Erik Herkrath / Berlin most Beograd
U Berlinu je proteklog vikenda, između 29. avgusta i 1. septembra, po prvi put odžano Serbinale – Festival nove srpske umetnosti. Kao deo raznovrsnog umetničkog programa festivala u izložbenom prostoru General Public predstavljena je i izložba Berlin most Beograd (BBB #1 – BerlinBelgradBrücke) nemačkog kuratora Erika Herkratha na kojoj su svoje radove prikazali umetnici iz Beograda: Goran Micevski, Ivan Petrović, Slobodan Stošić i Saša Tkačenko. Prvo Serbinale posvećeno je temi O nevidljivom sa ciljem da ukaže na lošu poziciju u kojoj se u produkcijskom, institucionalnom i kulturno-političkom smislu nalazi umetnost u Srbiji, što utiče i na njenu neprisutnost u internacionalnim okvirima. U ovom kontekstu izložba Berlin most Beograd postavlja pitanja o načinu na koji se nova generacija umetnika u Srbiji pozicionira u uslovima nepovoljnim za život savremene umetnosti u svojoj zemlji i reaguje na aktuelno stanje nefunkcionisanja institucija kulture kroz individualne umetničke prakse. Sa kustosom izložbe pričali smo o iskustvu stvaranja ove izložbe i o tome kako savremena umetnost u Srbiji izgleda iz njegove, spoljašnje perspektive.
Pozvani ste da budete kurator izložbe u okviru festivala Serbinale u Berlinu. Kako biste opisali Vašu kustosku poziciju u situaciji u kojoj ste izabrani da predstavite aktuelnu scenu savremene umetnosti pred publikom u Nemačkoj? Koje strategije ste upotrebili u procesu stvaranja izložbenog koncepta i na čemu ste zasnovali izbor umetnika?
Bilo bi previše reći da sam u svojoj izložbi predstavio savremenu srpsku umetničku scenu. To može biti samo njen mali deo.
Prilikom istraživanja o umetnicima iz Srbije tema o situaciji u kulturi u ovoj zemlji nametnula se automatski. Kroz razgovore sa srpskim umetnicima, istraživanje o njihovim radovima, kao i kroz proteste u junu ova tema učinila mi se važnom i interesantnom za predstavljanje u okviru festivala Serbinale. U Nemačkoj se sve više govori o podeli ili ukidanju sredstava namenjenih finansiranju kulture i to jeste veoma važno, ali mislim da se u poređenju sa drugim zemljama, naročito sa Srbijom, ova percepcija može proširiti. Kao kurator koji ne dolazi is Srbije imao sam mogućnost da situaciju u Srbiji posmatram spolja i tako stvorim jedan bolji i, nadam se, objektivniji pregled srpskih odnosa.
Slika koju o novoj srpskoj umetnosti stremite da stvorite kroz izložbu odnosi se na specifične uslove umetničkog stvaranja u ovoj zemlji koji su određeni nepodržavajućom kulturnom politikom od strane države i njenih institucija. U kojoj meri smatrate ovu problematičnu vezu između države i umetnika/umeničke scene važnom ili čak reprezentativnom karakteristikom savremene umetnosti u Srbiji? Da li mislite da je prilikom predstavljanja jedne umetničke scene neophodno uvek tražiti njenu jedinstvenu odliku? Kako određena posebnost, koja se kroz izložbu posreduje, utiče i određuje dijalog koji se odvija, u ovom slučaju između publike u Berlinu i umetnika iz Srbije?
Smatram da je jedan od odlučujućih faktora svakako to što umetnici u Srbiji nemaju dobre uslove u svojoj zemlji. Puno srpskih umetnika se seli u druge zemlje ili se bavi umetnošću koju je moguće izvesti sa malo uloženih sredstava. Pod ovim podrazumevam medije kao što su performans ili fotografija koji zahtevaju malo troškova produkcije i materijala. To ne mora da znači da je ono što je manje ujedno i bolje. Za mene je odlučujuća misao koja se krije iza umetničkog rada, a ne njena skupa realizacija.
Naravno da su umetnici, kao i svi ljudi, pod uticajem istorije i kulture jednog mesta, odnosno zemlje, što se onda može reflektovati i u umetničkim radovima. Meni kroz izložbu nije važno da prezentujem „srpsku umetnost“ ili jedan specifični slikovni jezik, već da predstavim kako nova generacija umetnika iz Srbije pokušava da se suoči sa uslovima na licu mesta.
Traženje jedne specifične odlike koja bi se publici u inostranstvu predstavila smatram nepotrebnom. Ipak, kada se predstavlja u nacionalnim okvirima, umetnosti uvek prethodi jedna vrsta stereotipnog očekivanja: „Umetnost iz Srbije mora na osnovu svojih novijih istorijskih događaja biti politička!“. To ne vidim na ovaj način. Za izložbu koju sam prethodno pripremio Tri sekunde Srbije (Drei Sekunden Serbien) izabrao sam četiri umetnika koji stvaraju kvalitativno veoma dobre radove koji nisu specifično politički. Time sam razočarao očekivanja pojedinih posetilaca.
Videćemo kako će berlinska publika reagovati na moju novu izložbu.
Celokupni festival Serbnale koncentrisan je oko fenomena nevidljivog. Koncept pretvaranja nečega nevidljivog u reprezentativno poseduje izvesni subverzivni, čak i kontradiktorni stav u sebi. Da li se time bavite u Vašoj izložbi i na koji način? Kako posmatrate ideju o „predstavljanju novog“ kroz „otkrivanje nevidljivog“?
Jedan festival sa puno segmenata programa je uvek teško spakovati pod jednim sloganom. U smislu najava festivala u svojoj izložbi pokazujem razvoj u jednoj zemlji koja u Nemačkoj nije puno poznata. Na taj način otkrivam nešto „nevidljivo“.
U tekstu koji prati izložbu pominjete odsustvo komercijalnog umetničkog tržišta u Beogradu i Srbiji. To je svakako veoma zanimljiva situacija. Budući da radite u galeriji u Berlinu i da ste svesni uticaja i značaja koji umetničko tržište ima na umetničku scenu, da li sa Vaše tačke gledišta nedostatak umetničkog tržišta u Beogradu deluje kao pozitivno ili negativno ograničenje u razvoju (kritičkih) umetničkih praksi?
Sa jedne strane, nedostatak umetničkog tržišta može na određen način da utiče na slobodniji razvoj umetničke forme i izraza, što je naravno, u uslovima globalne povezanosti i razmene marginalni fenomen. Sa druge strane, to je svakako loše za razvoj čitave umetničke scene u jednoj zemlji. Vibrantna umetnička scena u jednoj zemlji može postojati samo kada umetnici mogu da zarađuju od svoje umetnosti i kada kroz izložbe mogu da steknu priznanje. Kada nema ovakvog sistema, umetnici su dovedeni do toga da se sami bave ovim fenomenom kao što se može videti u nekim od radova na ovoj izložbi. U tom smislu se može zaključiti da se umetnost ne da ubiti!
Kao što nagoveštava naslov izložbe, ona bi trebalo da stvori most između Berlina i Beograda. Na koji način će ova konekcija biti stvorena? Postoje li paralele koje bi se mogle povući između Beograda i Berlina u kontekstu savremene umetnosti? Ukoliko sam dobro razumela, uskoro će se održati izložba u Beogradu kao odgovor ovoj u Berlinu?
Izvorni koncept izložbe podrazumevao je određena proširenja, kao što je razmena umetnika koja zbog malog budžeta nažalost nije mogla biti ostvarena. Nadam se da ćemo ovo u budućnosti uspeti da ostvarimo i da ćemo umrežiti umetnike iz Nemačke i Srbije kako bismo inicirali aktivniju razmenu. Tom prilikom bi trebalo da nastanu radovi koji bi bilo inspirisani boravkom u Beogradu. Sem toga, zanimala bi me diskusija sa nemačkim i sprskim umetnicima i kustosima o aktuelnoj situaciji u obe zemlje. Mislim da bi to bila jedna stimulativna razmena za obe strane. Za sada most ide jednosmerno ka Berlinu, ali sam siguran da ćemo kroz izložbu ostvariti bogatu razmenu sa svim prisutnima.
________________________
Erik Herkrath je rođen i odrastao u Frankfurtu na Majni. Studirao je biologiju u Marburgu i Kelnu, a studije muzeologije završio u Berlinu. Kao samostalni kustos, pored brojnih projekata sa internacionalnim umetnicima, 2008. godine je realizovao izložbu Tri Sekunde Srbije. Direktor je jedne berlinske galerije. Živi i radi u Berlinu.
