Dejan Sretenović / Ko to tamo peva
27. Memorijal “Nadežde Petrović” u Čačku ove godine se održava pod nazivom “Ko to tamo peva”. Razgovaramo sa selektorom Dejanom Sretenovićem o nazivu, društveno angažovanoj umetnosti, kulturnim politikama, ali i o nezaobilaznom Oktobarskom salonu.
Koja je ideja ovogodišnjeg 27. Memorijala Nadežde Petrović i zašto je naziv “Ko to tamo peva”?
Ideja izložbe je da predstavi jedan mogući presek kritički angažovane umetnosti i kreira neku vrstu foruma za generacijski i poetički različita gledišta na aktuelnu situaciju srpskog društva. Želeo sam da kumulativnim efektom grupne izložbe pojačam vidljivost ove u našoj sredini danas partikularizovane prakse i bez okolišanja otvorim pitanje produkcije političkog značenja u umetnosti. Koliko god nam se danas čini da je o odnosu savremene umetnosti i politike sve rečeno, toliko se to pitanje, s one strane teorijskih generalizacija, nužno ponovo otvara u svakoj konkretnoj društvenoj situaciji i konkretnim izazovima koje ona nameće političkom biću umetnika. Verujem da je ovo vreme nimalo jednostavnih izazova za umetnost u Srbiji, ako ni zbog čega drugog onda zbog evidentne činjenice da je u deponiji besmisla u kojoj živimo umetnost jedno od retkih preostalih područja očuvanja latencija alternativnih načina mišljenja i radikalne, što ne reći levičarske, društvene kritike. Područje u kojem je moguće izgovoriti ono što se drugde u javnoj sferi ne može ili ne da izgovoriti. Verujem da ovo ne moram dalje eksplicirati kako bih objasnio zašto sam ovako koncipiranu izložbu smatrao nužnom i jedino smislenom u datim okolnostima.
Šijanov film nametnuo mi se spontano kao referenca jer se radi o snažnoj i tekstualno slojevitoj metafori srpskog društva i mentaliteta koja, začuđujuće, nije sve do danas iščitana u političkom ključu, iako je u recentnoj prošlosti itekako bilo povoda za to. Za mene je “Ko to tamo peva” šifra na koju se, poput Konstantinovićeve Filozofije palanke, valja pozivati kada govorimo o sebi samima, o našem mentalitetu, o palanačkom duhu i njegovom svetonazoru, vrednostima, navikama, zabludama. Ta šifra nam i danas aktivno pomaže da otključamo pristup društvenoj stvarnosti u Srbiji jer procesi modernizacije i građanske emancipacije ovde nisu dovedeni do kraja i posledice toga trpimo i danas. S druge strane, sintagma “Ko to tamo peva” upućuje metaforički na odnos umetnosti i društva, jer šta su drugo dva mala Roma koji u interludijima kroz songove opisuju ono što se oko njih događa do glas umetnosti koja specifičnim izražajnim sredstvima „opeva“ socijalnu realnost i pomaže nam da je razumemo iz perspektive drugačije od one svakodnevne.
Nakon otvaranja izložbe bila je panel diskusija na kojoj se pominjala izložba “O normalnosti” održana u MSUB 2005. godine. U kakvoj su vezi ove dve izložbe?
Izložba “O normalnosti” mi je poslužila kao interni relej za poređenje aktuelne govorne pozicije kritički angažovane umetnosti sa onom iz devedesetih. Tada smo na delu imali Miloševićev politički projekat i njegove destruktivne manifestacije, dok se danas suočavamo sa recidivima i posledicama tog projekta. Umetnost devedesetih je, usled nacionalističke euforije i retrogradnih procesa demodernizacije, verovala da igra neku ulogu u promociji vrednosti građanskog društva, dok se danas suočava sa mnogo kompleksnijim zadatkom zato što su te vrednosti u mnogo čemu izneverene i pervertirane. Uviđanje ove osnovne razlike, a mogao bi ih nabrojati i još, pomoglo mi je da shvatim horizont teškoća sa kojima se umetnost danas suočava u istorijsko-političkim uslovima periferijskog ili ‘divljeg’ neoliberalizma koji struktuira društvene odnose i promoviše novu kulturnu politiku „normalizacije“ umetničkog života.
Na šta misliš kada pominješ „normalizaciju“ umetničkog života u uslovima „divljeg“ neoliberalizma?
Radi se kombinaciji državne politike koja u miksu promoviše tradicionalnu nacionalnu kulturu i neoliberalni koncept kulturne industrije. Savremena umetnost, uključujući i onu kritičku, služi kao neka vrsta ikebane koja treba da markira otvorenost srpske kulturne politike prema savremenim tendencijama, ušuškana je u sistem kroz galerijske i muzejske programe, i tu pokoji eksces ostaje lokalizovan i izolovan sve dok ne dotakne politički osetljive teme. Setimo se skandala oko nasilnog prekida otvaranja izložbe kosovskih umetnika u galeriji Kontekst, otkazivanja Grozdanićeve izložbe u galeriji Ozon i sličnih primera. Neko će reći da se ovde ne radi o državnoj politici prema savremenoj umetnosti, što je manifestno tačno, ali to su simptomatične pojave koje odražavaju i dalje aktivno prisutan ideološki stav o savremenoj umetnosti kao anacionalnoj, dekadentnoj, šarlatanskoj i sl. S druge strane forsiraju se manifestacije i događaji koji pod plaštom kreativne industrije kriju političku neutralizaciju umetnosti i njeno pretvaranje u beniginu atrakciju i pseudoangažovanu egzotiku. Ova dvoglava aždaja, ako tako mogu da je nazovem, seriozna je pretnja razvijanju autonomne i kritički orijentisane sfere kulture i umetnosti kojoj težimo, a svoju moć crpi iz činjenice da su praktično svi resursi u zemlji za finansiranje savremene produkcije pod kontrolom državnih aparata.
Takođe, mislim da kritičkog i samokritičkog mišljenja i otvorenih diskusija itekako manjka i u našim krugovima, da se sveopšta egzistencijalna zebnja, socijalna atomizacija, politička apatija i rezignacija društvenim trendovima, održavaju na sve nas kao aktivne subjekte na sceni. U Srbiji danas nijedan sektor društvenog života i proizvodnje ne funkcioniše normalno, pa ni onaj umetnički, ali delovanje u prividu normalnosti, znamo to od ranije, iz devedesetih, mnogo je sigurnije od rizika kontestacije, zameranja i gubljenja sinekura.
Čini se da su danas umetnici spremniji da budu glasnogovornici konkretnih društvenih ideja u odnosu na devedesete kada su teme bile više vezane za samu umetnost. Kao da je umetnost postala konkretnija i direktnija. Zbog čega je došlo do ove promene? Da li je to vezano samo za našu sredinu ili se to uklapa u neki širi trend u umetnosti?
Ono što vidimo na izložbi „Ko to tamo peva“ ne razlikuje se od onoga što viđamo na izložbama sličnog profila svuda u svetu, osim što su teme najvećim delom lokalno specifikovane. Raduje me što ovde postoji jedan broj izvanrednih umetnika koji su, slažem se, glasnogovornici konkretnih društvenih ideja koje dele i neki drugi intelektualni i kulturni krugovi koji su, kao i devedesetih, ponovo potisnuti na marginu mehanizmima cenzure i autocenzure koji su poput kancera preplavili javnu sferu. Ovde ne mislim samo na umetnike predstavljene na Memorijalu, već i na sve one koji veruju da umetnik kao građanin i javni intelektualac ima tu moć i odgovornost da aktivno participira u kreaciji političkog prostora, s one strane nametnutih shema političkog delovanja, ne nudeći rešenja, obrasce ili odgovore, već zamisli, vizije i konstrukte. Nudeći umetnost. Zato sam i citirao Sajmona Šeika koji kaže kako umetnost danas treba pre shvatiti kao područje gde se “stvari mogu dogoditi” nego kao “stvar u svetu”.
Problem sa kritičkim mišljenjem je u tome što je jako slaba komunikacija različitih kulturoloških grupa u ovoj zemlji, a to onda dovodi kritiku u jednu čudnu poziciju gde ona ne biva čuta od strane onih koji bi trebalo da je čuju, ostaje ograničena na istomišljenike i ne dolazi do razmene ideja. Kao što si rekao, savremena umetnost ostaje ušuškana u galerijske i muzejske programe. Čini se da je danas potrebno više od postavljanja izložbi u galerijama i da je potrebno komunicirati ideje i van galerijskog konteksta da bi one doprle do publike. Obzirom da ovo društvo mahom nije zainteresovano za kulturu i savremenu umetnost, i ne razume njihovu ulogu, koje strategije komunikacije preostaju društveno angažovanoj umetnosti?
Nema univerzalnog recepta za komunikativne strategije i transverzalna povezivanja kritičke umetnosti sa drugim kulturnim sektorima i društvenim pokretima, pa ga nema ni kod nas. Vizuelna umetnost, a pogotovu ona nelikovna, tradicionalno ima marginalan status u odnosu na druge umetnosti i on se neće i ne može promeniti sve dok se, pre svega, ne promeni obrazovni kurikulum. Ali, pre zapitanosti nad komunikativnošću kritičke prakse, treba da se zapitamo u kojoj meri je kritički angažman prepoznat kao važna tendencija u okviru same scene, što je pitanje koje mi je poslužilo kao polazna pretpostavka izložbe “Ko to tamo peva”. Na primer, Supervizuelna relativno dobro pokriva zbivanja na sceni, otvara prostor promociji mladih umetnika, što je za pohvalu, ali nedostaje kritičkih tekstova, debata, polemičkog mišljenja i sagledavanja umetničkih zbivanja u širem društveno-političkom kontekstu. Zašto? Umetnici će uvek iznaći individualne izvansistemske strategije komunikativnog delovanja i umrežavanja, ali šta je sa sistemskim resursima koji su nam još uvek na raspolaganju ili koje možemo sami stvoriti poput Supervizuelne? Način na koji promišljamo i preispitujemo vlastitu govornu poziciju kao radnika u kulturi i spremnost da razvijemo ono što volim da nazovem “drugarskom kritikom”, po meni su dva osnovna preduslova borbe za povećanje vidljvosti i socijalne relevantnosti vizuelne umetnosti, a samim tim i političkih ideja koje ona zastupa. Ne znam, možda nam je potrebno nešto apsolutno incidentno i samožrtveno poput Pussy Riot da bismo se ozbiljno zamislili nad tim čemu umetnost u ovim vremenima i čemu mi sami kao proizvođači umetničkih događaja.
Da se vratimo na izložbu, da li možeš ukratko da nam pomeneš neke od tema i angažmana? Čime se umetnici bave?
Umetnici se dotiču neuralgičnih društvenih tema koje se sklanjaju pod tepih ili politički manipulišu poput kleronacionalizma, fašizma, ratnih zločina, eksploatacije, romskog pitanja, nasilja, beskućništva i sl. Radi se o temama koje su globalno prisutne, ali u ovim radovima one su plasirane u vidu “situiranih priča” koje istražuju konkretne situacije, događaje i pojave. Svako delo predstavljeno na izložbi doživljavam kao glas nabijen utopijom i emancipacijom koji teži tome da proširi okvir društveno mogućeg, otvori prostor disenzusu i, kako bi rekao Ransijer, pokaže razliku društva u njemu samom. Zato i kažem, referišući na Fukoa, da kritička umetnost “brani društvo” od njega samog, od njegovog samodestruktivnog imaginarijuma, mentalne anestezije i ravnodušnosti pred budućnošću, ali to čini sa punom svešću o svojim propulzivnim limitima i neizvesnostima svojih političkih efekata. Ovo zato i nije tipična tematska izložba već, ponoviću, forum koji mojim posredstvom kao kustosa-katalizatora okuplja stavove i propozicije, mapira traksije kritičkog angažmana i poziva na debatu. Važno mi je takođe da istaknem da kriterijum kojim sam se rukovodio pri izboru umetnika nije bio samo politički već i estetski jer sve te propozicije koje se emituju imaju umetnički smisao samo ukoliko su posredovane lucidnim izražajnim rešenjima i načinima prezentacije.
Na čemu radiš nakon ove izložbe, koji su planovi?
Radim na izložbi „Fluksus u Beogradu“ koja se otvara početkom decembra u Salonu MSU. Na ovoj didaktičkoj izloži će biti predstavljeni Fluksus radovi iz privatnih i kolekcije MSU, praćeni obiljem foto, video i tekstualne dokumentacije koja objašnjava ovu značajnu internacionalnu neoavangardnu pojavu. U pitanju je nova verzija izložbe održane 1986. godine u Legatu Čolaković koja Fluksus stavlja u novi interpretativni okvir, želeći pre svega da pokaže kako se velike umetničke ideje mogu kriti u malim stvarima, gestovima i događajima.
Moram još nešto da prokomentarišem, ukoliko dozvoljavaš. U trenutku kada si mi poslao ovo poslednje pitanje desio se politički napad na Oktobarski salon ili, otvoreno rečeno, na savremenu umetnost i sistem vrednosti koji ona otelotvoruje. Ovaj događaj ne samo da potvrđuje već i prevazilazi ono o čemu sam prethodno govorio kada sam pominjao povampirene duhove nacionalizma. Pri tom, treba imati u vidu da ovo nije samo pitanje lokalne već i državne kulturne politike jer je Oktobarski salon manifestacija od nacionalnog značaja čija bi sudbina itekako trebalo da interesuje i Ministarstvo kulture, iako nije u njegovoj neposrednoj nadležnosti. S jedne strane, izdvaja se značajan budžet za otkup savremene produkcije i najavljuje nastavak rekonstrukcije MSU, a sa druge ćuti kada se ubija Salon. Ne samo da tu nema logike, već se čini da se shizofrenija koja naseljava naš partijski isparcelisan i od svakog ratia operisan politički prostor reflektuje i u ovoj situaciji čiji ishod nije teško naslutiti, a čije posledice mogu biti daleko šire od provincijalizacije jedne manifestacije. Koja sijalica je sledeća na redu da bude ugašena? Šta da se radi?
_________
27. Mermorijal Nedežde Petrović
“Ko to tamo peva”27. septembar – 7. novembar 2014.
Selektor: Dejan Sretenović
Umetnici: Ognjen Glavinić, Siniša Ilić, Žolt Kovač, Vladimir Miladinović, Darinka Pop Mitić, Branislav Dimitrijević, Milica Ružičić, Raša Todosijević, Milica Tomić, Miloš Tomić, Slobodan Šijan
Izložbeni prostori: Umetnička galerija “Nadežda Petrović” i Galerija “Risim”
Vizuelni identitet: Milenko Savović
Vođenje kroz izložbu u produkciji SEEcult.org pogledajte ovde.
