Branko Milisković / ATTENTION ! HERE I AM
Prva samostalna izložba Branka Miliskovića u Beogradu je održana u galeriji G12Hub od 18. novembra do 2. decembra. Pored postavke u galeriji Branko je izveo tri performansa tokom trajanja izložbe. Njegovi performansi su visoko estetizovani i često na granici teatra, opere i performansa. Za Branka je sve važno: kostim, šminka, kretanje, svetlo, interakcija sa publikom, sadržaj, izvedba i zato on za sebe kaže da nije samo performer, već da je “direktor celog koncepta i izvođenja”. Razgovaramo o performansima koje je izveo, o reakciji beogradske publike u odnosu na publiku iz Brisela, Hamburga i Marseja, o stanjima u koje performer dugotrajnih performansa ulazi i o novim planovima.
Šta se događa tokom performansa “Policijski čas”? Neko ko nije bio na performansu može da vidi vizuelni materijal koji jako dobro izgleda, gde vidimo tebe sa megafonom, vidimo publiku koja učestvuje, vidimo neka obeležena polja na podu.
Policijski čas je zapravo moj prvi rad u kom je korišćen uzorak, socijalni sempl. Prvi put je izveden 2013. godine u Briselu na festivalu Trouble #9 koji danas više ne postoji, u teatru Les Halles, koji nije klasični teatar već su to savremene strukture u kojima se radi savremena koreografija, performans, opera, tribine, cirkus i tako dalje. Taj prostor nema binu već je to otvoreni prostor, bivši market u Briselu u regionu Schaerbeek. To je bio prvi rad u kojem ispitujem trenutni socijalni uzorak. Publika je došla, mislila je da će da gleda predstavu i nije bila svesna šta će da joj se događa. Na minimalistički izvedenoj sceni nalazi se samo linija od deset stolica, obeležena kvadratna polja na podu kao i projekcija ogromnog sata na platnu koji glasno otkucava sve vreme. Ja sam u militarnoj uniformi, ali ne u uniformi policajca ili vojnika, već je to neka oficijelna uniforma pretresača na aerodromu. Publika je dobila brojeve, šestocifrene, koje sam prepisao sa ruku logoraša iz Aušvica, i nisu znali šta da rade sa njima, samo su ih tako držali. Seli su, kao što bi sela svaka publika i onda sam se ja pojavio. Nosio sam fasciklu i počeo da prozivam deset brojeva. Nije to bilo lako na početku, jer publika ne zna šta ću da im radim, da li treba da izađu ili da podignu ruku ili broj. Jedan je probio led, izašao prvi, stao je i u tom trenutku zapravo počinje taj neprijatni odnos izmedju konstruisanog autoriteta, slučajno izabranog uzorka i grupe kojoj se do tog momenta pripadalo. Izašlo je svih deset i stali su u liniju.
Sledeća instrukcija je poziv da ih pretresam. Moram da napomenam da u Policijskom času koristim samo jednu emociju, a to je naređivačka instruktivna emocija, tu nema kao u nekim drugim mojim performansima odnosa otac-majka, autoritet-bliskost, ovo je isključivo suvo naređivanje. Tu nema molim, zašto, da li možete, već je sve imperativ. Kada ih pretresam, oni se osećaju nezgodno i publika različito reaguje. U Briselu su bili ležerniji, u Hamburgu su se ukipili, u Marseju su bili jako ukrućeni na početku, ali su se posle toga oslobodili pa su me skoro linčovali. Kada se završi pretresanje, onda ih šaljem na deset stolica iza mene, oni mi okreću leđa i gledaju u zid. Dobijaju papire na kojima se nalazi jedan kratak stejtment koji je izvađen iz Gebelsovog govora iz 1943. Međutim, ja sam taj Gebelsov govor očistio od svih referenci na nacizam, komunizam i boljševizam, da bi, na moje iznenađenje, to postao jedan sasvim neutralan motivacioni govor. Onda megafonom naređujemizabranom uzorku da čitaju tekst, prvo jedan po jedan, pa onda u grupi i onda ih teram da to rade jače i jače i jače dok ne počnu da viču na sav glas. Za to vreme ostatak publike sedi i ne zna da će i oni biti prozvani.
U Briselu sam imao jedno dvadesetak disidenata. Njih nisam mogao da podignem sa sedišta i što sam postajao agresivniji u pozivu oni su udarali nogama,zviždali i bunili se. Ta grupa koju sam uspeo da podignem, njih je bilo oko stopedeset, sabrao sam u jedan srednji kvadrat označen na podu i onda je počela polučasovna divizija. Ja njih delim naredbama putem megafona na političke grupe, religijske grupe, seksualne grupe i finansijske grupe. Kada im kažem da demokrate pređu u desni kvadrat, onda to nije problem i grupa pređe u taj kvadrat. Kada kažem da komunisti pređu levo onda neko pređe u levo. A onda kažem da nacisti izađu napred, pa su se neki zeznuli i izašli, ali su se odmah vratili, tako da je taj kvadrat ostao prazan. Onda kreću druge stvari, monarhisti prelaze ovamo, pa hrišćani tamo, i tako dalje, dok ne dođemo do finansijskih grupa, pa ih delim, na poslodavce, na radnike, na siromašne, ove i one. I onda to deluje neverovatno kad pregledaš video koji je sniman, tu nastaje jedna nenormalna papazjanija, svi se mašaju i nemaš više ideju šta se događa, jer su neke demokrate siromašne, a neke demokrate su bogate, a onda su neki komunisti bogati i poslodavci, a neki nacisti su gej i tako dalje. Tako nastaje jedna luda socijalna divizija, to pomeranje na sceni iz kvadrata u kvadrat. U Briselu je bilo posebno zanimljivo jer je neki mladji čovek koga sam maltretirao da čita tekst jače i jače, u jednom momentu zgužvao taj papir i vidno revoltiran izašao napolje, nije ga bilo jedno pola sata, vratio se i onda dok sam bio u vrhuncu naređivačke koncentracije, on je naglo prišao sa moje desne strane, pomerio mi megafon i ‘’lupio’’ mi takav francuski poljubac da me gurao u publiku, dizao, gurao mi jezik u usta i onda me bacio u publiku, a ja sam morao da ostanem u tom telu, nisam mogao da se branim, držao sam megafon. Neki su se smejali, neki vrištali od inerne sramote, neki ćutali. Na kraju tog performansa naređujem im da se sabiju u jedan kvadrat i ja idem ispred njih i onda sa velike projekcije čitamo drugi deo očišćenog Gebelsovog teksta i to se time završava i ja odlazim. I tu nema vraćanja ili kurtoaznog aplauza ili curtain call.
Kažeš da publika različito reaguje. Kako je reagovala Beogradska publika? Da li su te slušali?
Beogradska publika nije uspela da doživi tu socijalnu diviziju jer nije bilo moguće to izvesti u galeriji G12HUB, zbog arhitekture samog prostora. Za tu diviziju je potreban veliki prostor, hangar ili nešto slično, da bi se video krst na sceni. Beogradska publika je bila jako slična publici u Hamburgu. Potpuno podređivačka, poslušna, možeš da im radiš šta hoćeš, ne prave skandal, deru se kad im narediš.
Da li ti se ikad desilo, a izvodiš taj performans od 2013. godine, da potpuno izgubiš kontrolu?
Ne. Kustos u Briselu je bio vrlo sumnjičav, nije verovao da ću uspeti da pozovem publiku na scenu. Rekao sam mu veruj mojim očima, ja mogu sve ukoliko zauzmem dovoljno dobru konstrukciju.
Tvoj performans je u dobroj meri teatar, ti se postavljaš u poziciju glumca, treba da sabereš unutrašnje energije da bi proizveo taj karakter.
Zapravo ja ulazim u to telo. U svojim performansima imam tri glavna tela. To su socijalno telo, militarno telo i vojničko-političko telo. To je neka vrsta mešavine političkog teatra i fizičkog performansa.
Koje telo preuzimaš u Policijskom času?
To je isključivo militarno telo. Socijalno se grana na emotivno, na queer i na druga, pa ih po potrebi koristim, međutim ovo su tri glavna. Ja se ne postavljam u poziciju glumca, zato što glumac glumi ulogu, a ja već imam to telo u sebi, u okviru sredine iz koje dolazim. Ja ne bih, na primer, mogao da budem kralj, nemam to u sebi. Mogu da glumim, ali ne mogu da uđem u to telo. Ne bih mogao da budem prosjak.
Ta tela si definisao ili prepoznao u sebi usput, da tako kažem?
Da. Što se kontrole tiče, uvek sam imao kontrolu. Kakav vam je prvi nastup, kako izađete pred publiku, na osnovu toga se publika i ponaša. U tom performansu mora da se zauzme figura oca, apsolutnog autoriteta, način na koji se stoji, obraća, gleda.
Ne sme da se ima zadrška.
Nema zadrške. Naravno, tu postoje stvari koje iz etičkih ali pre svega pravnih razloga ne mogu da radim, na primer, gledanje ličnih isprava i dokumenata kao i fizički napad.
To je veoma intenzivan nastup.
Da, međutim, posle toga se ljudi malo trgnu, u Hamburgu su se neki žalili da nisu znali da ih snimam. Uvek je tu kamera i fotograf.
Da li je fotograf na sceni?
On je iza scene.
Ne ulazi u tvoj prostor?
Ne, nikada.
Drugi performans je “Da li si počinio/la genocid?”.
To je scena iz moje produkcije koja se zove HERR MILISKOVIC (Leben eines Eindringlings) što na nemačkom znači “Život jednog uljeza”. Konceptom uljeza bavim seveć pet godina, pošto sebe smatram jednim veštim uljezom. Uljez pokušava iz sve snage da se socijalizuje i da se stopi, ali mu to na kraju nikad u potpunosti ne uspe. On može da zauzme vaše telo ali u jednom momentu njemu se pojavi nešto što ga razotkrije, neki rep, neko uvo i onda on pobegne i ne ostavi trag za sobom međutim memorija ostaje. To je uljez koga sam radio u Hamburgu u januaru ove godine, to je savremena produkcija koja je koštala oko 9000 evra, što se smatra skromnom produkcijom, jer mora sve da se plati i dramaturg i kostimograf i svetlo i stejdž dizajner i drugi performer i ostalo. Tu sam sarađivao sa nemačkom umetnicom Helen Schröder, ona je bila ovde u Beogradu da zajedno izvedemo performans u galeriji G12HUB. U tom radu ona i ja predstavljamo dva distinktna tela mog alter ega HERR MILISKOVIC. Ona predstavlja malo racionalnije telo, telo koje moderira, a ja predstavljam telo koje je promiskuitetno, ludo, ekstremno, vispreno i manipulativno. Na kraju posle svih tih naših sukoba i relacija na sceni ona mene ubija pištoljem. Međutim, dolazimo do kulminacije te predstave koja traje 65 minuta, to je jedan brehtovski minimalizam, gde nas dvoje dolazimo do scene koja se zove Da li si počinio genocid?! Ja tu referišem na njenu prošlost kao nekoga ko je rođen u postnacističkoj Nemačkoj, ali i na moju kao nekog ko jeste ili nije počinio genocid u Bosni, i mi tu otvaramo bocu šampanjca, sipamo u dve kristalne čaše, i ondajedno drugo ispitujemo da li smo počinili genocid. Sve vreme iznad naših glava je izdignuta jedna stolica koja u čitavom komadu predstavlja državu.
Ovde u G12HUB smo imali jednu malu dečiju crvenu stolicu sa oštećenom nogom. Počinjemo sve brže i brže da izgovaramo tu mantru da bi na kraju formirali neki suludipevajući dijalog gde izgovaramo to notorno pitanje toliko brzo da postajemo nesvesni šta se događa oko nas, izlazi primarni bes iz naših tela, ali pokušavamo da to bude tehnički savršeno izgovaranje i da dođe do dvoglasnog preplitanja. Prvo su rečenice udaljene jedna od druge, ali onda se podvlače jedna pod drugu, i prepliću dok na kraju posle sedam minuta ne završimo performans. Ovde u Beogradu je ta scena trajala pola sata, nismo znali kako ćemo to izvesti, nismo mogli da probamo. Kroz to vreme neuzimanja vode, jer nema pauze, pljuvačka se tako zgusne da se pretvori u sir. To izgleda odvratno, to ne možeš da progutaš, i ne možeš više ni da govoriš. To je zapravo taj genocid, ne možeš da ga progutaš, a zapravo se desio. To je bilo 29. novembra ovde u galeriji G12HUB u okviru moje prve samostalne izložbe u Beogradu pod nazivom ATTENTION ! HERE I AM, baš na dan kada je konstituisana Jugoslavija 1945. godine.
Treći performans koji si izveo je “Pesma vojnika na straži (Lili Marlen Trećeg svetskog rata)” u kojem pevaš pesmu više sati.
U Beogradu sam pevao dva i po sata, u Poljskoj dva puta po četiri sata. U Briselu tri sata a recimo u Manhajmu i Hamburgu, zbog politike festivala, samo pola sata.
U tom trajanju neke stvari počnu da se dešavaju. Ne vredi pevati petnaest minuta.
Da, ne vredi pevati kratko, najpre zato što postavljanje šminke i kostima traje četiri sata. I onda ne vredi to raditi petnaest minuta.
Koje stanje se uspostavi nakon dva sata?
To je stanje iluminacije,stanje nekog čudnog elektriciteta koji se dogodi tokom performansa u trajanju. Mi u našem jeziku nemamo adekvatan termin za ono sto se na engleskom zove ‘’Durational Performance’’. Kako god,na početku svakog takvog performansa u trajanju ne možete da se oslobodite svakodnevnih misli. Onda, boli vas nešto, pije vam se voda, razmišljate o tome ko je prošao ili koga ste videli u publici, šta bi ste baš popili jer ste žedni, šta biste jeli, onda razmišljate o ličnim problemima, a onda kako vreme prolazi, kada uđete u to stanje svesti, kada prođe bol, onda dolazite do momenta kada više ne osećate fizičku bol i kada više ne vidite jasno ljude ispred sebe. To je maglovito stanje. Problem u ovom performansu je što mora da se peva. Glas postaje problematičan ako se ne uzima voda i ako se ne krećete, lepi se grlo, usne, jezik za ždrelo, posebno zbog izuzetno teške šminke. Morate voditi računa o tome kako ćete se navodnjavati iznutra, to mora da se trenira.
Prilikom pripreme za ovakve performanse, da li oni moraju da se vežbaju u istom trajanju bez publike ili je izvedba pred publikom prva koja traje dugo?
Pred publikom je prva izvedba u tom trajanju. Može da se vežba. Na primer, često pravim duge partije hodanja, posebno kad sam u Beogradu. Tada uđem u to stanje svesti i onda kada nekog sretnem, ne mogu da se tako lako zaustavim.
U savremenoj svakodnevici smo navikli da imamo puno kratkih komunikacionih događaja koji nas stalno prekidaju i postaje sve teže udubiti se u bilo šta što traži veće posvećivanje.
Da. Ta udubljenost je posebno stanje svesti. Ko danas može da čita Dostojevskog? Mora da se spali kompjuter i telefon, i onda kada nemate ništa i kad vaš život socijalno više nema smisla, tada možete da čitate. Još bih dodao nešto o Lili Marlen.Ona je prvo napisana kao kratka poema 1915. godine, napisao je Hans Lajp (Leip) koji je bio pisac, umetnik i vojnik za vreme Prvog svetskog rata rođen u Hamburgu. On je napisao malu poemu za koju je čak i note postavio, ali se to nikad nije izvodilo. Ta poema je tako ostala do Drugog svetskog rata, i nekako je došla do kompozitora Norberta Šulca (Norbert Schulze) koji je bio Hitlerov i Gebelsov kompozitor za vreme Trećeg rajha, koji je između ostalog komponovao vojne marševe i čitavu tu muziku koja je imala za cilj da budi ratni osećaj. Lili Marlen je onda dobila muziku onakvu kakvu je danas poznajemo. Prvu verziju te pesme je otpevala pevačica i interpretatorka kabarea Lale Andersen. Mi obično mislimo da je Marlen Ditrih (Marlene Dietrich) bila prva koja je snimila, ali istorija kaze drugačije. Došao je Drugi svetski rat i Gebels je smatrao da je ta pesma suviše emotivna, sentimentalno-melanholična i da ne bi trebalo da se pušta vojnicima jer može da ih demotiviše na frontu. Takođe, bilo je zabranjeno da je Lale Andersen izvodi, zato što je ona tada bila u vezi sa nemcem jevrejskog porekla koji je emigrirao u Švajcarsku a ona završila u kućnom pritvoru, čak je pokušala da izvrši samoubistvo u jednom momentu. Ali ta ploča koju je ona snimila 1939. godine odlazi nekim čudnim kanalima preko Beča za Beograd i stiže u Radio Beograd, koji je tokom rata bio Soldatensender Radio, vojnički radio koji je emitovao program da zabavlja nemačke vojnike u severnoj Africi i Evropi. Oni su tad imali jako malo ploča, a obzirom da je morao da se popuni program, kada je stigla nova garnitura ploča, jedna od pesama koja se podvukla je bila pesma Lili Marlen. Kako su je pustili jedne noći u 21:57, tako se puštala i dalje svake noći u isto vreme. Onda je Gebels izdao naredbu da se prekine sa puštanjem te pesme i naglasio da Lili Marlen ne sme da se pušta ukoliko ne dobije militrani karakter. Čak je snimljena militarna verzija pesme koju peva vojni hor. Ubrzo nakon te naredbe Radio Beograd je počeo da dobija na hiljade pisama od vojnika sa obe strane fronta i svi su tražili da se vrati pesma Lili Marlen, jer je to jedinih tri minuta na frontu kada oni ne ratuju međusobno. Ona se posle vratila u repertoar i bila prevedena na više od 50 svetskih jezika i postala Pesma svih vojnika. Kasnije, posebno 1970-tih i 1980-tih godina, Lili Marlen se previše iskomercijalizovala kao pesma, postala je šlager, a ona je zapravo bila pesma vojnika na straži. Lili Marlen kao poemau svojoj suštini nema veze sa ratom i bilo kakvom ideologijom.Ona je melanholična pesma o vojniku koji čeka ispod ulične svetiljke ženu koja nikada neće doći.
Kako iščitavaš u savremenom kontekstu tu pesmu?
Ja sam nju dobio kao ideju onda kada sam se preselio u Hamburg, pa sam čitao o tome, a posebno zato što je bila napisana u Hamburgu, a postala je globalni hit puštanjem u Beogradu, a ja sam se našao negde između. Odlučio sam da prosto krenem da radim na tome, nisam odmah znao kako će to ispasti. U svakom slučaju sve je počelo ovde u Beogradu pre par godina. Bio sam gost na Radio Beogradu u emisiji kod Tamare Vučenović i tada je tonac u studiju bio Dejan Ivanović koji radi u dramskom programu Radio Beograda, koji me je poveo i pustio mi najintegralniju verziju te pesme u izvedbi Lale Andersen skinutu sa stare ploče na 78 obrtaja. Nedostajao je jedan mali deo koji je stavljen u fadeout, a to je deo skinut sa radija kada se uključuje nemački radio voditelj sa najavom nečeg drugog. Lili Marlen, s obzirom da se puštala svake noći u isto vreme, ja sam je shvatio kao jednu mantru, repeticiju. A ona jeste repetitivna i ima efekat mantre kao kompozicija, uvlači vas. Kada ponavljam pesmu u performansu, ona nikad nije ista, nekad je čak izgovaram, nekad oštro i glasno, nekad pevam tiho gotovo erotski, a to je ono što izaziva hipnozu kod publike. U Beogradu je publika po prvi put od kako izvodim ovaj performans sedela dva sata bez prestanka. Samo par njih je ustalo i otišlo ili došlo tokom trajanja.
Kako to sve funkcioniše obzirom da si malo ovde, malo u Hamburgu, malo u Parizu, malo u Briselu? Obzirom da si performer, iza tebe ostaje mnogo vizuelnog materijala. Da li uspevaš da prodaš taj materijal i da li ga izlažeš često ili si fokusiran samo na performanse?
Ja nisam samo performer, ja sam da tako kažem direktor celog koncepta i izvođenja, jer vodim računa o svim aspektima. Video se ne prodaje, fotografije retko, a zarađujem od honorara koje dobijam za izvođenje ili produkciju. Performans je baza mog rada, to je to, moj način izražavanja. Kao i opera, sport, predstava, to je efemerni događaj, koji se dešava sad i ovde. Fotografije i video su dokumentacija, bez obzira što dajem instrukcije kamermanu i fotografu i što na kraju ta odabrana dokumentacija ispada kao rad koji može da živi nezavisni život. Međutim, galeristi imaju problem sa takvim fotografijama jer ne znaju šta je tu sada rad i da li te fotografije dobro predstavljaju ceo događaj ili moraju da izlože seriju fotografija koje objašnjavaju jedan događaj. I to je onda problem sa umetnicima koji nisu veoma poznati jer ne mogu da prodaju fotografiju samo zbog svoje ličnosti koja nije još uvek dovoljno prepoznata. Što se videa tiče, gotovo nikad ne radim video performans, to meni nema neku energiju. Meni je potreban živi nastup u kome ‘’sagorevam’’ sa publikom.
Imaš galeriju koja te zastupa. Da li ta galerija nalazi načine da izvodiš performanse? Šta ona zapravo radi i na koji način te zastupa?
Ne, oni samo pokušavaju da zarade od tih artefakata koji ostanu nakon izvođenja. Performanse u glavnom radim po pozivu. To je bitka bez kraja i težak posao. Pokušavaš da uspostaviš strategije koje će beskompromisno da služe da bi se odredjeni rad realizovao a da pritom ne vučeš nekog kustosa ili sponzora za nogu.Morate da balansirate izmedjutrgovačkih sposobnosti jednog švercera i da to bude rad koji se ni u jednom momentu ne ulizuje trenutnoj politici ili vladajućoj strukturi.
Kakvi su planovi?
Radim ovaj isti performans Lili Marlen kao prvu mono operu za festival Evropska scena u Remsu u februaru 2015. Sada ovaj karakter koji je konstruisan, u galeriji G12HUB je bila premijera kostima i vizuelnog identiteta, razvijam u mono operu od oko sat vremena u trajanju. Ova mono opera za jedan glas će imati kompleksnu dramaturšku krivu, biće zasnovana na atonalnim delima Arnolda Šenberga (Schönberg), posebno inspirisana njegovom operom ERWARTUNG za jedan sopran i baviće se melanholijom Velikog rata, a festival je naravno vezan za godišnjicu od izbijanja Prvog svetskog rata.
To je polje između teatra i performansa.
Meni je jako bitno da moj rad izgleda veoma ubedljivo, i svetlo i kostim i cela vizuelna ikonografija. Ono što ostaje posle jeste dokumentacija i zato dosta vodim računa da to bude fotogenično. Što se performansa tiče, ja se uvek vodim tim agilnim, gotovo rudarskim metodama. Posle Lili Marlen i stajanja na štiklama više sati ne mogu da se vratim u normalno stanje tela po sat vremena. To je težak rad, posebno kad nemate ništa na sceni, a treba da ste sve vreme u karakteru i apsolutnoj koncentraciji.
Ja živim od toga i za to.
_________
Branko Milisković rođen 1982. godine u Beogradu/Srbija. Nakon završetka Srednje arhitektonske škole, Milisković je studirao Višu politehničku školu, odsek za industrijski dizajn, kao i Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, klasa Mrđana Bajića. Krajem 2007. godine dobija stipendiju holandske Vlade i nastavlja studije na Kraljevskoj akademiji umetnosti u Hagu/Holandija na kojoj je 2009. godine diplomirao. Master studije je završio 2012. godine na Akademiji umetnosti HFBK u Hamburgu/Nemačka u klasi Jeanne Faust (Žan Faust). Branko Milisković trenutno živi i radi na relaciji Nemačka-Srbija-Francuska, reprezentovan od strane Les Halles (Brisel) i Kampnagel (Hamburg). Svoje performanse i izložbe realizovao je u Italiji, Nemačkoj, Belgiji, Francuskoj, Austriji, Srbiji, Izraelu, Rusiji, Poljskoj, Finskoj, Norveškoj, Holandiji, Indoneziji i Sjedinjenim Američkim Državama.
www.brankomiliskovic.wordpress.com
