Branislav Nikolić / Jalovička likovna kolonija
Ovoga leta je po 36. put održana Jalovička likovna kolonija. U zanimljivom ambjentu sela Jalovik u zapadnoj Srbiji nove radove su producirali i predstavili umetnici Ljiljana Šunjevarić Arbajter, Ivana Ivković, Benoit Lazaro, Saša Tkačenko, Milorad Stajčić, Vesna Crnobrnja i Branislav Nikolić. Selektoru programa i umetničkom direktoru ove kolonije, umetniku Branislavu Nikoliću, postavili smo nekoliko pitanja o radu u Jaloviku. Uz razgovor predstavljamo i radove nastale na ovogodišnjem sazivu kolonije.
Jalovičku likovnu koloniju kao selektor programa vodiš od 2002. godine. Tokom ovog perioda kolonija se etablirala kao mesto koje okuplja veoma interesantne umenika mlađe i srednje generacije. Kakva su tvoja iskustva sa pozicije umetničkog selektora ove manifestacije i koje su osnovne ideje kojima se vodiš kada je u pitanju koncipiranje programa kolonije?
Imao sam sreće da od svog prethodnika profesora Koste Bogdanovića “nasledim” koloniju koja je funkcionisala, koja je oduvek bila radna, u koju su dolazili u to vreme veoma aktuelni umetnici. Kroz koloniju su prošli umetnici kao što su: Petar Omčikus, Kosa Bokšan, Bojan Bem, Neša Paripović, Mrđan Bajić, Slobodan Peladić, Dušan Petrović, i drugi. S druge strane, meštani i organizatori su već bili naviknuti na savremene teme i pojave u umetnosti tako da nisam morao mnogo da objašnjavam svoje pozicije. Ja sam sa svoje strane uradio ono što je po meni bilo logično – nastavio sam da zovem aktuelne umetnike, ovoga puta svoje generacije (i nesto mlađe i starije), one koji su aktivni na sceni i koji koriste svaku priliku da ostvare neki rad, osavremenio sam katalog, pokrenuo inicijativu da se uradi web sajt, monografija, jednom rečju – podigao nivo javnog informisanja o radu kolonije. Za sam izbor umetnika nemam čvrsta pravila i čini mi se da se baš ta fleksibilnost dobro pokazala. Trudim se da izaberem umetnike koji se bave različitim medijima, ali ipak tradicija je da se na koloniji uradi bar neka slika (jer nas meštani po navici jos uvek zovu “slikari”), zatim trudim se da uključim nekog umetnika iz okruženja (Vladimirci, Šabac, …), da bude približno jednak broj žena i muškaraca, par stranih umetnika, da pomešam vrlo mlade i već ostvarene umetnike, itd. U stvari sada kad gledam ima dosta pravila, haha. U svakom slučaju svoju kustosku ulogu u radu kolonije svodim na sam izbor umetnika. Na njima je onda odgovornost da urade dobar rad ili da nešto otaljaju, u to se ne mešam (osim u tehničkom ili savetodavnom smislu). U ljude treba imati poverenja, treba im dati odgovornost, tako najbolje funkcionišu. Sve su to vrhunski profesionalci ili su na dobrom putu da to postanu.
Jedna od glavnih fokusa Jalovičke kolonije jeste spoj umetnosti i sela, odnosno ostvarivanje veze između umetnika koji na koloniju dolaze i domaćina – stanovnika Jalovika kroz umetničke aktivnosti. Reci nam nešto više o ovoj simbiozi. Na koje načine se razmena umetnost-selo vrši i kakvi su rezultati integracije umetnika u specifičnu atmosferu kolonije?
Tako je. Jedna od specifičnosti ove kolonije je ta simbioza sela i umetnosti, pre svega savremene umetnosti, što je još zanimljivije. Naravno, ne može se očekivati od meštana jednog srpskog sela da razumeju savremenu umetnost kada je vide u galeriji ili muzeju, ali kroz dugogodišnji boravak umetnika po njihovim domovima oni dolaze do posrednog razumevanja umetnosti kroz samu ličnost umetnika. Umetnik i seljak se sprijateljuju, vezuju se jedni za druge i te privatne, na kraju vrlo emotivne veze, dovode do razumevanja onoga čime se i jedni i drugi bave. Domaćini uviđaju da umetnost, ma koliko za njih “apstraktna” ili neobjektna bila, nije proizvod nekog proizvoljnog akta već da dolazi iz dubine same ličnosti umetnika, da je to jednostavno njegova potreba. Tim neposrednim uviđanjem procesa stvaranja oni shvataju i samo delo. Kroz iskustva ove kolonije, shvatio sam da je to jedan specifičan, univerzalni ključ koji bi se na neki način mogao i morao upotrebiti za edukaciju. Pored toga, smatram da i umetnik može da izvuče brojne koristi iz spoznaje stava “običnog” čoveka i razloga zašto on često ne razume njegov rad. Takva spoznaja mu može pomoći da postane univerzaniji ili barem komunikativniji. Ta dva sveta nisu uopšte toliko različita, to je ono što je najlepše!
Kako je protekla ovogodišnja, upravo završena kolonija? Da li su se umetnici bavili pomenutim odnosom prema lokalnoj sredini u koju su pozvani i kakvi su rezultati ove interakcije?
Ova godina je protekla upravo u pokušaju nekoliko umetnika da stupe u neposrednu komunikaciju sa selom. Sa moje tačke gledista, ima zaista kvalitetnih radova koje će šabačka i beogradska publika imati prilike da vidi sledeće godine. Bilo je i onih umetnika, ništa manjeg kvaliteta, koji su nastavili da se bave ličnim istraživanjima započetim po svojim ateljeima. To je takođe vrlo zanimljivo videti izmešteno iz gradske sredine u seosku galeriju. Sve u svemu još jedna uspešna godina sa minimalnim budžetom, što se ne bi dalo zaključiti po produciranim radovima. Tu činjenicu i ja i organizatori i selo koje stoji iza nas, smatramo velikim uspehom.
