Čedomir Vasić / O Politikinoj nagradi i izložbi “San”
Razgovaramo sa profesorom Čedomirom Vasićem, koji je dobio Politikinu nagradu za izložbu “San” u Galeriji savremene likovne umetnosti u Nišu.
Čestitam za početak. Kakav je osećaj dobiti Politikinu nagradu?
Pa, vrlo prijatan. Za početak, to je činjenica, jer je Politikina nagrada trenutno možda najveće priznanje u ovoj oblasti. Zato što se ne radi samo o stručnom priznanju, nego ima i neku društvenu važnost i mesto. Pogotovo što traje više od 80 godina i što na taj način uspostavlja tačke, kriterijume, vrednosti onoga što je likovni život kod nas.
Ova nagrada, između ostalog, nekako obuhvata i čitav vaš opus.
Naravno, ona u jednom delu uzima u obzir ono što je čovek ranije uradio, ali sa druge strane, i posebno mi je milo zbog toga, što je nagradu dobila sadašnja izložba, koju sam sada napravio. To je nova izložba sa novim radovima. Znači, nešto što pokazuje i ono što sam ranije radio i ono što sada radim, da postoji neka veza i da je to vredno nagrade.
Obzirom da nije bilo toliko informacija u medijima, mogli bi smo da pričamo konkretno o izložbi u Nišu. Izložba se zove “San”, sastoji se iz više delova i prvi rad na ulazu u galeriju je rad “Konstantinov san”, to je lentikular.
Tako je. To je ustvari reprodukcija freske Pjera dela Frančeske iz crkve Sv. Franje u Arecu. Naravno u obradi, lentikularnoj, došlo je do ukidanja ili sklanjanja ljudskih figura, tj. cara Konstantina, njegovih vojnika i anđela. U toj alternaciji, tog praznog šatora sa krevetom, koji je kao neki poziv publici da prilegne, da sanja, i stvarne reprodukcije slike Pjera dela Frančeske, nalazi se neka vrsta mamca za gledaoca da uđe u galeriju i vidi o čemu se radi.
Ali istovremeno to je i povezivanje sa nekim tačkama Konstantinove ikonografije jer ipak je ova izložba posvećena i obeležavanju 1700 godina od Milanskog edikta i caru Konstantinu, dakle ličnosti i događajima koji su svakako obeležili ne samo jedan trenutak nego i potonje milenijume i na taj način su postavili izvesnu obavezu kako ćete na to reagovati. Ono što je meni bilo važno je da to bude jedna lična, subjektivna slika prema tom bitnom trenutuku i istorijskim posledicama. Zato je na početku lentikular sa predstavom sna. Osim toga izložba se i zove “San”, prema tome važno je da postoji ta ideja.
Onda se ulazi u galeriju...
Ulazi se u galeriju i to je veoma širok prostor, napravio sam najširi mogući prostor, pošto se galerija sastoji iz dva dela, znači jedan širi – prednji i jedan uži – zadnji.
Prednji prostor sam potpuno otvorio, pošto u tom delu postoje dva veoma moćna paravana, koji su pokretni, i njima sam zatvorio zadnji prostor, sa idejom da napravim odnos jednog velikog javnog prostora naspram onog koji je intimniji i lični prostor.
I u tom javnom prostoru onda teče ono što se zove odnos prema pobedi. Odnos prema znaku u kome se pobeđuje, odnos prema istorijskim događajima, koje su najčešće neke bitke, najčešće se u istorijskom sećanju vezujemo za ratove, za pobede. Ali pobede i porazi su u krajnjoj instanci relativna stvar. Upravo zbog toga sam pored tih dvanaest reprodukcija određenih slika koje prikazuju bitke iz cele istorije umetnosti, od Egipta do XX veka, do fotografije, zapravo pokušao da nađem ono što je simbolično predstavljenje jednog trenutka pobede.
To predstavlja tih digitalnih printova koji su imali izvesnu modifikaciju ili transformaciju. Svi su propušteni kroz određenu fotoradnju, gde je došlo do pikselizacije i usitnjavanja reprodukcija. I stvaranja neke ideje čak nekog goblena – goblenske strukture, koja izbliza deluje kao potpuno apstraktna slika.
Goblen u smislu neke domaće tradicije?
Ne, u smislu Vilerovih goblena, recimo. U smislu popunjavanja svakog polja određenom bojom i tako dalje…
Kao i mozaik?
Da, što je ustvari i princip digitalnog mišljenja. Znači, ono što su pikseli je princip svake slike, čak i ručno rađenih, potezom ili četkom, ali svejedno vi imate niz tačkica koje treba popuniti na jedan drugi način i iz čega nastaje polje slike. Ta ideja slike zapravo mene drži od kada sam počeo da se bavim slikarstvom. Ovde je dobila takvu realizaciju i takvu transformaciju da bude ta slika, ali i da bude slika koja polako nestaje ili se rastapa. Ona se razilazi na te tačke izbiliza, tek kada se udaljite vi vidite sliku, ali izbliza ona je apstraktna, sve sa ciljem da relativizujem značenje.
Pobede…
Same predstave onoga što je sadržaj te slike, a na taj način i moguće razloge zbog koga su te slike svojevremeno nastajale.
Onda ih prevodite u crno-belo i dodajete crvenu boju…
Da, samim tim pravim ono što bi se nazvalao likovna ili vizuelna celina. To je dosta važno za dejstvo, jer ipak treba da deluje objedinjeno, to su dosta različite slike iz udaljenih epoha, od drugog milenijuma pre nove ere, pa sve do XX veka, to je ogroman period, 4000 godina, tako da su one veoma različite te je potrebno objediniti ih na neki način. Takođe želim da se vidi da je to štampa, da nije reprodukcija. Možda bi u nekoj drugoj prilici angažovao neke vezilje da one to izvezu. Ali, to je za ovu priliku bilo isuviše komplikovano.
U svakom slučaju ideja je bila da se napravi jedinstveni prostor i sada se iznad tih slika bitaka koje teku kao friz, javlja drugi friz. To su zastave. Dakle, taj hristogram, znak u kom je Konstantin pobedio i koji je na neki način simbol pod kojim uspostavlja hrišćanstvo kao zvaničnu religiju. Ovde je zamenjen zastavicama koje imaju samo tekst “U OVOM ZNAKU”, na srpskom, grčkom i latinskom, jezicima gde se on najčešće pojavljivao. Na taj način napravljen je venac zastava, što je u dobroj meri bilo inspirisano salama bitaka. U svim velikim muzejima, u svim bitnim državama imate slike koje predstavljaju važne događaje iz njihove istorije, naročito su to neke pobedničke bitke. I ta ideja tih sala bitaka je bila vrlo zanimljiva, jer je dobra kao prostor javnog ispoljavanja slavljenja svoje pobede.
=
Ali vi izostavljate “POBEĐUJEŠ” u ovom slučaju i piše samo “U OVOM ZNAKU”.
Tako ostaje otvoreno ko pobeđuje.
Na taj način vi postavljate pitanje?
Da. Te zastave, u tom nizu, na različitim jezicima koji upućuju na univerzalnost…
I onda treći deo je?
Treći deo je, kada iz tog javnog dela, što bi bilo kao priprata u crkvama, ili čak brod, pa se onda ulazi u taj posvećeni deo. Na ulazu piše “Pronađite svoje svetlo u mraku”, potpuno je zatamnjen, crn sa draperijama koje su ga prekrile. U taj prostor ulazite opet kroz jedan tamni hodnik, tako da se potpuno situacija bitno menja. Svetla prostorija, belo-crvena, prelazi u potpuni mrak na čijem čeonom zidu je Konstantinova šaka. Time se opet vraćamo na Konstantina, kao ličnost. To je neonski crtež po šaci koja je bila deo čuvene kolosalne Konstantinove statue koja se nalazi u Rimu na Kampidolju u Kapitolskom muzeju. Bila je 6-7 metara velika, i sama ruka je 1,5 metara.
I Vi ste u realnim dimenzijama napravili instalaciju?
Ne, ja sam je povećao, neonska ruka ima 3 metra. Da bi joj dao što veću dimenziju, pogotovo što je ona sama. U tom prostoru nema ničega. To pokrivanje draperijama imalo je dobru stranu, što je vezalo gledaoca sa prvim lentikularom, koji je takođe slika draperije, odnosno šatora. Vi sada ulazite u stvarni prostor, onaj koji ste videli na početku, koji bi mogao biti neki vaš lični prostor, intimni prostor u kojem ćete vi nešto sanjati. Međutim, sada tu srećete neku vrstu upozorenja!
Prst na gore.
Da, šaka okrenuta na gore. Ja nisam siguran da je ta ruka stajala tako na statui, možda je ona pokazivala u nekom drugom pravcu, sudeći po drugim rimskim skulpturama imepratora.
U svakom slučaju ona stoji tako u muzeju i zato mi je bilo zanimljivo jer ukazuje na neki pravac. Koji je taj pravac?
Ka Bogu?
Ka Bogu, ka nečem višem od onoga što je prizemno.
I sada krećući se po toj prostoriji, tumarajući, u jednom trenutku gledalac biva osvetljen reflektorom koji radi na senzor. I to je trenutak koji vas vezuje sa tom rukom, to jest sa prosvetljenjem koje ste videli na početnoj slici i očekuje da možda sada gledalac ima lični doživljaj cele stvari. Poenta je da se kroz posmatranje događaja vi uvedete u stvarni događaj i postanete akter događaja. U tom smislu to bi se sada nazvalo interaktivno, ali poenta je da se u izvesnom smislu vi poistovetite sa Konstantinom.
Znači svako od nas može biti Konstantin, ako doživi neku vrstu prosvetljenja i razume šta teba da radi i šta može da radi. Jer svaki čovek ima svoje potencijale i samo je važno da ih prepozna.
A opet, cela izložba ima tu dvostrukost, ne mora da bude velika pobeda ili poraz, nego nekako “U TOM ZNAKU”?
Da. Sve je pomalo dvosmisleno. Ono što pokušavam da radim svih ovih godina je da ono što napravim ima više značenja, da može različito da se tumači. Ideja je da umetnički proizvod u stvari samo postavlja pitanje, a da gledalac sam reaguje na različite načine, da rad otvara put gledaocu da uđe u to delo i da stupi u dijalog s tim delom i da ga zapravo on završi. Kada ga razume on ga završava.
Nadamo se da ćemo još negde imati priliku da vidimo izložbu i čestitam još jednom na nagradi.
Hvala.
