Razgovor sa Milicom Popović
Izložba slika i crteža doktorskog umetničkog projekta Milice Popović realizovana je u periodu od 23. do 31. januara 2024. godine u Galeriji Fakulteta likovnih umetnosti. Tim povodom, prenosimo vam razgovor koji je sa umetnicom vodila Sara Maričić.
Sara Maričić: Izložbom Zapisi nevidljivog u Galeriji FLU napravila si svojevrstan presek i kao što sam naziv sugeriše zapisom posvedočila jedan period svog stvaranja. Šta beležiš kao promenu u odnosu na prethodnu seriju radova?
Milica Popović: Radovi izloženi na ovoj izložbi nastavak su radova sa pre-doktorskih studija. Smatram da je promena ključna u umetničkom stvaralaštvu. Iako je ponavljanje, možda, važno za produbljivanje rada, smatram da je suočavanje sa promenama i preuzimanje rizika neophodno kako bi se umetnik izmestio iz zone komfora.
Konkretno, primetila sam značajnu promenu u mom pristupu radu. Iako nije došlo do radikalnih promena, svaka promena lično mi je bila bitna. U poslednje vreme primećujem da sve više krećem u proces slikanja akcijom, koja zatim pokreće misao i novu aktivnost. Ono što se dogadja u meni je više potreba, a ne ideja; odluka da se nešto uradi; postoji delovanje gde nema razmisljanja.
SM: Kada se setiš svojih početaka, da li prepoznaješ nit koja te vodila ka apstraktnom izrazu koji u tvom radu svakako ne proističe iz čistog bavljenja formom, već je natopljen iskustvom, opažanjem prirode i čini mi se, razmišljanju o stvarnosti koju zaista živiš?
MP: Upravo tako. Sve počinje posmatranjem, opažanjem… Tako sam jednom opazila muve zalepljene na plastičnoj flaši. Krenula sam od trivijalnog. Kod mene tada nastaje osecaj čudjenja kao i serija crteža Čvorovi (Zalepljene muve). Radeći crteže dosla sam do saznanja da me muve kao motiv, odnosno tema, ne zanimaju – zato ih ni ne bi trebalo tumačiti u simbolici raspadanja. Muve su mi poslužile kao vizuelna referenca, bio mi je interesantan njihov raspored, kretanje. Doživela sam ih kao tačke, zvezde na nebu – mogu poslužiti kao metafora. Bilo mi je interesantno kako tačke (muve) formiraju linije kao i prostor između njih. To su bili topografski crteži koji predstavljaju razne vrste mreža. Imaju vrednosti kao što su smer, kretanje, bogatstvo linija, izazivaju osecaj treperenja i pulsiranja. Ovaj period dosta je povezan sa kaligrafskim slikarstvom i predstavlja prvi korak ka apstraktnijem izrazu.
SM: Šta misliš zašto i dalje dolazi do šuma u komunikaciji između posmatrača i apstraktne slike, šta je to što sprečava savremenog čoveka da se u potpunosti osloni na apstrakciju? Da li smatraš da je reč o pogrešnom pristupu, smanjenom kapacitetu da osetimo ili o nečemu trećem?
MP: Mislim da je ključ upravo u pristupu. Ljudi kad vide apstraktnu sliku, uplaše se. Misle da moraju da je razumeju, spoznaju intelektom. Čini mi se da joj prilazimo kao da je u pitanju renesansna slika; renesansnog shvatanja sveta kao objektivne realnosti. U prošlosti apstrakcija je upravo takvu strukturu htela da izmeni. Oslonila bih se ovde na britansko–irskog umetnika Šona Skalija. On smatra da bi pristup apstrakciji trebalo da bude srodan muzici. Dok slušamo muziku, sigurno se ne pitamo šta znači svaki akord. Jednostavno slušamo. Zato i koristim gest kao sredstvo da se slika doživi fizički. To je stvar osetljivosti, emocionalnog kapaciteta.
SM: Zanimljivo mi je u kojoj meri filozofija prožima tvoj rad. Koristiš se njom kao praktičnim sredstvom kojim pojednostavljuješ koncepte koje smo vremenom zakomplikovali. Osećam jednostavnost u tvom radu koja nikakada ne zadobija stalnu formu, jer je neprestano brusiš postavljanjem, paradoksalno, sve jednostavnijih pitanja. U kojoj meri ta zapitanost utiče na tvoj kreativni čin?
MP: To je pogled na svet gde stvarnost nije tako poznata i razumljiva kao što bismo želeli da verujemo. Sumnja i čuđenje kao emocije predstavljaju prvi korak ka apstraktnom jeziku u mom radu. Stoga, smatram da je apstrakcija jednako filozofija. Filozofija takođe proističe iz sumnje. Sokrat je smatran kvariocem raspoloženja, jer je pitanjima unosio sumnju. Mislim da i jednu i drugu karakteriše rušilačka snaga. U mom radu, to je pokušaj da se slomi iluzija materijalnog sveta, pokušaj rušenja površnosti. Postavljanjem pitanja, sumnjom, tražim novu perspektivu.
SM: Izazovno je govoriti o tvojim slikama, jer ih je razumom zaista nemoguće obuhvatiti, uprkos tome pitam, šta za tebe predstavlja slika?
MP: Slika nema narativ, nema priču, nema devojke sa šeširom koja gleda u more. Slika za mene predstavlja događaj na platnu. Evocira kosmičko dešavanje, eksploziju, vatromet. Radnje na platnu; sudari, dodirivanja, prepleti podsećaju me na ples kao metaforu. Jato ptica koje prave transformacije raznih oblika jeste ples, a ples je vrsta komunikacije.
Na slici je prikazana istorija same slike, moj način razmišljanja. Oblici na slici jesu oblici koje srećemo u životu. Oni sadrže pejzažne karakteristike (strukturu pejzaža, vegetaciju, tragove u snegu, magli). To je figurativni elementi slike. Apstrakcija se odnosi na jezik.
SM: S obzirom na to da je u fokusu tvog umetničkog istraživanja pre svega proces izgradnje slike, možeš li nam detaljnije objasniti kako on zapravo teče?
MP: Mnogo toga se desi upravo u procesu rada. On je za mene vrlo bitan. Mislim da je moj pristup crtanju/slikanju fizički i emocionalno proizašao iz iskustva baleta koji sam učila. Crtam celim telom. Ponekad je pokret vrlo sofisticiran, a onda postaje i brutalan. Ponekad idem vrlo fragmentarno, uzimam jedan specifican, konkretan element sa vizuelne reference i igram se sa njim. Mreže koje su se desile na papiru ili platnu, u ranijem periodu, polako su me uvodile u masu. Slikam široko, iznutra ka spolja, gde slika nastaje kroz mase, a ivice slike postaju nosioci informacija o njoj. Ono sto se dešava na platnu jeste rezultat sistema građenja i brisanja. To je i Sezan radio. Započinjem opisivanjem, ali prelazim u transformaciju, menjanje stvarnosti. U toku procesa slikanja dolazim do preklapanja masa, sudara masa, njihovih razlicitih rasporeda. Brisanje postaje sve bitnije u mom radu. To me je dovelo i do upotrebe bele boje u vidu ejr spreja. Ona u mom radu ima ulogu vela, evocira na sneg, maglu. Ona mi je poslužila za zamagljivanje, “stišavanje” situacije na platnu. U procesu slikanja, igram se sa belom, stalno joj menjam uloge. Nekada mi služi za skrivanje (veo), a nekada za otkrivanje, otvaranje rada. U radu postoji dosta poigravanja sa otvaranjem i zatvaranjem. Odnosno poigravanjem sa osećajem neodređenosti (otvorena forma) i strukture (zatvorena forma).
SM: Česta upotreba crne boje je vrlo karakteristična za tvoj rad, međutim interesantno je da za tebe ona ima jedno drugo značenje u odnosu na ono negativno koje se crnoj neretko pripsuje. Odakle potiče tvoja crna?
MP: Što se tiče crne boje, ona je povezana sa kaligrafskim slikarstvom. U emocionalnom efektu, povezana je sa jezgrovitošću, omotanošću. U mojim radovima crna boja nastala je iz mreža, iz prepleta linija, iz zgusnutosti. Crnu boju na platnu ne bih povezala sa negativnim ili sa teškim psihološkim stanjem. Crna za mene jeste trag, evocira na zimske pejzaze u kojima postoji takav crno-beli odnos. Zato svoje poslednje radove mogu uporediti sa svojim lirskim pejzažima iz prve godine osnovnih studija…
SM: Zanima me da li ti je teško da prepoznaš kada je kraj? Kada nastupa trenutak u kojem se prekida dinamičan i zapravo izrazito intiman odnos sa slikom ?
MP: Primetila sam da izbegavam čitanje poslednje stranice knjige. Ne volim kraj i verujem da on u suštini i ne postoji. Verujem u beskrajan tok stvari, a to je možda nešto što bi se moglo nazvati romantičarskim razmišljanjem. Nikad ne znam krajnji rezultat slike, niti o tome razmišljam. U tom neznanju kako će slika izgledati, pronalazim čar. Sve više se prepuštam toku slike, puštajući da ona vodi. Ključ je u tome koliko ću joj dozvoliti da se slobodno razvija. Zbog toga, ponekad osećam se preplavljeno. Možda bih taj osećaj mogla opisati kao hodanje u mraku, osećaj lebdenja, gde se čini da nemam čvrst oslonac pod nogama.
