Davor Dukić / O odrastanju, umetnosti, vremenu i Bogu
U beogradskoj galeriji Zvono, 18. decembra 2013. otvorena je treća samostalna izložba vajara Davora Dukića pod nazivom Odrastanje, prateći tekst u katalogu izložbe koji konotira Davorove radove kroz fenomene odrastanja i enkulturacije napisala je istoričarka umetnosti Ana Bogdanović. Slučajni susret, emocionalna reakcija i viđenje ovog unutrašnjeg doživljaja kao dobrog, doveli su nizom sinhroniciteta do razgovora između Davora Dukića i istoričara umetnosti Vuka Dautovića. Razgovarali su o njima važnim stvarima, prema sopstvenom senzibilitetu, ovde i sada.
DE ARTE LUDI ET INCREMENTO
(O veštini igranja i odrastanju)
Kako je došlo do teme izložbe – Odrastanje?
Na neki način došlo je samo od sebe, nisam mnogo vremena provodio promišljajući o tome, suštinski ova izložba tematski se nastavlja na prethodni rad, izložbe: Idoli i igračke i Plastičnu anatomiju. Postoji unutrašnja nit koje ih povezuje, međutim izložba Odrastanje, mnogo direktnije i konkretnije se bavi upravo samim fenomenom odrastanja, viđenim kroz sazrevanje određene individue. Tema ove izložbe je introspektivna.
Kako si odrastao, koje su ti bile omiljene igračke?
Da bih odgovorio na to moram da primetim, da je kao za većinu ljudi koji su poreklom sa ovih prostora, period odrastanja vezan kako za fine lepe uspomene tako i za frustracije koje se smenjuju sa njima. Moje viđenje sveta podrazumeva da bez prevazilaženja ličnih frustracija nema odrastanja. Na taj način se menjamo i upravo postajemo odrasli, savlađivanje tih prepreka donosi spoznaju o sebi i lični progres. Što se mojih igračaka tiče, bio sam pod uticajem industrije igračaka kao i svi u tom periodu. Recimo da su Mastersi te igračke (Masters of the Universe – MOTU), ali važno je da kažem da su to zapravo bile kopije Matelovih (Mattel) originala, još kao deca bili smo osuđeni da razlikujemo originale i jeftinije kopije, čak i moja deca umeju to da razlikuju, kada vide kineskog Gormita, oni nepogrešivo znaju da nije original. Možda je to vrednovanje zanatske preciznosti i pedantnosti kojim su izvedeni, priznanje prototipu. Drugi aspekt mog odrastanja i igre vezan je za dede i babe, kod kojih sam često odlazio, živeli su na selu, deda je imao svoju radionicu i pravili smo često sami igračke. Kao što su puške, lukovi i strele, mačevi ili praćke. Dete je sposobno da se igra sa bilo čim, kutija može postati robot i slične stvari. Razlika između naše generacije i današnje dece, mislim pri tome i na svoju, je u količini igračaka koje poseduju, ona se uvećala, sobe su prepune plastike, igračke i njihovi delovi se rasklapaju i ima ih posvuda, o tome govorim u radu Choking hazard’s sa prošle izložbe.
Da li i dalje imaš pokret ka igranju?
Da, kad vidim plastičnog vojnika ja obavezno pucam, igram se sa svojom decom, i trudim se da ne odrastem i ako to zvuči kao neko opšte mesto. Ove nove igračke kao Gormiti, se baš i ne kače za mene. Bavim se istraživanjem igračaka i njihovom istorijom. Mastersi su zanimljivi zato što je to je prvi Matelov proizviod koji je izbačen na tržište prvo kao dizajnirana igračka, a tek kasnije je napravljen strip i potom crtani film. Ranije su postojali sadržaji, strip ili film, po kojima se pravi određeni proizvod, a od Mastersa postoji praksa objekata oko kojih se kasnije stvara neki narativ. Lego kocke su bile prilično nedostupne, ali sa malim količinama smo se prilično lepo igrali. Moj sadašnji rad, ima puno veze sa tim iskustvom igranja sa lutkama super heroja, kao dete hteo sam samo originalnog Hi-Mena (He-Man). Igračke na izvestan način modeluju naše afinitete, percepciju ljudskog tela, njegovog fizikusa, poput barbika i akcionih lutaka za dečake, oni konstruišu femininost i maskulinitet, svet igračaka govori o svetu odraslih. Jako mi je zanimljiv brend Plejmobil (Playmobil), njihovi katalozi su interesantni, pažnju mi je veoma privukla žena koja pegla i ima sprave za pranje i peglanje, u svojoj maloj plastičnoj vešernici, ona je smeštena u rodnu ulogu. Dok figure muškaraca recimo voze viljuškar ili rade na gradilištu, posebno je zanimljiva igračka, zapravo dnevna soba sa lampom i nekim bavarskim kaučem u kome sedi mladić, on ništa ne radi, jednostavno sedi, i to je igračka, izgleda kao nečiji konceptualni rad.
Da li doživljavaš svoje skulpture kao ”igrljive” predmete?
Moja deca odrastaju uz moju profesiju i shvataju šta je skulptura, često mi traže da im odlijem nešto što im se jako dopadne, recimo Medved sa ove izložbe, dobili su po jednog za Božić, pa će ga sami doraditi i obojiti. U ateljeu ima dosta oštrog i nezgodnog alata, pa se tu ne igraju da se ne bi povredili, međutim dok sam pripremao ovu izložbu jako im se dopala zečija koža o koju smo se otimali. Ponekad se desi da ja njima ukradem neku igračku, tu nam se seku zajednička polja interesovanje. Recimo za Ljubimce sam koristio kineskog robota zeca koji skakuće, kao neku vrstu himere, prateći taj proces transformacije moja deca protestvuju kada hoću recimo da ga ”oderem” i upotrebim njegovo sintetičko krzno za Ljubimce. Onda moram da im kupim neku drugu igračku, ili dam nešto za uzvrat, ne možeš dobiti nešto za ništa.
DE IPSA ARTE
(O umetnosti samoj)
Dolazimo do pitanja za koga praviš tvoje skulpture, kome su zapravo tvoja umetnost i njeni objekti namenjeni?
U vezi sa odrastanjem postoji još jedna važna stvar, mislim na sintagmu ”mladi umetnik” koja tretira delovanje pojedinca spram njegove mladosti, ja ove godine navršavam 35 godina starosti, i želim da na neki način obavestim kritičku javnost da nisam više mlad i da sam odrastao. Uvodeći taj ironijski otklon prema sopstvenom statusu, problematizujem status mladog i perspektivnog umetnika uopšte, koji jednom mora da postane odrastao, to postavlja nova pitanja u odnosu na njegovu društvenu ulogu. Razmatrajući kome je moja umetnost namenjena, sećam se kako sam studirajući mislio da moram da razmišljam o ukusu kustosa i istoričara umetnosti. Teško je izbaciti i uticaj očinskih ličnosti koje su nas formirale kao što su profesori sa akademije. Sada međutim nastojim da radim za sebe. Jedini način da nešto napravim je da imam motiv da to uradim, ta motivacija proizilazi iz želje da nešto izbacim iz sebe materijalizujući ga, ako stvaram u vremenu to onda mora da bude jako važno, vreme je resurs koji se troši i nema ga. Trudim se da moja umetnost ne bude hermetična i elitna, namenjena uskom krugu poznavalaca, zapravo nema promišljenog truda zarad povlađivanja tuđem ukusu, stvaram najpre prema sopstvenoj meri. Važno mi je da moja umetnost komunicira, bitno mi je mišljenje moje dece, njihove rekacije kao čiste publike, neformatirane kulturom, pružaju mi autentične informacije o onome što stvaram, volim da ih posmatram kako intervenišu u mojim radovima i kontekstualizuju ih kroz igru.
Kako sagledavaš srpsku umetničku scenu, najšire, da li ona postoji, koji je tvoj subjektivan utisak o tome?
Postoji krug ljudi koje izuzetno cenim, posebno mlađu ekipu koju sam upoznao u poslednjih par godina, i sa kojima postoji generacijska bliskost. Čini mi se da smo kolektivno došli do situacije tipa ”Car je go” ali nema ko to da mu saopšti, o toj metafori carevog novog ruha izvanredno govori rad Gordane Belić nastao u vezi sa poslednjim Oktobarskim salonom, on je totalna paradigma naše situacije, Aleksandrija Ajduković je za Supervizuelnu napravila razgovor sa njom o tome. Goca nam jasno i glasno saopštava da neke stvari jednostavno ne funkcionišu. Ko su još uvek mladi umetnici i do kada traje njihova mladost, šta se događa kada mladost prođe a njihove nade ostanu. Postavlja se i pitanje kritičke evaluacije, ko je kadar da oceni i prepozna kvalitet, tržište tu ne doprinosi, malobrojni su kolekcionari čiji ukus je odraz negovane erudicije, umetnička dela često su komodifikovana na veliko korporativnim ulaganjima, međutim taj problem nije samo lokalnog karaktera. Što se ovdašnjeg umetničkog tržišta tiče, postoji utopijska mogućnost saradnje sa stranim galerijama i galeristima, koji mogu da ostvare solidne cene i plasiraju radove relevantnim kolekcionarima, neki naši talentovani umetnici uspeli su da izađu na kraj sa tim izazovom. Drugi primer su oni autori koji prave kompromis sa sobom i ono što rade namenjuju zaslađenom tržištu, prema ukusu sakupljača te vrste umetnosti, dela su im odjek potražnje, pre nego autentičnog stvaralačkog impulsa, u tom procesu važno je mišljenje stručne javnosti, bez povlađivanja i skrivanja.
Osim što je go, car je izgleda sasvim gluv, kakva je uloga teorije, da li teoretičari i kustosi doprinose i kome, šta je sa likovnom kritikom kao nezavisnom intelektualnom praksom i vrstom korektiva?
U formi kratkih prikaza takve stvari postoje, umetnost treba popularisati, recimo to su dobro radili ljudi iz YellowCab-a, kao i Remonta, Marija, Mića i ostali, godinama posvećeno rade taj posao njih bih pohvalio, dosledni su i prate dešavanja na umetničkoj sceni, informišući širu javnost oni približavaju umetnost publici. Što se uloge kustosa i teoretičara tiče ona polako postaje samodovoljna, jer oni nisu ti koji zaista pronalaze mlade i nepoznate talentovane ljude. Početniku je teško da se etablira, bez tržišta i kritike spremne da rizikuje sa svojim procenama pre nego što umetnici nađu način da se socijalno prezentuju i afirmišu, to slabi šanse za jaku i dinamičnu umetničku scenu, bez suda elokventne kritike, institucija i tržišta. Teorija je često nerazumljiva običnoj publici udaljavajući ih od umetnosti kao nečega što oni nisu kadri da prime i razumeju, možda zato oklevaju da kupe savremene komade. Paradoksalno je da ja ne živim od prodaje svoje umetnosti, ali mi to omogućava da budem dosledan i nezavistan u onome što radim. Zahvaljujući razumevanju i odličnom odnosu sa ljudima iz Zvona, pomerao sam datum svoje tekuće izložbe sve dok nisam ispunio sopstvena očekivanja. Da su moja dela najpre direktno namenjena prvo tržištu bilo bi nemoguće ispratiti tu vrstu ličnog kriterijuma, stvaranje koje isključuje sopstveni impuls i ide u susret tržištu uvek je kompromis. Ljudi kupuju moje radove zato što ih privuku, to je iracionalno, kao ljubav.
DE PRAESENTIBUS TEMPORIBUS
(O vremenu sadašnjem)
Moj utisak o tvojim radovima je da su oni u dubokoj vezi sa ovim vremenom u kome jesmo i da su razumljivi budući da govore globalnim jezikom, kakav je tvoj odnos prema savremenom?
Više je faktora koji utiču na to, sadržaji koje primam daleko su širi od lokalne celine. Zatim dostupnost informacija u svim oblastima, kao i radova drugih umetnika, od Japana do SAD-a i Evrope, njihove akcije i razmišljanja dostupni su preko globalne mreže. Ja ne volim da se bavim dnevno političkim temama, mislim da su kratkotrajne, lokalni konteksti i politika ostaju nerazumljivi na globalnom nivou, to nema veze sa angažovanošću umetnika, velika ili večna pitanja to upravo i jesu, ona me najpre pokreću, to su stvari koje se tiču ukupne civilizacije čiji sam deo. Ne mogu da stvaram ako mi se ne sviđa ono što radim, ne u estetskom smislu, već sadržinskom, kada radim, često delujem intuitivno, radim sporo, trudim se da svoje vajarske radove idejno i vizuelno oslobodim suvišnog, oni su znakovni, semantika im je ukorenjena u ovom vremenu. Moje ukupno vizuelno iskustvo, aktuelizovano je kroz ovo što radim, nikada ne isključujem transgeneracijsko umetničko iskustvo, niti izbegavam da dovedem u vezu klasično u najširem smislu shvaćeno i potpuno savremeno, tako se dobija slojevitost, poštujem ono što je bilo i nastavljam da delujem u skladu sa sobom, u svom vremenu.
Šta misliš o Spilbergovom filmu iz 2001 “Artificial Intelligence: AI”, tvoji rad Izgubljeni dečak me snažno asocira na temu ovog filma?
Sam film je užasno potresan, iz perspektive roditelja me zapravo još više potresa. Naša percepcija ljudskosti i različitosti prikazana kroz film tiče se i moje umetnosti. Dečak robot, ustvari kiborg, koji samo želi da bude voljen i da bude dečak, sa humanim potencijalom sačuvanim u mašini, takođe izgubljen traga na kraju civilizacije za mamom, sobom i svojom čovečnošću, kada ljudi više odavno nema. To jeste u vizuelnom smislu blisko mojim radovima, kao što si primetio, i tebe je potresao film na sličan način, asociran tugom pred mogućim krajem humane civilizacije. Humano je često izgubljeno i luta, možda kao u radu Izgubljeni dečak, mada on ipak govori o odrastanju, taj proces neizostavno podrazumeva postajanje kvalitetnim čovekom u etičkom smilu, u vezi je i sa jednim i sa drugim.
Kakav je Humani potencijal aktuelne civilizacije, u kom pravcu ona ide, da li umetnost može da na to da utiče?
Veoma sam skeptičan po pitanju moći uticaja umetnosti, posebno vajarstva, zbog načina produkcije i količine radova na vizuelnu kulturu, i time na šire narodne mase, zapravo publiku i promenu njihove svesti. Mali broj ljudi traži tu vrstu odgovora u umetnosti, otvarajući sebe za katarzu. U nekom trenutku tehnokratski aspekt civilizacije svakako će prevagnuti, ja bih voleo da ne bude tako, mislim da tehnologija neće moći sve da reši. Unutrašnja pitanja tiču se i dalje čoveka, mašine ne mogu dati odgovore na pitanja ljudske egzistencije, one je samo olakšavaju, čine unutrašnju patnju više podnošljivom i možda je čine dužom.
DE CAELESTI NUMINE DEI AETERNI
(O večnoj Božanstvenosti Boga)
Savremena humaniora kulturu posmatra kroz skup socijalnih konstrukata, koji oblikuju naše ponašanje, međutim pojmovi poput Boga zajednički su različitim epohama i civilizacijama, On je stariji, da li u tvom unutrašnjem doživljaju sveta ima mesta za Boga, kakav je tvoj senzibilitet po pitanju Božanskog, ne u konvencionalnom religijskom smislu, već u ličnom?
Život bez Boga je bljutav, mislim da je bitno razumeti sopstvenu egzistenciju, uzroke i smisao životnih događaja kroz neku širu sliku ili promisao. Trudim se da verujem. Moj odnos sa Bogom se promenio i postao je drugačiji tek kada sam postao otac, tek tada mi je postao jasniji, razumevajući moj odnos sa svojim sinovima, razumeo sam odnos koji imam sa njim. Sada ga sagledavam kao oca, koji nas čuva kao stado ili svoju decu i bdi nad našom egzistencijom, ne da bi nas kažnjavao, već da nas nauči, kao što i ja vaspitavam svoju decu. Ne praktikujem religiju konvencionalno, ali to ne ometa vezu koju osećam sa njim duboko u sebi.
Kroz tvoje radove osetio sam da ih je radio neko ko poseduje u sebi doživljaj prisustva Boga, ja ga vidim kao radost, kako se ti odnosiš prema Njemu?
Davor Dukić: Drago mi je da si to primetio. Kada čovek shvati da u suštini ništa nije njegovo i da će otišaviši sa ovog sveta, na njemu ostati samo ono što je za života stvorio, njegovi prioreti postaju drugačiji a stvari mnogo jasnije. Da nije bilo pojedinih životnih okolnosti i iskustava u kojima je promisao došla u trenucima velike težine, taj odnos poverenja se ne bi toliko produbio. Verujem da ne možemo da odvojimo Božansko od nas samih, kao što ne možemo da se odreknemo svojih iskustava i izbacimo ih iz sebe poput odrastanja.–
_______________
fotografije u prilogu: ljubaznošću autora
