Ana Krstić / Novi pogled: Savremeni umetnici u javnim prostorima Mionice
Ana nas je sačekala u Divcima i Toma nas je kolima prebacio do Mionice gde smo seli u dom kulture, solidno popunjen lokalnim gostima u prostoru ukrašenom arhivskim fotografijama sa temam lokalnog života što me podsetilo na odlaske u dom kulture i život u Gornjim Branetićima nedaleko od Rajca, rodnom selu moga ćala, u kome sad uglavnom vlada pustinja. Tu smo saznali da je ranije ovde veoma aktivan bio lokalni teatar koji je bio i dobro međunarodno povezan tako da su predstave iz Mionice gotovale u raznim mestima, a u stanovnici ovog kraja su imali priliku da vide i neke evropske produkcije na festivalu teatra međunarodog karaktera koji je ovde organizovan. Toga više nema, ta tradicija nije izdržala u borbi sa nekim ostalim tradicijama.
U Mionici smo boravili neko vreme i zajedno sa Anom radili na izložbi o kojoj je reč u intervju, koji je sa njom vodila moja žena. Bili smo smešteni u banji Vrujci, hotelu sa otvorenim i zatvorenim bazenom, što je primer kako se tretira umetnik. Ova manifestacija će mi ostati u na posebnom mestu u sećanju jer sam po prvi put bio član nekog žirija ili komisije. Proverili su me na uzrastu od 3 do 7 godina, odnosno odlučivao sam o najboljim maskama na tradicionalnom maskenbalu dečijeg vrtića u Mionici.
O tome šta sam pripremio za izložbi ima više na mom blogu: www.amesdin.wordpress.com
Razgovor Silvije Lorenz, vajarke i profesora na Vajsenze akademiji u Berlinu, učesnice izložbe i Ane Krstić, umetnice i kustosa izložbe “Novi pogled: Savremeni umetnici u javnim prostorima Mionice”
Silvia Lorenz: Kako je do ove izložbe došlo i otkud ovi umetnici u Mionici?
Ana Krstić: Već duže vreme sam imala ideju da u Mionici, mom rodnom gradu, organizujem izložbu savremene umetnosti i prilika se pružila sada u okviru programa manifestacije “Mišićevi dani” koja ove godine ima posebu težinu jer se obeležava 100 godina od početka I svetskog rata i Kolubarske bitke. Pripreme su počele pre nekoliko meseci, nešto se realizovalo a nešto i nije. Sretna sam da te vi tu, Silvia Lorenz, Jamesdin, Vladan Jermić i Rena Rädle i da ste relizovali radove za izložbu. Za umetnike Mirjana Boba Sojadinović, Uroš Đurić i Ivan Petrović koji su također pozvani zbog raznih teškoća radove nismo uspeli da realizujemo za ovu priliku.
Ipak, od izložbe nisam želela da odustanem tako da je i tema izložbe proširena na temu rata kao fenomena, i manjim delom na nekakav pogled na odnos Srbije i Evrope. Pozvani su umetnici sa već gotovim radovima: Radoš Antonijević, Davor Dukić, Brana Nikolić, Nikola Romanović, Željko Vitorović (koji je uspeo i da realizuje novi rad), a i ja učestvujem.
Silvia Lorenz: Na izložbi su većina radova skulpture. Zašto?
Ana Krstić: Da, većina su skulpure, što je donekle odredio i prostor u kome je izložba organizovana (hol Osnovne škole “Milan Rakić”), a drugo je to da su neki od radova predviđeni da se realizuju u javnim prostorima Mionice. Skulptura u javnom prostoru kod nas je već duži vremenski period u ozbiljnoj krizi i što se tiče kvaliteta, a i procedure odabiranja i izvođenja. Deo ovog projekta je bio i rad na temu skulpture u javnom prostoru. Npr. ideja je da tvoj rad bude realizovan pored reke Ribnice i mosta na kojem je General Mišić preuzeo komandu nad Prvom armijom pred Kolubarsku bitku. Za rad na ovu temu treba puno istraživanja i razmišljanja, i umetnik mora da bude veoma pecizan i osetljiv u projekciji svojih stavova. Mislim da je tvoj rad veoma dobro otvoren prema ovoj temi i da ne povređuje ničija osećanja, a za mene posebno drag zato što je u pitanju strani umetnik. On je sad publici prikazan u maketi prirodne veličine i poziva na dalju raspravu o sudbini ovog predloga što je dobar i demokratski način diskusije.
Silvia Lorenz: Shvatila sam iz prošlih razgovora sa tobom da je ovo pionirski pokušaj. Zašto je to tako?
Ana Krstić: Mionica je malo mesto, ceo okrug broji 16000 stanovnika i ovo je prvi pokušaj pravljenja izložbe relevantne umetničke produkcije nakon skoro 20 godina, ali mesto ima potencijal, postoje prostori u kojima se može raditi, a zanimljivo je, recimo i to, da je ovaj put material bio donacija fabrike stiropora Fima iz Mionice. Prvi put smo kucali na neka vrata i pokušali da objasnimo šta mi to u stvari radimo. Neka su se i otvorila.
U ideji za izložbu inspirisala sam se i pisanjem Nadežde Petrović koja je rekla da umetnici imaju obavezu da svoj rad prikazuju u malim mestima i selima.
Silvia Lorenz: Ti si organizator i kustos izložbe. Kako si se snašla u tome?
Ana Krstić: Ja radim u Kulturnom centru Mionica kao menadžer programa, susrećemo se sa velikim problemima jer sredstava za realizaciju programa najčešće jednostavno nema. Radimo u zgradi čija rekonstrukcija (nakon zemljotresa iz 1998) još uvek nije privedena kraju. Kulturni centri, bivši domovi kulture ili Narodni univerziteti (poput ovog mioničkog) izuzetno su bitna mesta za društveni život u malim gradovima. U realizaciji ove izložbe mnogo su mi pomogli i sami umetnici-učesnici, na neki način ovo je naš zajednički uspeh.
Također želela sam da predstavim i sebe kao umetnicu, vajarku i ukažem na problem rada umetnika u maloj sredini, gde su uslovi jako teški, zapravo skoro nemogući u svakom smislu: podrške, traženja prostora, razumevanja…
Uvek postoji dilema otići ili ostati. Za mene je, posle ove izložbe, sledeći korak malo jasniji. U svakom slučaju, daću sve od sebe da nastavim ovaj projekat i u narednom periodu, veliko interesovanje publike i odlična poseta na otvaranju me jako ohrabruju.
__________________
Naslovna fotografija učesnice i učesnici izložbe Novi pogled: Savremeni umetnici u javnim prostorima Mionice
