Aleksandrija Ajduković
Aleksandrija Ajduković se kreće graničnim zonama društvene stvarnosti. Njenu pažnju privlače hibridni modeli pojavnosti i self-fashioning-a u svakodnenvom životu, a istovremeno je zanima i retorika medijske slike zločina i društveno ponašanje koje proizvodi.
Različiti aspekti njene fotografske prakse tema su razgovora koji sledi.
U Uličnoj galeriji si nedavno održala izložbu Magija iz Orlanda u okviru koje predstavljaš seriju fotografskih portreta slučajnih prolaznika koji nose zimske kape sa oznakama klubova NBA lige. Ova izložba korespondira sa tvojim ranije prikazanim radovima u kojima dokumentuješ specifične manifestacije vizuelne antropologije sadašnjice ispoljene kroz određene trendove, odnosno modne odabire različitih društvenih struktura. Odakle potiče tvoje interesovanje za istraživanje ovakvih fenomena? Koju poziciju kao umetnica/autorka time zauzimaš?
Moja majka je Slavonka, a otac je Ličanin. To je ozbiljna kombinacija. Ja sam od malena u stanju kulturnog šoka koji sam vremenom naučila da amortizujem i kao rezultat te amortizacije stvorila se posebna sklonost ka otkrivanju manje upadljivih ali ipak vidljivih osobina ljudi koje su ponekad fetišizovane u vidu odevnih predmeta, životnog okruženja ili načina života. Mene zanimaju rizične zone ispoljavanja identiteta kao i benefiti takvih aktivnosti. Volim ekonomske izraze jer su precizni. Ljudi koji nose kape sa oznakama NBA timova su sekundarci, prodavci na buvljacima, slučajni prolaznici koji su do tih kapa došli slučajno i oni nisu navijači. Zanima me potencijal hibridnih formi koje nastaju ukoliko spojimo autonomiju brenda na međunarodnom-globalnom tržištu i ljudski portet. Zauzimam poziciju fotografa amortizera kulturnog šoka sa posebnim ambicijama u vizuelnoj antropologiji.
Tvoja pozicija je, kako što navodiš, u sredini – između „rizičnih zona” (koje su objekat tvog fotografskog delovanja) i galerijske publikę koja konzumira ove sadržaje. Kako se osećaš i čemu stremiš u datoj poziciji? Kako iż tvoje pozicije izgleda kulturni šok danas i šta ga karakteriše?
Kulturni šok može da bude uhvaćen u različitim prizorima a ti prizori su: crno beli portret mladog Kineza u bloku 70 koji čačka lepe bele velike pirinčane zube (nisam rasista ali Žuti dolaze 🙂 ) dok u drugoj ruci drži mobilni telefon i mi jasno vidimo njegov prenaglašeno dugačak nokat na malom prstu; ili: Kinez koji živi i radi u Beogradu prolazi gradom, odlazi u butike Hugo Boss i Pun Kuffer, dok ga stilistkinja povremeno stilizuje i dok ga fotografkinja fotografiše uz tehno minimal numeru Tyger Skin-a, Everybody Loves Ollie. Atmosfera upućuje na okolnosti sa snimanja Fashion TV emisija. Ili moj autoportret u sedećoj pozi na šinama dok je u drugom planu prevrnuti voz koji je iskliznuo iz šina jer su sekundarci ukrali deo pruge i odneli na izlivanje u livnicu ne bi li zaradili. Priroda mog osmeha tom prilikom je nerazjašnjena, ali je za pretpostaviti da se u datoj situaciji osećam dobro.
U radovima neretko rekonstruišeš režime posmatranja koji su bliski modelima slike sa Fashion TV-a, dok objekti tvog interesovanja pripadaju socijalnom miljeu udaljenom od urbane, pomodne, biznis klase koja konzumira sadržaje visoke mode. U kojoj meri bi svoj rad opisala kao kritički prema savremenom društvu i kulturi konzumerizma?
I konzumacija mode i antimodni argumenti bliski su mnogim ljudima. Tako i meni. Mi možemo reći da se u izvesnom smislu nalazimo u postmodnom dobu. Zainteresovana sam za hibridne forme koje nastaju spajanjem određenih medijskih matrica i izvesnog lokalnog konteksta pa tako dobijamo Kineza japija npr. ili portret lokalnog uličnog prodavca sa kapom Čikago Bulsa. Ja se kao trudim da radom prevaziđem kritiku smenjivosti modnih trendova i da prigrlim postojeće stanje. To imaš kod Kronenberga čiji sam fan. On ne kritikuje razvoj tehnologije nego stvara hibridne forme. Mogli bismo reći da je moj rad paramodni – nema nameru da promoviše modne trendove, brendove, konzumerizam ali nema nameru ni da kritikuje jer moda ima svoje divne okrepljujuće moći. Zainteresovana sam za sivu zonu između umetnosti, mode, medija, konzumerizma, modnog egzibicionizma i uslovnosti svakodnevnog života. Ta siva zona pogodna je za stvaranje hibrida.
U sivoj zoni koju spominješ nalaze se i fotografije nastale na mestima zločina koje si prošle godine predstavila na izložbi Crna hronika u Galeriji 73. Ti si bila angažovana da za dnevne novine dokumentuješ ambijente zločina, te si fotografije nastale ovim povodom predstavila u umetničko-izlagačkom kontekstu. Opisujući rad, pišeš i o lešinarskoj prirodi fotografa. Reci nam nešto više o ovom projektu i tvom stavu prema reportažnoj fotografiji.
Projekat je započet u okolnostima rada za dnevne novine u kojima sam tada radila kao i posle u Italiji, za lokalnu ispostavu novina u Bijeloj, mestu na severu Italije, ali i kasnije kada je moj angažman završen, ostale su navike koje sam kanalisala u zadatom okviru pod nazivom Crna hronika.
Reportažna fotografija je moja velika ljubav i jako sam se dobro osećala radeći je, ali nažalost ta je discilpina gotovo posve izgubila na značaju bar što se dnevnih novina tiče, a zanimanje fotoreporter je na niskom stepenu autonomnosti. Više je u službi ilustratora novinarskih, bolje reći uredničkih zamisli nego što se od njega očekuje živa slika sa terena koju je video kroz objektiv. Crna hronika je prevertirana u tom i svakom drugom smislu jer se čitaoci ipak lože na krv i suze. Najčešći nazivi su Strah, tuga , neverica i sl. S druge strane postoji i posebna oblast, zasada još nekomercijalna, turizma smrti, koji podrazumeva fotografisanje pored izvesnog lokaliteta, objekta ili sl. na kojem se desila smrt.
Da li se ova serija fotografija može posmatrati i kao dokumentacija tvog performativnog delovanja u okviru istraživanja antropološkog aspekta spektakla smrti i nesreće u savremenom društvu?
Ima elemenata performativnog delovanja. U konvencionalnoj podeli prostora u umetnosti izvođenja, postoji prostor publike i prostor rezervisan za izvođače. Ovde se atmosfera bitno razlikuje od slučaja do slučaja. U većini situacija ja pokušavam da se umetnem u određenu scenu zločina – da li je to u nekim slučajevima selfie fotografija gde je u pozadini određena dramatična situacija što direktno upućuje na turizam smrti, zločina i slično ili su to situacije gde je npr. kamion propao kroz asfalt i ja poziram penjući se po naprslini u asfaltu. Snimala sam super osmicom u Velikoj Ivanči i sam zvuk kamere proizveo je novi performativni prostor.
Tvoje delovanje u svetu umetnosti prostire se na nekoliko polja. Prošle godine, za vreme trajanja Oktobarskog salona, objavila si intervju i fotografije sa beogradskom umetnicom Gocom Belić koja je na ovoj manifestaciji bila angažovana kao čistačica. Ovaj prilog je naišao na snažnu reakciju umetničke javnosti. Koje su bile tvoje intencije prilikom stvaranja intervjua i da li ovaj gest smatraš delom svoje umetničke prakse?
Do intervjua je došlo tako što smo se Goca i ja u to vreme intenzivno družile okupljene oko video rada „Prolazak Goce Belić kroz Bogatić“ (radni naslov) i bila sam upućena u njena kretanja i životne prilike, a od tebe mi je usledio poziv da napišem nešto po sopstvenom izboru za Supervizuelnu. Goca je tada bila angažovana na poslovima čišćenja Oktobarskog salona i meni je to bilo fantastično otkriće, da umetnica koja nikada nije bila pozvana – razmatrana kao mogućnost – da učestvuje na ovoj smotri, biva pozvana da joj, kako ona kaže u intervjuu, „priđe s leđa“. S obzirom da sam i u Modnim žurnalima, a i ranije u radu Provalija, uzimala izjave i ravnopravno ih sa fotografijama predstavljala u formi knjige, može se reći da ovo predstavlja deo moje umetničke prakse. Kao i Gocine, jer se ona u svojim ranijim radovima upravo bavila sobom, svojim telom i problemima u formi performansa. Ovaj intervju jednim delom pripada umetnosti performansa, izvođenja u medijskom i fizičkom prostoru, na tepihu Zepter Expo-a. Umetnost performansa ima karakteristike prelaska granica (intervjua, umetnosti, života) a prelazak se sankcioniše.
