FACK MSUV
Početkom jula desio se nesvakidašnji događaj u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu pod nazivom F.A.C.K MSUV i podnaslovom “Izvođenje muzeja kao zajedničkog dobra”. Vrata muzeja su otvorena domaćim i stranim umetnicima koji su “oslobodili” muzej i tokom nedelju dana sprovodili program po svom nahođenju bez unapred osmišljenog plana. Na ovaj način je preispitan dominantni model javne institucije, njena dostupnost i način funkcionisanja. Razgovaramo sa dvoje učesnika i suorganizatora koji su želeli da ostanu anonimni da bi naglasili kolektivni karakter događaja, i da ne bi podržali dominantni model uspeha u umetnosti koji između ostalog podrazumeva brendiranje umetnika i kompeticiju.
Šta znači FACK?
Učesnik X. To je krenulo kao igra reči.
Učesnik Y. Klinci na internetu pišu tu reč sa A umesto U zbog cenzure.
UX. Aludira naravno na FUCK, ali je to akronim koji može da se iščitava na različite načine. Svako slovo ima niz mogućih značenja, radi se zapravo o klasteru značenja. Više pojmova pada pod F: Fabrika, Forum, pa tako i za A: Art, Autonomija, i tako dalje. To značenje može da se proširuje ali ostaje u asocijativnim okvirima koji upućuju na forme-mesta zajedništva, samoorganizovanost, umetnost i kulturu.
UY. Hteli smo da ga upotrebimo kao pozitivan pojam: FACK svemu što blokira mogućnost da se umetnosti i umetnici zaista osamostale, svim onim procedurama koje služe monopolu, kontroli…
Šta se to dogodilo u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine od 30. juna do 6. jula?
UX. Dogodila se neka vrsta društveno-umetničkog eksperimenta, najjednostavnije i opštije rečeno. Umetničkog zato što je pokrenuto od strane umetnika i umetničke zajednice lokalne i internacionalne, a društvenog zato što se izlazi iz uskog polja umetničkog delovanja i zalazi se u polje društvenih pitanja, kulture i kulturnih politika. Preispituje se dominantni model javne institucije kulture, specifično institucije muzeja savremene umetnosti, načina na koji ta institucija funkcioniše, mehanizam upravljanja koji je hijerarhizovan, od direktora preko kustosa koji su neka vrsta filtera između umetnika i šire zajednice i države. Državni muzej je sa jedne strane javni, jer se finansira od javnih para, od poreza, a sa druge strane je kontrolisan od grupe državnih činovnika koji odlučuju i muzejom raspolažu praktično kao da je njihovo vlasništvo. Oni odlučuju šta će se desiti, kako će se to desiti, ko će se desiti, kako će se to javno prezentovati. Tu postoji neka vrsta paradoksa, i to je opšte pitanje reprezentativne demokratije koja se stavlja u pitanje i koja je u velikoj krizi u Evropi. Javni servisi i institucije su se pretvorile i one funkcionišu i njiima se upravlja kao da su privatne. Njima se raspolaže kao da su u pitanju privatne strukture i sredstva. Veoma uzak krug ljudi u tome učestvuje, neka vrsta kulturne elite, činovničke i birokratske odlučuje o svemu po svom nahođenju često problematičnom, netransparentnom i tako dalje. To je bila generalna tematika, da se to stavi u pitanje i da se izvede jedan eksperiment u kojem se pokušava izvesti jedan drugačiji način raspolaganja javnim institucijama i javnim sredstvima, u ovom slučaju muzejom. Taj drugačiji način je više participativan, gde u stvari umetnička zajednica, nezavisni kustosi, istraživači, aktivisti i zainteresovani građani, imaju mogućnost da kroz samoorganizaciju i participaciju osmisle sadržaj i na neki način ko-upravljaju muzejom.
To je teoretski okvir događaja. Šta se konkretno događalo u muzeju i kako ste došli u poziciju da učestvujete u ovakvom procesu u muzeju koji je ipak zatvorena institucija. Ovakva akcija nije uobičajena.
U X. Muzej nam je prišao pošto smo već sarađivali ranije na nekim manjim projektima. Ponudili su jedan nov projekat, a mi smo u Italiji već bili deo platforme F.A.C.K. i sarađivali sa tzv. “oslobođenim prostorima” koji su bili povezani sa inicijativom preuzimanja napuštenih javnih prostora i participacije i samoorganizacije, kao što su MACAO iz Milana, Teatro Valle Occupato iz Rima, Sale.Docks iz Venecije i drugi prostori po Italiji i Evropi. Mi smo napravili neku vrstu kontrapredloga i predložili da dođu ljudi povezani sa tim inicijativama plus lokalna zajednica i da zajedno preuzmu muzej privremeno i da se napravi taj participativni eksperiment oslobađanja i otvaranja muzeja. Ideja je bila da se napravi program i projekat koji neće proći uobičajenu šemu muzeja kako se inače odvijaju i odobravaju i osmišljavaju programi, već da oni prihvate da će na okvirno određen period tu doći desetine umetnika, teoretičara, kustosa, i drugih radnika u kulturi i da će ući u muzej i osmisliti sadržaje, odlučiti šta će raditi, kako će se organizovati, a da se ne zna unapred ko će tačno doći i šta će se tačno dogoditi – dakle bez liste učesnika, bez opisa projekta, predloga intervencija i radova. Oni su to prihvatili na naše veliko iznenađenje.
Kako je to izgledalo kada je krenulo sve da se odvija? Vi se okupite ujutru, napravite sastanak i dogovarate se šta će se događati? Kako je to funkcionisalo?
UY. Prvog dana smo se skupili ujutru, seli smo u krug, svi koji su došli i krenuli smo zajedno kroz razgovor da pravimo i planiramo događaj. Od praktičnih stvari, kao što je kuvanje, hrana, pranje sudova, logistika, kolektivne akcije do koncepta i ideja, ciljeva. Dosta smo pričali o uspostavljanju mosta ka gradu, ka ljudima koji nisu uži krug publike muzeja i kako može da se do njih dopre, kroz kakve intervencije u urbanom prostoru. Kroz razgovor se došlo do problema, i onda do konkretnih ideja koje se tiču rešenja tih problema. Program aktivnosti i zajedničke intervencije nisu dakle bili osmišljeni unapred, od gore, od nekog umetničko-kustoskog tima, to se tada zajednički stvorilo – gotovo samo od sebe, zahvaljujući svim učesnicima. Namera je da se dokaže da ovakav model koji se bazira na otvorenosti, sinergiji, participaciji može da funkcioniše u praksi, da je to nešto efikasno, da nije utopija, već da može da se izvede. Tokom cele nedelje su bile različite vrste intervencija, vezano za prostor u i oko muzeja, za grad, ili su bile prezentacije i debate koji su u vezi sa ovim eksperimentom. Mi smo to percepirali kao da je cela nedelja jedan događaj po sebi, kao neki performans koji traje nedelju dana, mi smo živeli u muzeju, radili, odmarali, razgovarali, obedovali i sprovodili ideju muzeja kao zajedničkog dobra.
Da li je bilo publike i kako je ona reagovala, da li je učestvovala, dolazila, da li je to bio jedan otvoreni događaj? Da li je bilo publike koja nije direktno upućena na umetnost i muzej?
UY. Da, sve je bilo otvoreno i za publiku. To je jako važno za ovakvu situaciju, važno je da se nađu novi formati kako da se kontaktira sa ljudima koji nisu u krugu savremene umetnosti i da se istražuje način kako i oni da participiraju. Bilo je dosta intervencija van muzeja, u Katoličkoj porti je bio performans, svirka sa prolaznicima i projekcije dešavanja u muzeju, sa idejom da se komunicira sa građanima. Trebalo je naći direktan odnos i način da se izazove znatiželja u gradu koji ne ide samo putem interneta i klasičnim kanalima protoka informacija. Takođe neki mlađi umetnici, studenti umetnosti, ali i stariji umetnici iz lokala došli su prvo kao publika, ali su se onda uključili i doprineli ne samo kao publika.
UX. Bilo je više akcija koje su imale cilj privlačenja pažnje na otvoreni muzej kao privlačenje pažnje prolaznika koji prolaze ispred i oko muzeja svaki dan, tu je centar, pijaca, Dunavska ulica, veliki je protok ljudi, a vrlo malo njih zna da je tu muzej savremene umetnosti. Bilo je nekoliko intervencija koje su skretale pažnju na sam objekat, na zgradu i na činjenicu da se u muzeju nešto neobično događa. Postavljen je veliki natpis na krovu “NEW mUSEum”, osvetljen noću, vizuelno atraktivan, mada se zapravo radi o jednoj vrlo ekonomičnoj intervenciji od stiripora, ljudi su se bukvalno zaustavljali kolima i motorima da vide o čemu se radi. Izvedena je kolektivna noćna akcija u kojoj smo sa keja bojom izvlačili linije ka muzeju i pisali poruke šta se tamo događa da bi prolaznike naveli da prate tu belu liniju na asfaltu. To je privuklo dosta pažnje, uključujući i komunalnu policiju koja je sutradan, prateći liniju, došla u muzej i pitala ko je “izšarao ceo kej”?. Grupa muzičara iz Slovenije koji se bave savremenom improvizovanom muzikom su radili jutarnje ad-hoc koncerte improvizujući, prilično bučno, na platou ispred muzeja. Mislim da smo uspeli da skrenemo pažnju na to da je tu muzej savremene umetnosti i da se u njemu nešto posebno te nedelje desilo. Sa druge strane, ne možemo očekivati da za nedelju dana može da se formira nova publika, to je nerealno očekivati. Bilo je realno da se uradi niz akcija koje su skrenule pažnju, da se ljudi barem zaustave ispred muzeja i da registruju da je on tu i da se u njemu nešto događa. Mi volimo da koristimo izraz ne gledalac, ne posetilac, već korisnik muzeja, jer on treba da se koristi od strane građana ne samo u smislu pasivnog gledanja već postavljenih izložbi, kao konzumenti, već da se potencira participativnost i da oni budu na neki način i korisnici te infrastrukture i ko-kreatori sadržaja.
Vi ste već učestvovali u nizu sličnih participativnih akcija u inostranstvu. Da li može da se napravi razlika u sprovođenju takvih akcija ovde i napolju?
UY. Ovo je bila jako specifična situacija u Novom Sadu. Najčešće se ovakve akcije događaju van institucija, često su to skvotirane zgrade. Ovde je bila retka situacija gde je jedna javna institucija odlučila da se otvori i pusti ljude spolja da urade ovakvu akciju. Postoji tu opasnost da institucija preuzme taj novi govor o umetnosti i zarobi ga, da preuzme radikalni momenat da bi sebe predstavila kao savremenu i da bi se na taj način “šminkala” i kasnije iskoristila to. Sa druge strane, jako je važno da ti modeli uđu u instituciju i transformišu je, i mi tu dokazujemo da ako to zaista može da funkcioniše na drugačiji način, na čemu se onda temelji legitimitet institucija koje su tako zatvorene? Time se dokazuje da te zgrade, te pare, ti resursi trebaju da budu zajednički, a to znači da ljudi treba da učestvuju više u odlučivanju. To može da funkcioniše, i onda nema smisla da se to dalje održava po dominantnom zatvorenom i ekskluzivnom modelu.
Čini se da umetnost ima novu funkciju, društvena uloga umetnost postaje jako važna i značajna. Da pojednostavim pitanje, može li umetnost da promeni svet? Naravno, ne može u nekom brzom i trenutnom smislu, ali da li mislite da umetnost ima društvenu funkciju i koja bi ona bila?
UX. Ne znam da li može umetnost da promeni svet, ali može jedan muzej. To je pokazano tokom tih nedelju dana. Mnogi učesnici i posetioci su rekli da je to tada bio neki drugi muzej, da je disao drugim plućima, neki drugi vazduh. Bio je zanimljiv komentar jednog aktera novosadske umetničke scene koji je učestvovao u poznatoj okupaciji kasarne koja je bila relativno uspešna, on je kazao da je ono što je ova grupa uspela tokom operacije “oslobađanja” muzeja to da je uspela da ponudi sadržaje, da proizvede smisao, a ne samo da izvede jednu aktivističku akciju gde se reklamiraju prava na javni prostor i participaciju, već da u isto vreme proizvede sadržaje i to relevantne. Spremačica je kazala poslednji dan da je ovim udahnut život zgradi, da su živnuli i sami zaposleni. To je sve bio deo deklarisanog cilja jer mi nismo delovali protiv te inistitucije i protiv zaposlenih, već je oslobađanje podrazumevalo i oslabađanje njih samih, jer su i oni zarobljeni u tim institucionalnim i birokratskim mehanizmima. Na neki način tu nikome nije dobro. Nije dobro ni onima koji su unutra i koji imaju prednost da time raspolažu i upravljaju i mi ih doživljavamo kao povlašćene, a nije dobro ni nama jer smo spolja, i osećamo se odsečeni i nemamo prava da učestvujemo. U tom smislu je to bila zajednička akcija, zajednica nas spolja, nezavisnih i onih ljudi koji su u inistituciji i koji su bili spremni na otvaranje i saradnju. To je veoma specifično u vezi ove situacije. Ono što si pitao prethodno, razlika u odnosu na inostranstvo je ta da se ovde institucija otvorila i ušla u taj eksperiment. To se na zapadu baš i ne dešava, već ljudi moraju da preuzimaju zgrade nasilno i protivzakonski. Tu dolazi do velike tenzije u odnosima sa institucijama. Ovde je zaista bila saradnja i u tom smislu se ta institucija makar na nedelju dana promenila zaista radikalno. A neki su komentarisali da će ta promena neminovno da se oseti i posle i da ona više neće biti ista. To je zanimljiva opservacija, ja sam bio skeptičniji, mislio sam da je to gotovo, imali smo to vanredno stanje i sada će se sve vratiti u “normalu”. Ljudi iz lokala su nam rekli da ne može više biti skroz isto, jer se ovako nešto nikad nije desilo.
UY. Zanimljivo je bilo baviti se i odnosom, jer u toj zgradi postoje dve institucije, Muzeja savremene umetnosti i ex-Muzej revolucije. Mi smo težili da uspostavimo kontakt dva muzeja, koji su u nekoj vrsti hladnog rata jer prvi smatra da je okupiran od strane drugog. Jedan mladi kustos iz ex-Muzeja revolucije je učestvovao i održao predavanje o revizionizmu istorije NOB-a i same stalne postavke. Poslednjih pet godina se situacija u svetu brzo menja, mi kao umetnici smo stavljeni u situaciju da moramo promisliti koji je naš odnos prema okolini, društvu. Cela ta priča istraživanja novih modela produkcije, dolazi od činjenice da više nema smisla da se odvaja umetničko delo od načina produkcije, od društvenih odnosa, tokova novca, mehanizama moći i drugog što uslovljava produkciju. To sve postaje deo dela. Umetnici su počeli da rade na tome, da se dominantni mehanizmi produkcije stavljaju pod znak pitanja i da se onda otkrivaju neki novi formati. MACAO je pre dve godine zauzeo jedan veliki neboder u Milanu, u toj akciji je učestvovalo više od hiljadu ljudi, taj neboder je bio pun ljudi i dešavanja, koncerti, instalacije, zborovi. Mi to čitamo kao jednu novu vrstu performansa. Tu se prepliću umetnost, aktivizam, problematiziranje polja kulture, sistema umetnosti, produkcije i dela, to sad ide zajedno. Mi kao umetnici preuzimamo ulogu da delom problematizujemo stvari, da preispitujemo dominantne mehanizme u kulturi.
UX. Ljudi iz MACAO-a kazali da oni doživljavju te situacije okupacija kao umetničko delo. Nije to da su umetnici samo preuzeli napušten prostor, bivšu fabriku ili bioskop, i sad oni tu osmišljavaju neke programe. Oni i to rade, ali celu tu situaciju osmišljavanja, održavanja i samoupravljanja situacijom i taj kolektivni doprinos u zajedničkom procesu produkcije smisla doživljavaju kao jedno umetničko delo. U tom smislu je operacija F.A.C.K. MSUV bila jedna kolektivna izvedba koji je celina po sebi, a sastoji se od mnogo različitih nivoa i planova i artikulacija kroz različite aktivnosti. Operacija kao celina je jedno zajedničko delo. To je to pomeranje umetničke prakse. Umetnost je uvek bila transformativna, to joj je uvek bio cilj, da menja postojeće stanje. Nekad je bila koncentrisana na ličnu transformaciju, nekad na transformaciju emocija, nekad na transformaciju percepcije, na estetiku, nekad na transformaciju samog poimanja umetnosti, a sad se ulazi u polje gde umetnici, uglavnom kroz kolektivno delovanje, nastoje transformisati same proizvodne i društvene odnose. To je polje transformacije na koje se umetnost verujem postepeno koncentriše.
Umetnost definitivno menja formu. Novi oblici društvenosti mogu biti umetnička forma. Na početku ste rekli da su postojeći modeli na testu i pokazuju se kao neadekvatni, čini mi se da umetnost ima mogućnost da ponudi nove oblike zajedništva koji se zasnivaju na potpuno novim osnovama koje se razlikuju od dosadašnjih.
UX. Podnaslov akcije je bio “Izvođenje muzeja kao zajedničkog dobra”. Upravo je akcenat bio na zajedničkom delovanju i samim tim stvaranju nove zajednice. U tom smislu se može govoriti o dolazećoj umetnosti koja je povezana sa Agambenovom idejom dolazeće zajednice i dolazeće politike.
Zanimljivijo je to što niko ne zna kako će nova zajednica da izgleda. Pucaju poznati modeli zajedništva a novi su tek na horizontu, treba ih izmisliti i izgraditi. Tu je uloga društveno angažovane umetnosti dosta konkretna, posebno u eksperimentalnim oblicima gde mogu da se opipaju novi oblici zajedništva i uvezivanja ljudi u nove odnose koji nisu zasnovani na poznatim nacionalnim, religioznim, političkim i društvenim okvirima. Ono što bude isplivalo kao upotrebljivo će ostati, ali treba uraditi jedan napor edukacije i približavanja novih ideja svetu van umetnosti da bi se one prihvatile i da bi se razvili novi metodi.
UY. Ima jedna zanimljiva priča kako kapital svako umetničko delo uvlači u svoj kontekst i svemu određuje cenu. Mi tako shvatamo umetnost, delo ima cenu, umetnik toliko vredi i tako dalje. Ranije, recimo u predrenesansnoj umetnost to nije bilo tako. Vrednost nekog dela je bila povezana sa kontekstom u kom i za koji je nastalo, to jest sa funkcijom uspostavljanja i praktikovanja određenog zajedništva, u datom slučaju religioznog. Ono nije moglo biti prodato ili kupljeno, izmešteno iz originalnog konteksta, niti posedovano od strane nekog pojedinca – ono je uvek bilo neka vrsta zajedničkog dobra. Sada se na određenoj ravni vraćamo u sličan izraz, format, način, ponovo smo u situaciji u kojoj je umetnost jako povezana sa formama kolektivnosti, oblicima zajedništva i specifičnim kontekstom u kom nastaje – ali danas se ona bavi proizvodnim procesima i društvenim odnosima.
