Branislav Nikolić / Sekundarna arhitektura
Ispostavilo se da je Branislav Nikolić bio jedan od aktivnijih umetnika tokom ove godine. Već smo izveštavali o njegovom projektu The Scream for Nature izvedenog u Oslu, kao i o 36. Jalovičkoj likovnoj koloniji čiji je Branislav selektor. Njegov crtež ste mogli da vidite kao Crtež nedelje, a sada čitajte o njegovom zanimljivom projektu “Sekundarna arhitektura” koji je realizovan u okviru programa Trećeg Beograda “Mi volimo i umetnost drugih”, a sve tokom “Urban inkubatora” Gete instituta u Savamali.
Poznajući tvoj rad, često za polazište radova uzimaš neke gotove predloške, bilo da su to delovi fotografija, predmeti ili nađene stvari. Te predloške ne koristiš kao ready-made već ih nadograđuješ i kreiraš potpuno nove stvari. Otkud to i kako komentarišeš tu praksu?
Tumačim to kao svoju želju da pobegnem od ekspresivnog, ličnog izraza koji sam negovao na početku bavljenja umetnošću. Taj način me je doveo do neke vrste stranputice, u stvari doveo me je pred odluku da li i dalje želim da se bavim sobom i da kopam nešto po sebi ili da se izdvojim iz samog procesa i sagledam stvari šire. Ta odluka se poklopila sa mojim odlaskom u Holadiju na postdiplomske studije. Tamo sam bio u situaciji ili da ostanem u ateljeu i da slikam (što sam radio i u Srbiji) ili da izađem na ulice i upoznam novi svet oko sebe. Izabrao sam ovo drugo i tako, čini mi se, otvorio sebe za mnoge druge uticaje. Između ostalog, počeo sam da pronalazim predmete po ulicama i da od njih pravim svoje radove ili da ih ugrađujem u njih. To važi, kako za drvo ili metal koji se ugrađuju u skulpturu, tako i za isečke iz novina i časopisa koji se ugrađuju u kolaže i crteže. Od njih kasnije nastaju slike itd. Ovim postupkom, pokušao sam da budem koliko god je to moguće objektivan. Naravno, uslovno rečeno, jer je to nemoguće u umetnosti, ali makar objektivan u smislu pronalaženja tema. To mi je donelo veliko oslobođenje u svakom smislu. Kao da sam zbacio sa sebe neku nepotrebnu odgovornost. Kasnija nadogradnja je subjektivna, tu se ugrađuje lični pečat, ali bar ta polazna tačka, čini mi se, pruža mogućnost ka mnogo većoj univerzalnosti. Tada sam otkrio i svoju pritajenu želju da se bavim skulpturom, tako da su mi od tada oba ova izraza, i slikarski i skulptorski, podjednako bliska. Ponekad se preklope kao u slučaju radova Cake ili Beogradski stubovi koji mogu da se tumače i kao trodimenzionalne slike ili mnogih slika na platnu koje su po mom mišljenju koncipirane veoma skulptorski.
Kako si došao na ideju da uradiš projekat Sekundarna arhitektura?
Sekundarna arhitektura je nastavak moje serije koja se proteže još od tog holandskog vremena, nekih 12-13 godina. Dosta objekata koje sam napravio od pronađenog materijala imali su za temu arhitektonske oblike. Prvo sam napravio velike fabričke tornjeve, zatim jednu minimalisticku skulpturu u gradu Lahti u Finskoj, koja je služila i kao bina u centru grada, zatim kopiju jednog beogradskog kioska u Knez Mihajlovoj za Oktobraski salon, onda crkvicu koja je bila izložena na Kalemegdanu, pa stubove od materijala pronađenog po raznim beogradskim susedstvima itd. Ali sve to vreme mučilo me je to kako da od recikliranog materijala napravim kuću koja je u stvari osnovni arhitektonski oblik. Onda mi se srećnim spletom okolnosti gotovo sama nametnula ideja da to uradi neko drugi, jer ljudi zaista žive u kućama od recikliranog drveta. Nisam morao ništa da izmišljam! Stvorio sam strukturu za rad i odvojio se potpuno od bilo kakve vrste estetskog odlučivanja. Stvari su se uklapale prirodno, baš onako kako su morale da se uklope. Zato rad izgleda potpuno organski, a tu je naravno i taj veoma jak socijalni momenat.
Ko je Boban Mladenović i kako si ga pronašao?
Boban Mladenović je momak koji ceo život živi po slam naseljima oko Beograda. Ima porodicu, ženu i četiri preslatke ćerke i preživljava tako što skuplja karton i druge materijale po kontejnerima i prodaje ih na otpadu. Bavi se reciklažom. Od oca je naučio da pravi ovakve barake, ali ne samo to. Zna da napravi i kuću od nabijene zemlje, razume se u elektriku, metal i još neke zanate. Vrlo je vešt i kreativan, verdog je duha i vredan. Zaista, da sam mogao da nađem boljeg saradnika teško da bi ga našao. A kako sam ga našao, to je već duga priča. Da skratim, u početku je to trebao da bude neki drugi momak za koga sam čuo da je dobar graditelj, ali su mi komšije iz tog naselja iza bloka 45 reki da je Boban bolji. Dali su mi njegov broj, pozvao sam ga i dogovorili smo se začas.
Pretposatavljam da ste zajedno radili na projektu. Kako je to izgledalo? Da li ste krenuli od nule i najpre sakupljali materijale za gradnju?
Da, to je i bio koncept ovog rada. Kućica u galeriji je samo krajnji produkt celog procesa. A proces je, kao što kažeš, krenuo od nule, od traženja meterijala po kontejnerima i ulicama. Sav materijal smo tovarili na Bobanov tricikl i dovlačili u galeriju. Gradili smo kuću na sam dan zatvaranja Urban inkubatora tako da se tu već od 3 sata popodne dok smo još gradili muvala i brojna publika. To je dakle bio i hepening i performans i skulptura… Ceo proces smo beležili kamerama iz više uglova. Kasnije smo u kućici, na starom televizoru, projektovali time-laps film celokupne gradnje snimljen iz gornjeg rakusa, tako da kad sedite unutra vidite kako se to iznad i oko vas gradilo. Na zidu ipred kućice bio je projetovan video rad koji je prikazivao traženje materijala i procese koji su prethodili gradnji. Video radove, koji su bili integralni deo rada, snimao je Nebojša Vasić a montirala ih je Vesna Grba. Tako da se to ispostavilo kao jedan vrlo kompleksan, multimedijalno, socijalni projekat. Nadamo se da ćemo uskoro izmontirati i jedan pravi dokumentarni film o slam arhitekturi. Tako da se projekat nastavlja.
Kako su na projekat reagovali Bobanovi prijatelji?
To su ljudi koji su na sve i svašta navikli. Nagledali su se raznih stvari i sve prihvataju zdravo za gotovo. Mogu ti reći da su me mnogo bolje razumeli nego što sam mogao da pretpostavim. Dogovorili smo se u tri reči. Ja sam Bobana motivisao tako što sam mu ustupio svoj honorar koji sam dobio od Gete instituta, ali kasnije kad smo počeli da radimo, videlo se da nije tu samo zbog para. Ceo postupak od traženja materijala i snimanja filma do gradnje ga je toliko obuzeo da je postao ravnopravan član tima. Zaista se svim srcem zauzeo za projekat.
U okviru izložbe si organizovao okrugli sto o slam naseljima u Srbiji. Kako je to proteklo i da li ima nekih zaključaka?
Na kraju sam shvatio da je ovaj rad postao nešto više od moje lične skulpture ili instalacije. Publika i mediji su jako dobro reagovali i zajedno sa ljudima sa kojima sam radio ceo projekat, Nebojšom i Vesnom, ali i uz savet Milice Lapčević, novinarke Studija B, zaključili smo da treba iskoristiti momenat i temu slam naselja obraditi i sa stručne strane. Pozvao sam ljude koji se profesionalno bave ovom temom, dr Vladimira Macuru, urbanistu, Borisa Žerjava, arhitektu koji radi u OEBS-u na projektima unapeđenja slam naselja, Milorada Mladenovića, umetnika i arhitektu i Čedomilu Marinković, istoričarku umetnosti koja se dosta bavila redimejdom. Tu smo bili i Boban Mladenović i ja. Okrugli sto je prošao jako dobro sam po sebi, ali pravi efekat svakog oktuglog stola trebao bi da bude taj da zaključci sa njega ne ostanu samo za stolom, već da ih čuje šira javnost i reaguje na označene probleme. Jedan od bitnih zaključaka je da romska manjina ne voli da živi u ovakvim kućama. Oni vole, kao i svi, da žive u zidanim kućama sa strujom i vodom, grejanjem, izolacijom. Život u ovakvim kućicama je u stvari preživljavanje. Bez struje i tekuće vode to veoma liči na život ljudi u neolitu, s tim što je tada okruženje bilo čisto i hrana je mogla da se nađe u prirodi, a danas samo na kontejneru. Iako ne vole da žive u ovakvim kućama oni vole ovakav tip naselja, pre nego stanove ili kontejnere koje im se ponekad nude. Znači, trebalo bi na neki način u takvim naseljima poboljšati infrastrukturu i legalizovati ih, jer bez legalne adrese nema ni školovanja za decu, ni zdravstvene zaštite. Prepričavam ovo vrlo sažeto a situacija je u stvari veoma kompleksna i na nju bi društvo svakako trebalo da reaguje. Mnogo toga sa ovog okruglog stola čuće se i budućem dokumentarnom filmu koji pripremamo.
Vođenje kroz izložbu u produkciji portala SEEcult.org pogledajte ovde.
–
