Dnevni crtež Šejme Prodanović
Intervju vođen povodom izložbe Šejme Prodanović „Dnevni crtež“ održane u Galeriji Doma kulture Studentski grad od 20. 6. do 6. 7. 2013. godine. Šejma Prodanović je diplomirani slikar i grafičar. Svoje radove gradi od slika nađenih u starim štampanim materijalima. Kroz različite reference i izvore, bavi se fenomenima konzumerskog društva i globalizacije.
Izložba „Dnevni crtež“ proistekla je iz tvog dugogodišnjeg bavljenja temom konzumerizma i reciklaže u svakodnevnom životu, ali najviše u odnosu na obilje informacija, tektstualnih i vizuelnih kojima smo zasuti. Umetnički postupci koje koristiš u razmatranju ove problematike, kao i izlagačka forma, vrlo su zanimljivi, da li bi mogla da nam ih približiš?
Najčešće koristim postupak preuzimanja predmeta, slika i tekstova iz izvora koji su mi dostupni. Eksperimentišem sa postupcima aproprijacije, sa kolažem, rekombinacijama, povezivanjima i preklapanjima elemenata. Pokušavam, radeći sa ovim materijalom, da usporim njegov protok i da mu dam novu funkciju.
Obilje informacija koje nas okružuju mogu da preplave pojedinca sa zagušujućim efektom. Tada je teško videti stvari kakve one jesu ili razmišljati o alternativnim putanjama. Kroz svoje radove težim da pokažem da je sistem otvoren i da vrednost dobija u upotrebi.
Zasutost komercijalnim slikama iz različitih štampanih publikacija, je bilo povod za nastanak serije radova koju sam nazvala “Dnevni crteži”, gde se kroz crtež ilustruje kompleksnost našeg društva na jednostavan, linijski način i prevazilaze hijerarhije raznovrsnih vizuelnih jezika iz sveta informacija i reklame.
Kao vrstu inventara i način intenziviranja percepcije sopstvenog okruženja, crteže sam počela da izlažem na internetu od 2009. godine (sejma.tumblr.com), a sada sam prvi put imala priliku da ih predstavim u galerijskom prostoru i u formi štampane zbirke crteža.
Izložbenu postavku rešila si tako da predstavlja kombinaciju izlagačkog i radnog prostora. Da li si u tom pogledu imala neke reference iz istorije izlagačkih praksi?
Izložbe osmišljam kao mesta gde posmatrač stalno pronalazi nove detalje i povezanosti. Ovu postavku sam zamislila kao kancelariju. Radovi su crtani na A4 papirima i faks rolni, napravljeni su pečati, pozajmljen je nameštaj i fotokopir aparat. Preuzimanjem nekog „odozgo“ sistema proizvodnje, umetnički rad se maskira da bi izgledao kao da ima funkciju drugačiju od one svoje, umetničke funkcije.
U postavci su upotrebljene brojne reference iz istorije umetnosti, filozofije, nauke i popularne kulture, na način slobodnih asocijacija i metafora.
Inspiracija za štampanu zbirku je bio „Boîte-en-Valise“ Marsela Dišana iz 1935. godine, za koji je on rekao da je to mali biznis da se zaradi nešto novca. U pitanju je kofer posebno pripremljen za Dišanovo putovanje iz Evrope u Ameriku i rasklapa se u slobodnostojeći pano, sa kolekcijom reprodukcija i uzoraka njegovih ranijih radova.
Umetnik kao preduzetnik, prepoznaje mogućnosti multioriginala i reprodukcije kao sredstva širenja horizonta aktivnosti i predstavljanja sopstvenog rada. To mi je bilo zanimljivo, podstaklo me je na sopstvene „preduzetničke” poduhvate.
Rekla bih da je tvoje shvatanje i pristup mediju grafike vrlo širok, izvan klasičnog akademskog odnosa. Šta je za tebe grafika?
Grafiku povezujem sa tehnološkim procesom i radom na mašini u industrijskom kontekstu štamparije, ali umesto da štancuje, ona oslobađa ideje. Gledanje grafičkog lista je potpunije poznavanjem procesa njegovog nastanka. Kontradiktorno, grafika zahteva specijalnu edukaciju i mašine, a istovremeno je izraz širenja ideje, eksperimenta, umnožavanja i neposrednosti.
U okviru izložbe „Dnevni crtež“ pozvala si kolege da svojim prilozima učestvuju u stvaranju publikacije koja je još jedan rezultat izložbe. Ko se odazvao pozivu i šta za tebe predstavlja rad na ovoj publikaciji, kao još jednom mogućem obliku prezentacije?
Svoj doprinos nastanku knjige su dali: Lena-Violetta Leitner, Nataša Teofilović, Biljana Jović, Tzvetan Liétard, Marija Jovanović, Dragana Mladenović, Benoît Blanchard, Olivera Parlić, Milena Putnik, Léa Promaja, Milica Rakić i Katarina Radović. Oni su poslali svoje radove u različitim formatima: fotografija, crtež, kolaž, strip, pesma, a ja sam odštampala knjigu na fotokopir mašini koja je doneta u galeriju za tu priliku.
Bio je lep osećaj praviti izložbu ovog malog formata, sa svim našim radovima. Postoji i u digitalnom izdanju, tako da je dostupna svima. (sejma.tumblr.com/portable art)
„Knjiga/Portabilna izložba” predstavlja moje promišljanje o nezavisnom izdavaštvu i umetničkim izdanjima čiji autori kontrolišu sve stupnjeva od njenog nastajanja do distribucije. Fokus je na mogućnostima multioriginala i reprodukcije kao sredstva širenja horizonta aktivnosti i predstavljanja sopstvenog rada i van tradicionalnih izlagačkih konteksta, muzeja i galerija.
Često u svom radu vrlo kreativno koristiš „uradi sam“ metode, kojima si uspela da nas uveriš da skoro da nema nerešivog problema kada su sredstva za produkciju minimalna. Približi nam svoj odnos prema umetničkoj produkciji i, uopšte, prema, „uradi sam“ pristupu?
„Uradi sam” je umetnost postprodukcije, kako je naziva Nikolas Burio, francuski teoretičar umetnosti. On kaže da za umetnika više nije umetničko polje „muzej” ili ideja o originalnosti koja je postojala u modernizmu, već je izvor robna kuća ispunjena alatima, katalog oblika, stavova i gomile podataka za manipulaciju.
Po principu „od ničega nešto“, još od početka svog umetničkog bavljenja, radim sa nađenim, jeftinim i besplatnim materijalom. Stvaram u tehnici kolaža, bazirajući se na odnosima fragmenata, prekida i pukotina i potencijalu alternativnih putanja u datom sistemu.
Kao „uradi sam“ postupak može se shvatiti i korišćenje mogućnosti koje pruža internet. Na koji način si povezala izložbu „Dnevni crtež“ u galerijskom prostoru sa virtuelnim, koji predstavlja još jedan prostor prepun informacija?
Umetnost u doba Interneta je u stalnom potencijalu promenjivosti, a njen smisao nikad nema fiksirano značenje. Virtuelni prostor nudi dinamično mesto za kreativnost, jer je moguća velika sloboda u obradi i razmeni digitalnog sadržaja, a dostupni su najrazličitiji programi za manipulaciju.
Upotrebljavajući nekoliko platformi za rad, želim da pronađem smisao kroz mrežu odnosa, koji se kreću, ukrštaju i preklapaju.
Kao kontrast knjizi u malom tiražu, postojanje arhive radova u virtuelnom prostoru je stvorilo drugačiji pogled na crtež. Oni su na internetu postali dostupni svima i dobili su oblik dnevničkog zapisa sa meta-podacima o vremenu nastanka, tagovima, mestom porekla, uključivši se u cirkulaciju i potrošnju sveta informacija od koje su i nastali.
U savremenom društvu , ono što vidimo i istina su društveno uslovljeni, realizam je konvencija, simbolička forma. Mali, „uradi sam“ svet nastaje od materijala iz sopstvenog iskustva, kao potreba da se znaju stvari. Odlikuje ga promenjivost, privremena dimenzija i improvizacija. On se otvara za posmatrača kroz dijalog, interpretaciju i prevođenje. Tako se i stvarnost pokazuje da nije fiksna i da se samo čini da izgleda stabilno, prirodno i neizbežno.
__________________
Više o radu Šejme Prodanović možete saznati na:
O Galeriji Doma kulture Studentski grad informišite se na:
Fotografije objavljene uz razgovor dobijene su ljubaznošću autorke izložbe.
