te haotične situacije, a s obzirom da nisam imala veću odgovornost od toga da sve bude čisto, zabavljala sam se gledajući sve to. U poslu sam prevazišla svoja očekivanja, tako veliki prostor sam nekoliko dana održavala sama.
E pa to me zanima! Koliki si prostor čistila, koliko si novca dobila i kolika je dnevnica bila?
Ne znam tačnu kvadraturu, ali robna kuća Kluz je prilično veliki prostor, na tri nivoa, a za salon su korišćene i neke dodatne prostorije, koje su bile verovatno kancelarije ili radionice. Taj deo je bio zapušten, skoro potpuno ruiniran i vrlo prljav. U prvom trenutku izgledalo mi je nemoguće da jedna osoba sve to očisti. Osim toga majstori su stalno bušili i često sam morala da čistim isti deo nekoliko puta. Radila sam pet i po dana. Dnevnica za jedan dan je dve hiljade. Radni dan traje 8 sati. Svaki dan sam bila isplaćena po dogovoru i s te strane sam zadovoljna. Iako čišćenje nije baš dobro plaćen posao, ovo je nešto što u umetnosti nisam doživela – da budem plaćena po dogovoru i na vreme. To je nešto što ovaj posao nosi sa sobom, čistačica se poštuje i plaća za ono što radi. U umetnosti to, na žalost, nije tako.
Šta je lakše, umetnost ili čišćenje?
Kao posao lakše je čišćenje, manja je odogovornost, rezultat se odmah vidi. Fizički posao relaksira, pevala sam u sebi dok sam radila. Odlazila sam kući mirne glave i savesti, i ponavljam, dobijala dnevnicu. Na duži rok, čišćenje za mene nema mnogo smisla. Ipak želim da radim zahtevnije poslove. Dakle, lakše je čišćenje.
Šta misliš O Oktobarskom salonu?
Oktobarski salon je velika umetnička manifestacija. Dok sam bila student Likovne akademije, priželjkivala sam da izlažem na Oktobarskom salonu.
Da li si ikada izlagala?
Nisam. U međuvremenu, udaljila sam se od likovne scene, o Oktobarskom salonu skoro uopšte ne razmišljam. Kad sam završila Akademiju, mislila sam da ću se kontinuirano baviti umetnišću, da ću izlagati, da ću dati sve od sebe da to bude što bolje i da ću kvalitetom svog rada zaslužiti da učestvujem na Oktobarskom salonu. Međutim, desilo se nešto što nisam mogla da predvidim, i u mom životu i u umetnosti. Više ne izlažem. I ne mislim da se do velikih izložbi dolazi onako kako sam nekad mislila.
Imam utisak da je od vremena kada sam želela da izlažem na Oktobarskom salonu do ovog trenutka, trajao jedan životni period i da se ovim činom čišćenja krug zatvorio. Kao kad kreneš od jedne tačke i ideš stalno u istom pravcu, pa na kraju dodješ do istog mesta ali sa suprotne strane. Vidiš pozadinu, naličje onoga od čega si krenuo.
Postavljanje velike izložbe je živa situacija, mnogo ljudi istovremeno mnogo radi. Očekivala sam, gledajući sav taj metež i energiju, da će izložba biti fantastična. Bila sam impresionirana onim što rade majstori i tehničari. Brzi su i spretni u svom poslu i imaju poštovanja za sve druge učesnike. Učinilo mi se da kustosi i umetnici nemaju takav stav ni prema svom poslu a ni prema poslu koji rade drugi. To sam prvi put sada videla. Imala sam utisak da su, kod nekoliko radova, majstori uradili bolji posao nego umetnici.
Ko je odgovoran za tvoje nekontinuirano bavljenje umetnošću?
Poslednjih deset godina živim sama sa detetom. Nemam posao, ali ipak živimo od onoga što zaradim. To je život od danas do sutra. Stalno sam u potrazi za prilikom da nešto zaradim, i da pri tom ostane dovoljno vremena za vaspitanje deteta. Verovala sam da ću sama moći više postignem, ali precenila sam sebe. S druge strane, umetnički tokovi su otišli u pravcu koji ja sve manje razumem i moram da priznam, sve manje želim da učestvujem u tome. Sami umetnički radovi su mi sve manje razumljivi. Osim kada umetnika poznajem lično ili duže vreme pratim njegov rad. Treća stvar je da volim da budem nezavisna, da ne pripadam krugovima i grupacijama na umetničkoj sceni, sto znači da sam postala nevidljiva, a ako sam nevidljiva onda i ne postojim. Ako kažem da je moja pozicija moj izbor, to je podjednako tačno kao da kažem – drugačije nisam mogla.
Da li misliš da je kvalitet radova, ne samo kod nas nego i uopšte, šire gledano i na evropskoj sceni, prouzrokovao sečenje troškova u kulturi da jednostavno radovi nemaju šta da ponude?
Mislim da sečenje troškova u kulturi nije u direktnoj vezi sa kvalitetom umetničkih radova, nego sa kvalitetom države. Ako me pitaš za kvalitet radova, ne znam šta da kažem. Ne znam da li iko može da proceni šta je kvalitetan umetnički rad danas. Ili može, a neće? Niko nikom neće da se zameri. Ja imam svoju sumnju, i imam utiske, kada gledam izložbe poput Oktobarskog salona, koji su lični i ne moram da ih objašnjavam, da su radovi prazni, trivijalni, na nivou političkog pamfleta za jednokratnu upotrebu, dosadni, depresivni, beživotni,… I mislim da se ne obraćaju ni publici ni društvu, već nekom drugom.
Kustosu?
Da, kustosu.
Da li misliš da je Oktobarski salon jedna elitistička manifestacija?
Svakako da je Oktobarski salon zatvorena manifestacija. Nisam shvatila kako umetnik dobija mogućnost da učestvuje u njoj. Šta su kriterijumi – nisam tu mašineriju uspela da ukapiram. Ako si pozvan da izlažeš, super, a ako nisi, nećeš nikad ni saznati. Bilo bi dobro da je Oktobarski salon elitna, a ne elitistička manifestacija. Nekada je to i bio tj. smotra najboljih radova jedne zemlje za tu godinu. Možda bi bilo pošteno da Salon promeni ime pa da prestanu poređenja i lamentiranja nad onim starim.
Da li želiš nešto da dodaš vezano za tvoja iskustava u čišćenju Oktobarskog salona ili iskustva kao umetnice?
Sve ovo što sam rekla za Oktobarski salon, više me ne zanima baš mnogo, više me ne pogađa. Ali, drugačije je bilo pre nekoliko godina, tada sam bila i ljuta i razočarana. Osećala sam da ispadam iz igre i da to ne mogu da sprečim. A sve vreme sam znala, kao što znam i sada, da nisam loš umetnik. Bilo mi je teško, i bila sam potpuno sama u tome. Ove godine sam morala da budem tu, gledam i još jednom o svemu razmišljam, jer sam čistila. Mnogo više razmišljam o tome kako da zaradim dovoljno para za život, a da mi ostane nešto vremena i entuzijazma za umetnost. I novca, naravno. To je veliki izazov za kreativnog čoveka.
Još jedna stvar: na ovogodišnjem Salonu bilo je nekoliko zaista dobrih radova. Na primer, video radovi Nataše Teofilović, umetnice čiji rad do sada nisam znala, i žao mi je zbog toga. Uživala sam posmatrajuci ih. Inače, nisam ljubitelj sintetičkog zvuka i slike i ponekad sam prema digitalnoj umetnosti unapred skeptična. Volim kada me neko na ovaj način ubedi da nisam u pravu. Na sličan način sam doživela pojavljivanje grupe Kraftwerk, davnih osamdesetih. Iako njihovi tekstovi govore o velikim problemima savremenog sveta, ni jednog trenutka nisam osećala da vređaju bili čije dostojanstvo, ni svoje, autorsko, ni moje, onog ko sluša. Istovremeno, ne dopuštaju mi da budem ravnodušna. Muzika nije depresivna, ni agresivna, ne kuka nad sobom i svetom. Snažna je i hrabra. I ostavlja mesta za nadu. Mislim da sam sada opisala kakvu umetnost volim, i šta u njoj cenim.
Znam da u Beogradu i u Srbiji ima sasvim dovoljno talentovanih umetnika i dobrih umetničkih radova. Šteta je što ne možemo da ih vidimo na velikim umetničkim manifestacijama poput Oktobarskog salona. Mislim da bi to bilo u redu i prema onima koje viđamo tu skoro svake godine. Treba tim ljudima dati predaha. Jer, sudeći po radovima, istrošili su se, nemaju više bogzna šta da kažu.
 je vajarka i kemp performerka. Studije vajarstva diplomirala je i magistrirala na Fakultetu likovnih umetnosti kod profesora Mrdjana Bajića, a studirala je i psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od ){kind=link}