Belgrade Raw
Belgrade Raw je grupa fotografa fokusirana na Beograd. Oni istražuju društvene i urbane aspekte života u gradu. Usput ispituju svoju percepciju i odnos prema gradu beležeći ulice, obične i neobične ljude, mesta i događaje za koje veruju da predstavljaju istinski izgled i osećaj grada u kojem žive. Nedavno su od Kulturnog centra Beograda dobili ponudu da uređuju program galerije Artget u periodu od maja do decembra ove godine. O tome i o poziciji fotografa u Srbiji za Supervizuelnu govore Luka Knežević-Strika i Darko Stanimirović.
U toku je Raw Season u galeriji Artget. Kako je došlo do saradnje Kulturnog centra Beograda i Belgrade Raw?
Luka Knežević-Strika: Saradnja sa galerijom Artget inicirana je s njihove strane, parafraziraću, “zbog naše aktivnosti kao fotografa, sve veće prisutnosti u javnosti i bavljenja lokalnom fotografskom scenom”.
Iskreno, ovaj poziv, veoma dobrodošao sa naše strane, predstavlja iznenađenje. Dosadašnji umetnički direktori (od svog nastanka, Artget svake sezone poziva novog umetničkog direktora i daje mu mandat da osmisli program izložbi) su bili iz akademskog miljea (Jovan Čekić, Branimir Karanović, Milan Aleksić i drugi) ili istaknuti umetnici fotografije i filma (Goranka Matić, Slobodan Šijan), a sama galerija Artget, posmatrana iz pozicije posetioca, makar u posledniih 5 godina, deluje kao dosta hermetično mesto, ne u smislu profilisanja tipa fotografije koji se tu izlaže (čak naprotiv), već se čini da selektori programa nisu videli ili obratili pažnju na savremene pokušaje (van njima poznatih, utvrđenih krugova) koji se dešavaju, koji imaju kvalitet, svoju publiku, međusobne uticaje, i zapravo formiraju neku vrstu protoscene. Možda to može da se objasni generacijskim jazom, brojnim nedostacima formalnog fotografskog obrazovanja kod nas koje zapravo gubi logično mesto fakulteta kao izvora kvaliteta, i što je možda i važnije, mesto izvora kvalitetnih i aktuelnih informacija o fotografiji kod nas i u svetu. Pored toga, ne deluje da postoji aktivna komunikacija između umetnika, raznih vrsta fotografskih profesionalaca i malobrojnih teoretičara i ostalih akademski orijetnisanih autora.
Koje ciljeve ste sebi postavili tokom trajanja Raw Season-a?
Luka Knežević-Strika: Kolektiv Belgrade Raw jeste deo jedne nove scene i činjenica da smo dobili priliku da u periodu od 7 meseci u 2013. godini napravimo program izložbi predstavlja veliku priliku za nas. Kako je naš mandat vremenski ograničen, ne osećamo da bi pokušaj obuhvatnog predstavljanja najzanimljivijih aktuelnih pokušaja u fotografiji kod nas bio izvodljiv, niti mislim da je naša pozicija kao autora i kustosa takva da na tako nešto možemo da polažemo pravo. Na izložbama u Artgetu ćemo predstaviti naš izbor autora iz zemlje, regiona i sveta, čiji je rad oslonjen na sadašnjost i prostor u kom stvaraju. Važan kriterijum je i “mogućnost”, obzirom da sve ovo radimo u uslovima koji pretpostavljaju nulti programski budžet, pa smo ograničeni na lične kontakte i autore s kojima delimo slično razumevanje sveta i koji su spremni da nam izađu u susret u vezi produkcije i transporta radova. Pokušali smo da obratimo pažnju na specifičnosti u produkciji, reprodukciji i diseminaciji fotografije koje omogućava nova decenija. Sezona je otvorena drugim izdanjem Foto-sajma. Fokus sajma je i ove godine bio na izdavaštvu u fotografiji, prikazan je veći broj naslova u okviru ‘ad hoc biblioteke’, održana su predavanja o foto-knjigama, uredništvu, predstavljen je program Berlin-Weissensee akademije, i održana radionica Google Street View Belgrade.
Pokušali ste da prikupite sredstva od publike da bi doveli dva američka fotografa u Beograd. Kakva su iskustva sa tim?
Luka Knežević-Strika: Nažalost, izgleda da nećemo uspeti. Bilo je odziva, ali ne i dovoljno da ostvarimo ciljeve. Ljudi koji su se odazvali će dobiti ponudu da im vratimo novac ili da nam dozvole da ga mi iskoristimo za neki drugi budući projekat. Ipak, ne treba ovo da obeshrabri druge, mislim da kad bi bilo više ovakvih inicijativa da bi ih više i uspevalo, potencijalni učesnici bi imali ideju o čemu se radi i lakše bi bilo neposredno iskomunicirati same ideje, a ne to šta je sam model finansiranja. Da ponudim i primer drugačijeg ishoda, ja sam jednom uspeo da tako finansiram produkciju izložbe Norveška Šuma s koautorom Jelenom Mijić i samo iskustvo mi je donelo puno, ne samo materijalno, nego upravo u komunikaciji s ljudima koji su se tako zainteresovali za moj rad.
Što se tiče Pita Bruka i Donalda Vebera, izgleda da je ipak moguće da će stići u Srbiju. Na konkursu ministarstva, Artgetu je dodeljen novac dovoljan za prevoz, što je sve što nam je potrebno da ih dovedemo, preostaje da sama realizacija bude pravovremena, jer prevoz iz dana u dan postaje sve skuplji. Nažalost, iako država sebi dozvoljava svaku fleksibilnost kad su u pitanju iznosi i datumi isplate, to sa druge strane nije dozvoljeno, pa bi bilo praktično nemoguće kupiti karte već sad, a onda sačekati refundaciju.
Kako vidite novu fotografsku scenu u Srbiji? Po čemu je ona sada drugačija i šta je to novo što ona donosi u odnosu na prethodnu generaciju? Da li postoji kontinuitet ili je došlo do krupnih rezova?
Darko Stanimirović: Pošto obojica dolazimo iz “nove” generacije, malo je teško sa preciznošću reći kako je to izgledalo pre nas. Svakako da vreme nije bilo pogodno za bilo kakav razvoj, ali je neki subjektivni utisak da scena jednostavno nije postojala, makar ne u pravom smislu. Trenutno, mislim da se može reći da ona nastaje, najpre zahvaljujući inicijativama novih grupa autora i nezavisnih udruženja. O kontinuitetu je još rano govoriti, ali raduje činjenica da mnoge grupe već godinama uspešno rade na oblikovanju nove fotografske scene. Iz perspektive mladih autora, budućih fotografa, to je sjajno jer se stvara alternativa klupskoj amaterskoj sceni koja u većem delu zaostaje po nekoliko decenija i to za nečim što nikad nije ni bila savremena produkcija.
Mislim da još uvek nedostaje kvalitetnog ukrupnjavanja svih tih inicijativa, ali siguran sam da je to nešto što nas čeka u narednom periodu.
Ako gledamo na razvoj scene u širem smislu, mislim da treba početi od onih najmlađih. Fotografija je apsolutno u svakom delu života, ali je njeno čitanje i razumevanje na izuzetno niskom nivou. Postoje neke inicijative da se osnove fotografije uvedu u školsku nastavu. Mislim da je to dobra ideja. Nedostaje i kvalitetne javne kritike, ali se nadam da će se te stvari polako dešavati u budućnosti.
Kako gledate na razvoj fotografije u Srbiji obzirom na trenutno loše stanje sa finansiranjem kulture?
Darko Stanimirović: Nisam siguran da je za fotografiju bilo bolje i kada je budžet za kulturu bio veći. Srećom, dobar deo inicijativa uspeva da se desi i da održava neki svoj tok i bez značajnijeg finansiranja od strane države. Nedostaje većih projekata, ali tu bih odgovornost podelio i na aktere na sceni i na manjak državnog budžeta. Mislim, čak, da je generalno veći problem manjak razumevanja, sluha za vrednost same fotografije. Zamislite kad je fotografska arhiva naše najstarije novine praktično bačena u smeće, a delom razgrabljena ko zna na koje strane. Hoću da kažem da fotografija ima, nažalost, veće probleme od trenutno malog budžeta za kulturu. Svakako da bi novac bio od velike pomoći. Ustanove kulture se raspadaju, a one su ipak nosilac razvoja, bez obzira što razne nezavisne organizacije mogu biti agilnije, čak i savremenije u smislu shvatanja, promocije, produkcije fotografije.
Čini se da se u našoj sredini uloga umetnika i fotografa menja i da nije dovoljno samo slikati u ateljeu ili raditi dobre fotografije. Na šta sve jedan fotograf mora da bude spreman da bi se uspešno bavio fotografijom?
Darko Stanimirović: Mislim da u velikoj meri nedostaje, napornog, aktivnog rada. Brzo može da se dobije neki rezultat, čak i vrlo kvalitetan – dostupna su detaljna uputstva za praktično svaku tehniku fotografisanja, a danas čak i neki mobilni telefoni daju sjajan kvalitet fotografije; inspiracije u vidu portfolija fotografa ima više nego ikad – pa se fotografi lako osete uspešnim ili kvalitetnim. Naravno, uspeh je klizava kategorija. Kod nas je uspeh ako fotografišeš za neku kampanju ili book za modnu kuću ili ako po poslu uzmeš 800 evra. Takav uspeh je relativno lako ostvariti, sa malo upornosti i veštine, ali održiv uspeh koji bi bio merljiv i van granica je dosta teži, a ostvaruju ga oni koji se u potpunosti posvete fotografiji, u isto vreme i kao biznisu i kao ličnoj pasiji bez koje ne bi mogli da funkcionišu.
Većina nikad ne preraste nivo rodbinskog/kolegijalnog tapšanja po ramenu. To je okej, jer većini više i ne treba. Oni drugi taj viši uspeh mogu da naprave samo ako konstantno pomeraju lične granice. Nije to lako, u tome i jeste poenta.
Takođe, većina fotografa uopšte ne zna kako se realizuju projekti. To je šteta, jer projekti po svojoj prirodi postavljaju mnoga pitanja koja fotografi potiskuju, kao što su konkretizacija ideje, krajnji cilj, vremenski i finansijski okvir, prezentacija i evaluacija postignutog itd. Svakako da ne zahteva svaki rad da bude full-blown projekat, ali je jak utisak da fotografi nemaju mnogo dodira sa situacijom na terenu, što uloženi trud u velikoj meri može obesmisliti. Uvek je u redu imati lepu seriju fotografija za portfolio, ali ako time treba da se postigne viši cilj, potrebno je poznavati i mnogo više birokratskih stvari od umetnosti fotografisanja.
Sjajno je pričati sa producentima i menadžerima u kulturi. Oni su na terenu i znaju kako da se ostvari ideja (ne samo kako naći novac). Kreativni direktori i grafički dizajneri često imaju odlične ideje, jer se od njih zahteva da osmišljavaju te kreativne procese, u suštini dizajn komunikacije, pa njihove savete uvek treba ozbiljno razmatrati.
Na kraju, sve se svodi na fotografa i njegove ambicije. Fotografija bi trebalo da bude konstantno pomeranje ličnih granica, ali ako fotograf misli drugačije, i to je u redu.
__________________
Fotografije u tekstu preuzete su sa #rawseason instagram feed-a.
Fotografija na naslovnoj strani: Darko Marjanović
