Alex Nikolić a.k.a. Nikita / Kosmoproleterski duh
Alex Nikolić a.k.a. Nikita, umetnik je u dijaspori koji živi i radi u austrijskoj prestonici u 16. becirku. Za svoj rad kaže da je spoj tradicije bečkog akcionizma i stvaranje subjekta u političkom smislu, iako to nekada izgleda i kao komedija. U takvom pristupu vidi jedinu mogućnost stvaranja javnog diskursa. Jedan je od pokretača projekta pod nazivom Slum TV, kojim je omogućena proizvodnja televizijskog programa u Mathare – jednoj od najvećih favela na svetu, u Najrobiju, u Keniji. Ovim projektom se pokazalo da medijske sadržaje ne moraju da proizvode samo korporacije i finansijski moguli, već i stanovnici jedne marginalne naseobine, koji čine kreatore i ujedno publiku Slum TV, i to u delu sveta koji je unapred viđen kao “autsajderski”. Među autsajdere ove ili one vrste verovatno bi mogli da se ubroje i iseljenici iz bivše Jugoslavije nastanjeni u Beču, kojih ima između 250.000–300.000. Jedno od mesta koji (kroz različite sadržaje) zastupaju iseljeničku (i drugu) kulturu jeste galerija Boem, koja funkcioniše kao alternativni kulturni centar i bar, čiji je pokretač i suvlasnik takođe Alexander Nikolić. Na šarmantnom srpskom jeziku umetnika iz dijaspore priča o svom radu.
NA INSISTIRANJE UMETNIKA ZADRŽANA JE IZVORNA FORMA JEZIKA U INTERVJUU
BEZ NAKNADNIH GRAMATIČKIH IZMENA
Ti si studirao umetnost na bečkoj akdaemiji kod Marine Gržinić. Koliko su te prilike na toj klasi oblikovale i opiši nam malo kako je bilo tokom studiranja?
Ćao, pa nisam studiro kod Marine. Bio sam primljen i odma prosledjen od Michelandjela Pistoleta do Eve Schlegel. Konceptuelnu umetnost je tada držala Rene Green i situacija na akademiji je bila takva, da si uvek imao priliku da promeniš razred, da se posetiš ili visiš po drugim razredima, i svuda malo nešto da vidiš, da se druziš sa drugim studentima, da vidiš sta se radi u drugim razredima i ja sam to nekako i radio. Pored toga imao si razne institute, na primer za savremenu umetnost, gde su bile razne prezentacije, radionice, predavanja i seminari. U tim seminarima studenti su bili iz raznih razreda i raznih smera. Moj smer je nekako bio fotografija, ali radilo se i video-art, instalacije i sve što je izgledalo savremeno krajem 99te. Moja profesorka je bila bas laizes-fair i mogo sam da se dogovorim sa njom, da dolazim jednom po semestru i da putujem i radim preko. Nisam je mnogo video, i nisam imao utisak da je predavnaje nešto baš interesuje. Nekako akademija je bila slobodna institucija, opušteno, nekome to smeta, neko to voli. Jednom smo se zakačili oko nekog mog rada, mislim ona se nešto drala, kako je to užas što radim – ali nije nikako bila zlonamerna, čisto ja sam odustao da joj pokazujem moj rad. Pisao sam joj mailove – raporte šta radim – i pojavio se jednom ili dva put godišnje na faks. Više sam se družio sa studentima iz drugih razreda, krenuli da vidimo kako možemo da koristimo instituciju, išo u po neki seminar koj me interesiro i to je to.
Galerija Boem, bivši kafe Boem, nalazi se u 16. becirku (Bezirk) popularnom mestu stanovanja bivših Jugoslovena. Koliko su te okolnosti bitne za tvoju umetničku praksu i za delovanje Galerije i koliko se osećaš i sam kao Jugo ili je ipak prevagnuo kosmopolitski duh?
Vise kosmoproleterski duh! Samo da znaš, Galerija Boem, nije bivši kafe Boem. Mi smo izgradili galeriju pored kafane, i jedno i drugo još poštoji. Mislim radim skoro 15 godina na projektima koje teže ka nekoj emancipatorskoj praksi, autonomiji i samoupravi, to isto iz biografskih razloga i što pamtim kako sam sam bio diskriminisan. Radim često u kolektivnim procesima, i historički najzanimljiv proces koj je bio kolektivan, masovan i popularan je bilo NOB i revolucija. Da su Turci imali taku historiju – verovatno bi već odavno naučio turski i potrudio se da vidim šta je tu bilo dobro, loše, šta treba da se sačuva, šta treba da se prouči, i mislim da jugoslovensko izkustvo – pobeda nad fašismom – je jedno od najbitnijh i najzanimljivih izkustva na ovim prostorima. Vidio sam kako su ljudi imali mogućnosti da studiraju, da se školuju bezplatno da imaju šancu svoj društveni položaj da poboljšaju, a u Austriji deca gastarbajtera se često reprodukuju kao jeftina radna snaga. Čak i ovde vide problem u takvoj seregraciji društva i kako to lako može da zloupotrebi od raznih desničarskih populista i koja je šteta tu navedena lokalnoj zajednici, pa čak i lokalnoj privredi. Tu treba i u artu iztraživati šta znači ta segregacija i kako uključiti razne slojeva društva u politiku, kulturu – u dostojan život.
Kako izgleda emancipatorska praksa danas u Beču iz ugla postkonceptuelnog umetnika sa iskustvima diskriminacije?
Ima nas mnogo magarca u toj borbi sa vetrenjačama. Mislim sa jedne strane ima država, koja sa jedne strane valja pasoše bogatim Rusima, a sa druge strane podižu kriterijum, ko može uopšte postati Austrijanac, i ko sme da boravi i da radi u Austriji, a i u evropskoj uniji. Jezik, nemački jezik tu postaje ključni kriterijum, a ranije nije bio problem da ljudi koji govore turski, srpski, bosanski ili hrvatski prave najbojle automobile Evrope. Reprezentativna demokratija je u velikoj krizi, milioni radnici na ulici i nemaju glas. Danas su svi, koji ne pripadaju vladajućoj klasi diskriminisani, tako da mnogi koji to sad tek osete – mogu od nas naučiti kako se nositi sa time, i kako se boriti za svoj glas i svoja prava.
Da li misliš da art može da utiče na real politiku?
Pa mislim da utiče, i da služi. Pitanje ko može više da apropriše i da tumači. Služi na sve strane, deo arta služi u definiciji i legitimaciji imperializma, deo arta je emancipatorska praksa, deo arta je ukras i status simbol.
Nadovezujući se na prethodno pitanje, zanima me tvoj rad – kontroverzna instalacija koja uključuje skulpturu Angele Merkel kako vrši nuždu na anonimnog građana. Kakve reakcije je izazvao u austrijskim medijima?
Pa, manje više su ignorisali i rad, koj je nastao u saradnji sa Mihaelom Kalivodom, skim radim i Boem, jer valjda je kad je pukla vest u Nemačkoj – Angeli je bio rodjendan, i vrlo brzo je taj mediski prostor bio kontrolisan i manipulisan. Bila je jedna duža analiza i intervju sa mnom u austriskom Vice magacinu. Ali taj rad je otkrio kako Univerzitet u Gracu, koj u novinama tvrdi kako stoji za slobodu umetnost, a iza nasa ledja je uklonio, razturio i unistio nas rad. Mediski prostor je totalno kontrolisan i ovde u Austriji jako je teško izprovocirati diskurs, ali uspeli smo da pošaljemo poruku u javnost. Nemci su komentarisali – da su pisci i spindoktori Angela Merkelovih govora – našli svoje majstore
Tvoj pozorišni komad AUSTROCALYPSE NOW nedavno je izveden u Pančevu. Reci nam nešto o oklnostima rada na tom projektu i kakve su bile reakcije lokalne publike?
Da, igrali smo u Beogradu i u Pančevu i reakcije su bile izvanredne. Ne samo šta se tiče publike, nego što smo uspeli da proizvedemo društveni diskurs i što dobijam još uvek poruke i mailove sa utiscima raznih osoba koje su gledale komad, a recimo nisu učestovali u diskusiji nakon predstave, koja je sastavni deo performanca. Okolnosti su teške, sam nas podnaslov i tekst za Beč je bio, rat u Jugoslaviji je najpostisnuti rat u Beču, tako da je bilo jako teško skupiti pare za produkciju. Jos teže je raditi intervjue, recimo u Srbiji, Učitelj neznalica u okviru projekta Imenovati To Ratom, uradili su oko trista intervjua, a mi u Beču ni deset. Zato svakodnevno radimo, susrećemo i imam socialnu interakciju sa tim ljudima. Mnogo našeg rada – je ušo i iz tih neformalnih priča, razgovorima u kafani i sličnim okolnostima u komad. Naša analiza je da kao prvo – mnogi ljudi u Beču i jos lakše mogu da “zaborave” svoje izkustvo, nisu samo pobegli od sredine, nego i od sebe i sadržaja svojih teskih života. U Austriji je bolje biti gastarbajter nego biti veteran, zato smo radili i u razliku sa novom boemskom gastarbajterskoj operi izključivo sa glumcima. To je isto bilo teško, jer kao umetnik i performer, aktivista nisam dugo radio sa glumicma, koje naravno imaju sasvim druge potrebe i odnos prema radu. U svakom slučaju bilo i jeste jedno jako zanimljivo izkustvo, koje nam mnogo znači u lokalnoj analizi i skakvim problematikama se nosimu u artu, aktivizmu i raznim teoretskim diskurzima koje se bave pitanjima reprezentacije i participacije.
Kakvi su ti utisci o sceni u Srbiji?
Pa, nekako atomizirano, individualno, u razcepu sa mnogo potenciala u svim pravcima. Ali pošto sam u poslednjim godinama intenzivno radio sa Učitelj Neznalicom i njegovim komitetima, malo sam video sta se inače dešava, i sad ne znam o kojoj sceni pričamo, tako da mi je teško – proceniti tu sredinu. Jedna stvar koju sam opazio je – i to i u Beču ali i u Srbiji, da na nasim dešavanjima, performanca i slicnim događajima vezano za kritičku praksu – malo nedostaju klinci i mladi odrasli. Tu možda prevladuje tendencija da art mora da bude easy, lep i koristan – da prikrije realnost i da nudi neki oblik za optimizam, koj u tim jednostavnim formama – često nema.
Opiši nam, molim te, prilike življenja u 16. becirku.
To je živeti u delu grada, gde ukoliko imaš para – možeš da doručkuješ odličan burek – na bosanski – srpski – hrvatski način, da jedeš ćevape iz vlaške krajne, da uživaš u kuvanim jelima naše kuhinje i da čuješ svaki dialekt bifše zajedničke države. Jedan deo 16. je djentrificiran, u jednom delu gde su vile, živi naš gradonačelnik (u attachmentu fotka sa gradonacelnikom – nakon sto su nas branili u skupštini od descničara, slum-tv se zahvalio sa akcijom slumdogsocialist 1. maja) a u drugom delu, radničkom je boem, tu gde živimo i radimo.
