Anica Vučetić / Pad
U Salonu Muzeja savremene umetnosti do 20. oktobra traje samostalna izložba Anice Vučetić pod nazivom “Pad“. Anica Vučetić jedna je od najrelevantnijih umetnica na sceni koja se dugi niz godina kontinuirano bavi video artom i ambijentalnim instalacijama. Izložbu „Pad“ čine tri slike-ambijenta u nizu. Sam izlagački prostor, Salon Muzeja savremene umetnosti, definisan je tako da vodi posmatrača od slike ništavila, preko slike stvaranja, do slike pada. 7. septembra organizovan je razgovor povodom izložbe sa umetnicom i Stevanom Vukovićem, teoretičarom umetnosti i autorom pratećeg texta izložbe “Pad”. Moderator razgovora bila je Una Popović, kustos Salona MSU. Ovom prilikom prenosimo deo transkripta razgovora koji je skraćen i upriličen za ovo objavljivanje.
Una Popović: Davne 1997. imala si samostalnu izložbu „Veliki talas“ u Salonu MSU. Tvoja izjava ili stejtment koji se odnosio na tu izložbu upravo dosta referiše i lepo se nadovezuje na sadašnju izložbu „Pad“. Izložba i rad „Pad“ se može vrlo suptilno shvatiti kroz raniji stejtment, napisan pre 16 godina, i upravo čitajući otkrivam jasan kontinuitet u tvom radu, razmišljanju i mentalnom procesu stvaranja dela. „Otkrivši vezu između sanjanih prostora, atmosfera i onih koji su me zavodili u realnosti počela sam da tragam za odnosom svog unutrašnjeg prostora i prostora koji me okružuje. Kada zatvorim oči uronjena sam u mračni unutrašnji prostor, on može biti prosvetljen mentalnim slikama, imaginacijom, vizualizacijom, snovima i sećanjima koji ga proširuju, menjaju, dinamizuju. Da bih poverovala u istinitost svojih mentalnih prostora ponekad imam potrebu da ih dotaknem itd.“ (9.novembar 1997, izjava Anice Vučetić povodom izložbe Veliki talas, u Salonu Muzeja savremene umetnosti). Izložba “Pad” takođe ima veze sa unutrašnjim procesima, mentalnim strukturama i snovima ali za razliku od predhodne koja je podrazumevala instalicije u prostoru, ona je realizovana u mediju videa. Kada i kako si se opredelila za medij videa, i da li on bolje definišuće mesto da se suptilnost snova i unutrašnjih procesa predstavi?
Anica Vučetić: Od sredine studija na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, a to je negde od ’83-’84, pa do ’99, bavila sam se uglavnom objektima, instalacijama, ambijentalnim radovima i mobilima. Od početka su u mome radu bitni unutrašnji procesi i pretpostavljam da će to polje mog istraživanja ostati i do kraja. U video sam ušla početkom ’99. Možda bih mogla da kažem i slučajno, ali moram da objasnim tu situaciju. Kao gostujući umetnik boravila sam nekoliko meseci u Ludvig Forumu u Ahenu, bilo mi je ponuđeno da uradim rad, odnosno izložbu. Tada sam imala priliku da putujem po Nemačkoj i u Frankfurtu sam videla retrospektivnu izložbu Bila Viole. Naime, ta izložba me je jako inspirisala, iako sam neke njegove radove videla i ranije, ali u tom momentu sam već imala planiran jedan rad za Ahen, koji bi po prvi put uključio i video sliku velikog morskog talasa. Namera mi je bila da u prostoru velikog ateljea u kome sam radila napravim instalaciju o mojim snovima, o velikom talasu. U razmišljanju na koji najbolji način bi mogla da prikažem sliku sna o velikom talasu, odlučila sam da bi bilo dobro da uključim i pokretnu sliku. Moje pitanje sebi i publici je bilo – „Gde se san zaista odigrava i kako ga sa tog našeg mentalnog ekrana, na kome se odigravaju fantazije, razmišljanja i sećanja, transponovati u fizički prostor, a da ima nekakvog smisla i da nam pomogne da u stvari skoro teatarski odigramo to dešavanje sa mentalnog ekrana? Tragala sam za velikim talasom i upravo velika inspiracija kako to uraditi bila je Violina izložba koju sam videla. Uspeli smo da pronađemo snimak jednog velikog morskog talasa, koji nisam bila u prilici da sama snimim i uradila sam tada svoju prvu video instalaciju. Na kompjuterskom ekranu prikazivani su moždani talasi jedne noći sanjanja, snimak koji sam ponela u digitalizovanoj formi iz Beograda. Tada i na taj način sam se opredelila za video i ostala u tom mediju do danas. Ono što je bitno za moje radove jeste prostor za koji se instalacije pripremaju. Ideje se najčešće tiću unutrašnjeg puta koji svaki čovek prelazi tokom svog života, i istažuje na tom putu.
Una Popović: Kod tvojih ranijih radova, instalacija, pokret mobila ili slika videa u sporom je proticaju ili usporenom kretanju, slowmotion-u. Bilo da je instalacija u prostoru ili video, nema radikalnih rezova, naglih pokreta, ujednačen je ritam. Da li na taj način uvodiš psihološki posmatrača u rad?
Anica Vučetić: Spori pokret je od početka bio uključen u moj rad, većina mojih mobila se sporo i lagano pokretala u prostoru. To je u stvari način da se posmatrač hipnotiše, da se uvuče u situaciju, da se polako sve više koncentriše na sliku koju gleda i time ustvari otvara prostor za svoje projekcije, koje su uglavnom lične. Slike su simbolične, očišćene od naracije i u našoj prirodi je da na ono što vidimo automatski projektujemo svoje unutrašnje sadržaje. Moja lična priča u stvari postaje u tom momentu jedna opšta priča, odnosno pojedinačna priča svakoga ponaosob.
Una Popović: Stevane pre par meseci održan je Filmforum u Studenskom kulturnom centru u Beogradu koji ti vodiš i organizuješ. Pozvao si Anicu da se predstavi sa svojim radovima, i njene video radove tom prilikom sagledao si kroz medij filma, objasnio filmičnost ili sceničnost video radova. Nadovezujući se na taj razgovor kako bi mogao da nam sada i ovde predstaviš Anicu Vučetić…
Stevan Vuković: Želeo sam tom prilikom da napravim razgovor sa Anicom. Naime, zanimala me je lična pozicija likovnog umetnika koji ima relativno klasično obrazovanje, a klasično obrazovanje na lokalnim akademijama je takvo da isključuje pokret, u smislu da se likovni umetnici usmeravaju na rad u materijalu koji je statičan i potencijalno saglediv u jednoj slici, bez obzira da li se tu radi o crtežu, skulpturi, grafici. Tokom tog razgovora bilo mi je zanimljivo između ostalog da dođemo do toga kako se pokret zapravo pojavljuje u Aničinom radu, prvo preko tih mobila pa do zatečenih pokretnih slika. Drugi element koji mi je bio zanimljiv jeste njen rad sa prostorom. Malo domaćih umetnika ima tu sposobnost da napravi totalnu instalaciju – da krene od prostora kao takvog, od svih njegovih datosti, pozitivnih i negativnih i od nekih mogućnosti koje prostor pruža, ali i ograničenja sa kojima se čovek susreće kada ulazi u određeni prostor – i da u tom prostoru realizuje stvari koje su duboko intimne a, koje opet imaju neka univerzalna značenja. Ova izložba u Salonu MSU je jako dobar primer, možda najkompletnija instalacija, jedna od bolje urađenih, sudeći makar i po dokumentaciji. Anica Vučetić sagledava prostor mnogo spontanije i mnogo preciznije, ona ne ide od analize prostora ka realizaciji rada, nego teži da prostor imaginativno transformiše u jednu celinu u okviru koje se pozicioniraju neki fragmenti, koji tek zajedno čine kompletan rad, s tim da se taj kompletan rad ne realizuje u prostoru. Kompletan rad se realizuje tek u iskustvu posmatrača i to je jako bitno, treba proći taj put i zapravo napraviti sintezu utisaka koji čine celinu rada. Slike koje predstavlja zapravo su fragmenti koji treba da deluju evokativno tj. da pobude neke naše unutrašnje sadržaje, one nisu ilustracija njenog unutrašnjeg puta, nego su neka vrste okidača da mi prođemo taj put, zajedno sa njom. Po meni je to izuzetno dobro promišljeno. Izložba „Pad“ je jako dobro konceptualno osmišljen rad, u smislu osmišljavanja svakog segmenta i pozicije posetioca unutar cele ove strukture. Zanimljivo je da Nikolas Burije u svojoj knjizi „Relaciona estetika“ često naglašava to da umetnost koja se zapravo realizuje u komunikaciji, u relaciji sa osobama koje su posmatrači i aktivni učesnici u sintezi rada, za razliku od mnogih prethodnih vrsta umetnosti ima zapravo pozorište kao model. Tako da ako se uzme da je ova izložba scenografija, ona nije scenografija za radove, već scenografija za neki unutrašnji događaj, uslovno rečeno.
Una Popović: Anice, meni su takođe zanimljivi nazivi tvojih radova ili izložba: “Pad”, “Rez”, “Talas”, „Do dna“, „Spavači“.
Anica Vučetić: Nazivi su uvek direktno u vezi sa radom, trudim se da budu na srpskom, ima u našem jeziku dosta poetičnih reči, ali pošto su i sami radovi simbolični onda je prirodno da i taj naziv rada bude kratak.
Una Popović: Stevane, da li bi mogao da nas „verbalno“ provedeš kroz izložbu i objasniš tvoj prateći text za ovu izložbu. Rad „Pad“ si sagledao kroz parametre Jungovske psihologije. Tunel, prikaz skoka, ili možda leta ili levitacije, sve to može da se uveže u neki san, koji verovatno ima kako destruktivan nagon tako i pokretački.
Stevan Vuković: Pa dobro, to je kao neki put individuacije. Uvek sam imao otpor prema Jungu, zbog toga što mislim da je umetnost kontrakulturna pojava. Jung preko teorija arhetipova upravo kulturno nasleđe postavlja kao nešto što nas definiše, međutim želeo sam da prođem detaljno njegovu studiju još jednom i da potražim neke tačke poklapanja. Ispalo je dosta zanimljivo, posebno zato što je Jung bio omnivor, on je čitao sve što postoji, i imao je ideal da sve slike i druge elemente sećanja na neke fragmente kulture sjedini i ispovezuje. Slika vira kod Anice (nalazi u centralnoj prostoriji galerije, prim. prir.) uvlačenje je u nesvesno, to je suočavanje sa senkom po Jungu. Međutim, zanimljivo je da to i preklopimo sa nekim alhemijskim modelima, načinima na koji su gnostičari videli stvari i na osnovu toga se otvara čitav jedan svet relativno iracionalno promišljenih, formulisanih modela suočavanja sa onim elementima sopstvene ličnosti koje pokušavamo da negiramo, potisnemo i od kojih pokušavamo da pobegnemo u neku vrstu jasnog identiteta. Nadovezuje se i priča suočavanja sa nesvesnim materijama, sa tim potisnutim materijama, koje ne želimo da vidimo sa tom senkom od koje bežimo a koja nas prati. Možda se unutar nečega kriju elementi koji nisu iz individualno nesvesnog već po Jungu, to je nešto što je preneseno od prethodnih generacija, bilo usvajanjem recimo jezika i slično. Naime, i meni je bilo zanimljivo to putovanje, unutar teksta želeo sam da imam priču o konkretnom radu, šta taj rad može da znači ako se ubaci kroz neke teorijske modele koji se vezuju za individualizaciju, kroz put junaka, kroz pakao do pročišćenja. Želeo sam teorijski da prođem kroz nešto kroz šta svako prolazi kada vidi izložbu. Naime, meni je jako drago i mislim da je veoma značajno to što jedan naziv uvezuje tri rada, odnosno tri fragmenta čine jedan rad. Najveći problem kod većine likovnih umetnika je taj da prva samostalna izložba liči na obično skladište. Dolazak do čiste situacije, gde je izložba rad, a ne način da se prikažu već gotovi radovi to je po meni jedan od ozbiljnijih stepena emancipacije umetnika od naučenog, prenetog obrazovanjem, akulturacijom.
Una Popović: Baviti se video artom u Srbiji tokom devedesetih bilo je vrlo problematično, tehnički gledano, pomoću štapa i kanapa. Spomenula bih neke umetnice ovde, Draganu Žarevac, vi ste slično godište ali zanimljivo je što Dragana polazi iz pozicije performansa ka video artu, a ti od prostornih instalacija ka video artu. Zatim, tu su i mlađe autorke, Ivana Smiljanić i Zorica Čolić. Zorica je pre dve godine predstavila video instalaciju pod nazivom „Interval“ u Likovnoj galeriji Kulturnog centra, koja je takođe imala fokus narativa na sliku pada ili pak levitacije. Kako bi definisala svoje mesto na našoj sceni i šta bi preporučila mlađim umetnicima- koje su to opšte strategije ili zapravo i žrtve ovoga poziva?
Anica Vučetić: Zvučaće smešno, jedina preporuka je – no passaran! Nikada nisam dovodila u pitanje bavljenje tim medijem zbog tehničkih uslova i problema u realizaciji radova. Morala sam često da pravim kompromise, i uvek je bio skoro „štap i kanap“. Sada i kada bih imala sjajne uslove, verovatno bi mi trebalo vreme da se naviknem na njih. Sve sam uglavnom pokušavala da odradim sama – od snimanja, preko montaže, pa do postavke. Nema neke posebne preporuke, osim da mlade kolege istraju u svojoj nameri, da se bave ovim poslom i realizacijom svojih ideja.
Stevan Vuković: Mislim da je to dobra poenta, ne treba fetišizirati tehnologiju. Biti u potpunosti fokusiran na medij znači potpadati pod vrlo arhaične disciplinarne podele. Da li je neko fokusiran na medij grafike ili medij videa potpuno je isto. Video je bio novi medij pre pedeset godina. Ne treba biti rob datosti medija.
