Dragan Petrović

Ipak, očigledno je da su fotografije pre namanjene javnosti nego njihovim protagonistima.  Da li bi se oni koji su fotografisani sebi dopali na tim slikama? U kojoj meri ćemo prihvatiti, kako fotografije tako i predstave o ljudima koji su na njima? Ovo nisu u tolikoj meri etička pitanja koliko se, zapravo, tiču dileme o našem odnosu prema fotografiji i onome što vidimo i saznajemo o svom okruženju njenim posredstvom, imajući ili ne, bilo kakva predhodna neposredna iskustva o sadržajima koji nam se na fotografijama nude.

Draganove fotografije predstavljaju svojevrsno dostignuće socijalne antropologije i vrlo suptilno ulaze u domen političkog, omugućavajući nam da na jedan neposredniji način posmatramo svakodnevicu i društvenu realnost kojoj pripadamo. Ono što je, međutim, zakazalo jesu institucije koje i dalje ne umeju da ovakvu vrstu fotografskih radova prepoznaju i afirmišu kao produkt umetničkog stvaralaštva. Jer, kao što se i savremena umetnost proizvodi i dokazuje institucionalno, fotografija kao umetnost, takođe nije moguća izvan muzeja.  

Ivan Petrović

Aleksandrija Ajduković, razgovor sa Draganom Petrovićem

Od kada se baviš ovim poslom i da li se od tada nešto promenilo?

Ne smem da kažem od kada se bavim, jer otkrivam svoje godine. Na jednoj Internet prezentaciji sam napisao da imam 20-godišnje iskustvo u snimanju svadbi. Međutim, mnogo je duže – oko 30. Tako da ne smem to da kažem, jer ako kažem koliko imam godina, neće mi dati posao. Postoji diskriminacija. Jutros me je jedan zvao telefonom, našao me je preko internet oglasa i kaže: ” Pročitao sam da imate 20 godina iskustva, koliko vi to onda imate godina, koje ste godište?” Ja sam rekao koje sam godište i posle se nije javio. Ne smem da kažem koliko imam godina. Ja se osećam jako dobrim snimateljem. U svakom smislu se osećam superiorno. Znam da snimam, imam iskustva, imam i fizičku kondiciju.

Kako je održavaš?

Ne treba tu neka posebna kondicija zato što se na snimanju samo „pritisne dugme i kamera snima”. Prilično je „lak” posao.

Kako lak, koliko traje svadba?

Desilo mi se nedavno, snimao sam neko romsko veselje koje je trajalo 16 sati bez prekida. Gospođa je insistirala da snimam bez prekida, nisam imao vremena da pijem vodu. Nisam imao vremena da sednem. 16 sati sam radio. 16 sati sam morao da budem na nogama i da budem u pripravnosti, ako se nešto važno događa da to snimim. Bio je rođendan unučeta te žene koja me je zvala da snimam i koja je insistirala da snimam ceo dan. Ja sam u jednom trenutku otišao da jedem u drugu prostoriju i odmah je došao kelner i rekao :”Hajde kamerman, zovu te!” Tako da se dosta radi, ali taj posao nije toliko težak ukoliko se prihvati.

Kakav je sistem plaćanja? Putem dnevnice?

Ja imam svoju tarifu. 100 evra dnevno za mene, plus 50 evra onome ko mi nađe posao. Po tom osnovu i funkcionišem. Ne bih nikada sam našao posao. Ja se ne družim s ljudima koji prave svadbe. Moji prijatelji ne prave svadbe, ne krećem se u krugu ljudi koji prave svadbe. Moram da nađem posrednika, menadžera koji ce mi naći posao.

I koliko sati radiš u proseku?

Podrazumeva se ceo dan rada za 3 sata konačnog snimka.

I posle postprodukcija?

Ja snimim oko 4 sata i u postprodukciji napravim 3.

Da li se od kada si krenuo sa tim poslom, nešto promenilo?

Dragan Petrović: Promenio se stil rada. Fotografija je postala modna fotografija. Fotografija mladenaca strašno liči na modnu fotografiju. Ne snima se kao ranije, autentično. Ne snima se onako kako jeste, nego se trudi da se ulepša, da mladenci liče na manekene. Tako je i kada ih snimam. Ja ih animiram da urade to i to.. Kažem im: ” Sad ću da vas snimam. Dodirujte malo jedno drugo! Popravite frizuru jedno drugom! Čačkajte jedno drugo! Mazite se malo! E sad se poljubite!” I oni se poljube. Ja kasnije podvučem ton i to sve sto sam im pričao, ne čuje se. Ostane onako jedan romantičan snimak. Ja se trudim, znači, da napravim romantičan snimak.

A kako odabireš muziku s obzirom da to nije nešto što te  privatno zanima?

Trudim se da pronađem neki kič instrumental i sve sto snimam trudim se da bude kič. Jer čim mlada ima venčanicu, svadba je sama po sebi kič. I ne može se pobeći od toga. Mnogi mladenci se trude da svadba bude „urbana”, ali od kiča ne mogu da pobegnu. Ja se trudim da nađem takvu muziku koja će zadovoljiti njihov ukus.

Kako ide to sa autorskim pravima za muziku?

To je za privatnu upotrebu, nije za javnu. Za privatnu upotrebu nije potrebno autorsko pravo.

Da, ali ti stavljaš klipove na sajt.

Na Internetu je anarhija. Stavlja ko šta hoće.

Na tvom sajtu piše: „kamerman za snimanje svadbi high definition kamerom”. Zašto si to naglasio i da li je to uslov da te odaberu za posao?

Sad je u modi „full HD kamera” i mladenci veze nemaju šsta je to, ali jednostavno traže full HD. Kao kad bi neko hteo da se vozi taksijem pa kaže: Hocu da dođe mercedes 500 E (ekskluzivno) i onda traži nekoga ko ima takav mercedes i neće da se vozi drugim taksijem nego samo tim. Tako je i na snimanju svadbi, hoće full HD. Jutros me je jedan zvao i počeo je pitanje tako: “Hteo sam da pitam nešto u vezi kamere…” Znači nije me kao kamermana pitao šta snimam i kako snimam, nego je zvao da pita „u vezi kamere”.

Šta to znači?

Ljudi ne znaju šta treba da pitaju, oni treba da traže kamermana, snimatelja koji će snimati, a ne da se intersuju kakva je kamera. Bitno je šta će snimati i kako će snimati. Naravno, bitna je i kamera. Ja imam dobru kameru, ali sam je kupio samo zato da bih zadovoljio te potrebe mladenaca. Kamera koju sam ranije imao, koja sada ima cenu od 500 E je isto tako dobra kao i ova koju sad imam koja košta 3000 E. Razlika u kvalitetu se ne vidi kada se snimak komprimuje na dvd.

Koja je tvoja ciljna grupa?

Ja sam konstatovao da mi je najisplativije da snimam svadbe, jer tu je dnevnica 100 E i ja se trudim da se specijalizujem za to. Ne „veselja, krštenja, rođendane”, kao što neki pišu na netu, nego sam na svom sajtu napisao „video snimanje svadbi”.

Dobro, ali koji su to ljudi? Jesi li zaključio, koja ti je ciljna grupa?

To su narodni ljudi. Takav je narod.

Kakve su modne tendencije kod mladenaca i gostiju, i u odevanju, ali i u manirima?

Tendencija je da fotografija liči na modnu fotografiju, a oni da liče na manekene koji poziraju i koji su lepi i atraktivni. Znači lepi i atraktivni, to je jako bitno da se naglasi.

Mislila sam na izbor venčanice, odela kod mladoženje i uopšte – odevanje kod gostiju. Da li se nešto promenilo, s obzirom da radiš tako dugo. Da li primećujes neke trendove, povratak devedesetih o kojem se priča.

Ne. Mladenci i gosti se trude da izgledaju što atraktivnije. Nije povratak u devedesete. U devedesetim su bili previše ludi. Npr. mladoženja je imao crveno odelo, ili žuto. To je sad nemoguće, nema toga više.

Tvoji snimci deluju neverovatno toplo, iako si ti iz drugog sveta kako kažeš, tvoji prijatelji ne prave svadbe itd. Deluje kao da ti je ipak bilo prijatno snimajući ih.

Kako da ne, ja uživam dok snimam. Snimam ljude onakve kakvi jesu, doduše trudim se da ih ulepšam koliko mogu, ali spontano kad snimam ja snimim ljude kakvi u duši jesu i tu se ustvari snimanje pretvara u umetnost zato što ja dobijem realnost, ono što ljudi kriju. Ja ih snimam kad se malo opuste, kad popiju.

Ti se infiltriras u redove? Vidim da deluješ dosta neupadljivo, nevidljivo i niko ne gleda u kameru. Kako to postižeš?

Ja volim da snimam bez reflektora, da budem neupadljiv, uđem u srca prisutnih. Ja se trudim da se oni priviknu na mene da sam ja tu, i da se ne obaziru na mene. Ja sam među ljudima kao senka. I onda ih snimim iznutra. To je suštinsko objašnjenje.

Možda s tim i da završimo ili imas još nešto da dodaš?

Jako bitno mi je da kažem da se trudim da budem tezgaroš, a ne umetnik i to je suština mog rada. Pošto sam shvatio da je umetnost teško naplativa, trudim se da snimim nešto što se traži. Međutim od umetnosti nisam uspeo da pobegnem. Hteo ne hteo, ja ako snimim ljude iznutra, onakve kakvi jesu – ja sam napravio umetnost.

–

__________________

Dragan Petrović (Beograd, 1958) fotograf i kamerman. Poslom komercijalnog fotografisanja i snimanja venčanja bavi se 30 godina. Svoje fotografije najpre samostalno izlaže u Srećnoj galeriji Studentskog kulturnog centra u Beogradu (“Ako nijesam kumovao, a ja sam kroz plot gledao” 1991. godine;  “1000 osmeha” 1993. godine i “Fotografije iz Srbije” 1994. godine). Radove objavljuje u časopisu L’impossible 1995. godine i pokreće fanzin Fotograf. Autor je udžbenika Fotografija koji izlazi iz štampe 2000. godine. Učestvovao na grupnim izložbama: Nova srpska fotografija – galerija Fotohof (Salzburg, Austrija) 2005. godine; Fotonični trenutki (Nova srpska fotografija) Simulaker galerija (Novo Mesto, Slovenija) 2010. godine; Fotodokumenti 02 – Salon MSU Beograd, 2012. godine.