Radoš Antonijević / Neka vrsta radosti
Sa Radošem Antonijevićem sam se sreo u Salonu MSuB na njegovoj izložbi “Neka vrsta radosti”. Stojimo pored novog šatora koji je ovoga puta replika Lovćena i pričamo o radovima, portretisanju lunarnog kamenčića, saobraćajnim znacima “Odron” i “Radovi na putu” kao dobrim ilustacijama razmišljanja o materijalu i materijalnosti, kao i o nazivu izložbe i radosti stvaranja.
Ova izložba je kolažna, to nije izložba stejtment, ne postoji jedna tema koja se obrađuje, već je izložba kompilirana od pet radova. Da li si imao potrebu da povezuješ radove u jednu celinu ili je ova izložba pregled tvog rada u proteklom periodu?
Ono što je konstanta u čitavom procesu koncipiranja ove izložbe je moja želja da napravim izložbu skulptura koje posetiocu nude bogatsvo i različitost u formi, a ne instalaciju ili neki formalizovani stejtment. Želeo sam da predstavim moj način skulptorskog razmišljanja, zato je izložba dosta lična, možda na prvi pogled i apstraktna. Počelo je tako što sam zamišljao mogući ulazak u ovaj prostor, pa sam zaključio da ako posetilac u čitavoj galeriji može da vidi samo jedan rad da je to utabana staza ili stereotip koji vuče u neku vrstu dizajna. Moram priznati i takve mogućnosti su bile u igri tokom rada na izložbi, ali ipak opredelio sam se za tradicionalno postavljanje objekata i skulptura u prostoru. Moram da kažem i to da ovo nije pregled mojih radova iz proteklog perioda već su svi radovi napravljeni ciljano za ovu priliku, a veze među njima verovatno dolaze od toga što su nastajali u jednom relativno kratkom vremenskom periodu.
Na izložbi je pet radova koji figurišu svaki za sebe, dve zidne instalacija i tri skulpture. Bilo bi zanimljivo da o svakoj ispričamo po nešto. Poznati su tvoji šatori od ranije, sada imamo još jedan na ovoj izložbi. Ovaj put je to planina Lovćen u jasnim geometrijskim formama. Zašto sada planina i priroda, a ne institucije kao na prethodnim radovima sa šatorima?
Tačno je da je to nastavak izrade šatora u obliku institucija, crkvi i muzeja kao paradigmatičnih mesta. I ovaj šator je krenuo iz te ideje, izabran je Lovćen kao planina koja nije obična planina, već je mesto koje sopstvenim imenom negde definiše ili bolje reći simbolizuje nacionalni identitet Crne Gore, a i šire, on je reperno mesto i za čitavu srpsku kulturu. Nije nimalo slučajno da postoje dva mauzoleja koja je Meštrović pravio, jedan na Avali i jedan na Lovćenu. Ta distanca između dva mauzoleja nekako čini mi se pravi neku osu oko koje se vrti taj kulturni krug o kome pričamo. U ovom slučaju mi je više odgovarao Lovćen nego Avala zato što postoji kontroverzna priča o sklanjanju crkve u kojoj je prvobitno bio sahranjen Njegoš, pa onda zaravnjivanje dela vrha planine i izgradnje mauzoleja. Nisam želeo da ulazim u raspravu i da pokušam da objasnim moj stav o tome, već sam želeo da uzmem Lovćen jer on sa sobom nosi tu kontroverzu i rad dobija neku vrstu intrige. Ipak u sam oblik nisam stavio mauzolej već sam tretirao ceo šator kao jedan oblik geografskog predela. Izbor je pao na Lovćen i zato što je to kamenita planina, a priča o materijalu i materijalnosti je neka potka čitave izložbe. Šator je napravljen u obliku Jezerskog vrha planine Lovćen na kome se nalazi mauzolej i želeo sam da što približnije ispratim tu geografiju, a sa druge strane da očuvam funkciju šatora da u njega može da se smesti minimalno jedna osoba, možda čak i dve i da ta funkcionalnost šatora koja je jako značajna kao korektiv u izradi samog objekta bude i dalje očuvana. Sa šatorima je uvek stvar u preklapanja slika, imate sliku šatora i neku drugu sliku, preklopite te dve slike i dobijete treću ali tako da ostane i prva slika, slika planine u ovom slučaju, i slika šatora. A onda unutar čitavog konstrukta izložbe koji je podrazumevao i učešće drugih radova, taj oblik planine odnosno kamenitog reljefa je bio sjajna veza sa komadima kao što su “Kamen sa Meseca” i “Savršenstvo” koji je pravljen od saobraćajnih znakova “Odron na putu” i koji u slici ima kamen koji se kotrlja. A možda se kotrlja baš sa Lovćena. Taj preplet metafora je bio inspirativan za mene.
Kao što si pomenuo, u formalnom smislu “Kamen sa Meseca” ima geometrizovanu formu, kao i šator. Taj rad je rađen po uzorku pravog lunarnog kamena koji se čuva u Beogradu.
Taj kamenčić je mali fragment Meseca donet mislim 1969. godine sa poslednje misije koja je tamo poslata i ima samo 1,1 gram, veoma je mali, kao glava čiode, pa i manji. Čuva se u jednoj staklenoj kugli koja je uveličava, tako da ne znam koja je njegova prava veličina. Uspeo sam koliko toliko da uđem u oblik i reljef tog komada. Kada sam smislio koncept za ovaj rad nisam znao koliki je taj kamen niti kako tačno izgleda, samo sam čuo da postoji i da se čuva kod nas u Beogradu i želeo sam da napravim isti takav, da se bavim oblikom – ničega. Zapravo želeo sam da se bavim nekakvim oblikom koji nema nikakvu predstavnost, osim što predstavlja sebe, tako da ne može da ispriča nikakvu priču osim priču o svom obliku. Takav oblik je apstrakcija sam po sebi, a zapravo je istovremeno i čista realnost. Dakle tragao sam za nekim parčencetom materijala koji nam sopstvenim izgledom ne bi privukao pažnju, ali ima nekakvu dokumentarnost na kojoj bi se izgradila priča. Takvih fragmenata ima svuda oko nas, u cipeli ili negde drugde i ne znamo da li su oni sa Meseca ili ne, a možda je baš neka čestica koja je trenutno kraj naših nogu meteorskog porekla. U formalnom smislu je to kao da vajam repliku bilo kog kamena ali sama ta dokumentarnost, odnosno narativ koji baš ovaj kamenčić nosi sa sobom postaje mesto iz kojeg se ispaljuje moj rad prema Mesecu. Ta komunikacija sa Mesecom postoji samo kroz naziv rada i taj moj odnos sa tim kamenom. Zaista ovaj kamen koji sam izvajao je geometrizovan, a takav je zbog toga što sam u tom postupku portretisanja kamenčića shvatio da je to u zadatim okolnostima najistinitiji oblikovni iskaz koji mogu da iznesem. Namerno kažem “potrtretisanje” jer nisam mogao da ga snimim 3D skenerom, njegov karakter sam mogao da zabeležim samo crtanjem i fotografisanjem. U početku sam zaista mislio da će forma biti mnogo rustičnija i pre nego što sam video taj fragment, mislio sam da ću praviti nešto što će biti kao skulptura Olge Jevrić, jedna uzburkana forma. Kada sam došao do komada sa Meseca video sam da je on dosta mirniji, više liči na neku skulpturu Henrija Mura. Počevši da ga “portretišem”, shvatio sam da nemam dovoljno informacija da dobacim do svih tih podataka koje čine naturalističku sliku, nego da je najistinitije ako se zadržim na jednom opštem geometrijskom obliku koji ne odlazi dalje u objašnjavanju u polja koja nisu sigurna. Tako da je on na kraju zaličio na neku formu Vojina Bakića. To je bio moj put kroz modernističku skulpturu. Prolazio sam kroz razne forme i na neki način povukao neke veze između ovo troje umetnika i sebe stavio na kraj sa ovim prizvodom, bez želje da se merim sa tim skulptorskim veličinama, ali u želji da govorim o tradiciji skulptorskog mišljenja koje neminovno postoji.
Treća skulptura je takođe vezana za svemir, ali i za popularnu kulturu. To je replika svemirskog modula iz filma “Odiseja 2001.”
To je poslednji rad koji je kreiran za ovu izložbu. Prvo su osmišljene zidne instalacije, zatim šator i “Kamen sa Meseca” i nedostajala je jedna skulptura ozbiljnih dimenzija sa jednom težinom u obliku i sa drugom vrstom materijalnosti u odnosu na platno i beton. I onda sam prosto napravio jednu jednačinu šta to meni treba. U toj jednačini je ovo bilo najbolje rešenje. U tom smislu to može da bude neobično, ali za mene je bilo veoma korisno, u smislu da sam uvideo da mogu da uspešno izmislim skulpturu vrlo brzo. To je priča o magiji umetnosti, o magiji da umetnik može nešto da proizvede ni iz čega. Sa druge strane dugo sam imao želju da napravim skulpturu od sirove gline. Uvek mi se činilo da kada modelujem skulpturu od gline, ona na neki način izgubi deo svoje sočnosti i svog duha prelaskom u druge materijale. Sirova glina ima specifičan potencijal i energiju, a ta osobina je vrlo skromno korišćena u umetnosti. Ovde je ona ispucala potpuno prirodno i sve te pukotine su baš kako treba. Metalna potkonstrukcija koja gradi oblik je nešto što je moj mentalni konstrukt, a površina je nastala sama, sušenjem i pucanjem. Imao sam spremnu tu želju u sebi da napravim nešto od sirove gline, a onda kada sam se već dotakao priče o Mesecu i kosmosu, preturao sam po “skladištu ideja” i naišao sam na ovaj objekat i činilo mi se da će to dobro da se uklopi i podrži čitavu priču. To je vezano za ono što sam pominjao o modernizmu, o vitalnosti modernizma u pravljenju oblika. To je energija za koju mislim da postoji i ovde. Često se dešava da mi pod uticajem određenih koncepata i određenih šablonizovanih mišljenja sebe kastriramo i podređujemo tome, a zanemarujemo našu sposobnost da zaista možemo da proizvedemo stvari ako nam trebaju. Meni su ta dva rada najdraža, “Kamen sa Meseca” i “Kapsula”, zato što oni otvaraju neka druga polja delovanja u mom radu koja imaju potencijal za istraživanje.
Sada idemo na dve zidne instalacije. Prvo na rad koji se zove “Savršenstvo” koji se sastoji od više saobraćajnih znakova za odron koji su onda poređani u repeticiji. Ako sam dobro shvatio, to nisu pravi saobraćajni znaci, već su pravljeni. To su replike, to nije readymade.
Koristio sam ranije u svojim skulpturama neke predmete u readymade postupku, to su bili autentični predmeti koji su uzimani i integrisani u rad. Na kraju sam shvatio da je bliže mom metodu da uzimam slike a ne same predmete. Uzeo sam sliku tog znaka, bez razmišljanja da li je to bio pravi znak i da li je stajao u Beogradu ili Smederevu ili gde god. Ne interesuje me ta dokumentarnost već me zanima njegova forma i slika koju on nosi. Taj znak može da se povećaili smanji. Ovde je njegova veličina određena dimanzijama galerije i zida. Da sam uzeo originalne znakove, oni u ovom rasporedu ne bi stali na zid. Mene je interesovala slika tog znaka. Tom slikom evocirao sam znak u mislima publike, svakome je nesumnjivo da je to saobraćajni znak. Pokušao sam da budem precizan u toj izradi, tako da je to umanjeni znak za odron.
Da li taj rad ima veze sa društveno-političkim okolnostima?
Za mene ne. Radovi su takvi da su oni otvoreni za tumačenje. Svako ko uđe u galeriju sa sobom donese neki sadržaj i pomeša ga sa ovim sadržajem koji sam ovde postavio, tako da neko može sasvim slobodno da ima i takvu interpretaciju. Taj rad je nastao tako što sam se dugo bavio skulpturom i materijalom, materijalnošću i materijom, i odnosom čoveka prema ovim fenomenima. Došao sam do zaključka da dva saobraćajna znaka, ovaj za odron i onaj za radove na putu, predstavljaju idealnu sliku ili ilustraciju tog mog razmišljanja. Slika odrona pokazuje materiju koja se stalno kreće, odronjava i nema konstantan oblik. U nekim svojim podsetnicima pored tog znaka je pisalo “neminovna forma”. Nešto što ide ka neminovnosti, a svaka forma ide ka neminovnosti, urušava se. To je jako bitno za mene kao umetnika koji se bavi oblikom. Sa druge strane, znak za radove na putu u svom ćošku ima parče materijala, jedan crni trougao i jednog čoveka koji je zabio alat u taj materijal. To je neki vajar, ali i čovek koji se bavi bilo čime, uzme neki alat i zabije u neki materijal. Svi naši radovi su zapravo radovi na putu. Ta dva znaka su meni idealna reprezentacija sveta i čoveka u svetu. Za ovu izložbu bilo mi je formalno preteško da se pojavi još jedan rad sa znakovima, tako da sam se sada opredelio samo za ovaj. Našao sam tu formu, kada se trouglovi slože, ono što je samo trougao postaje deo šestougla. Crni trougao koji opisuje ivicu neke planine, postaje samo ivica šestougaonog materijalnog oblika koji se po mom osećaju vrti, to je vrtlog materije. Za mene je to priča o kruženju materije i harmoniji koja tu postoji.
Ostao je rad koji se zove “Groblje”.
Da, on je napravljen od sedamdesetak sandučića za prvu pomoć.
Sandučići su isto pravljeni, nisu originalni sandučići za prvu pomoć?
Nisu kupovni, ali su isti, u smislu materijala od koga su pravljeni i dimenzija.
Sandučići nemaju bravice?
Iz produkcijskih razloga sam se opredelio da ih pravim jer je bilo jeftinije napraviti sedamdeset sandučića nego ih kupiti u apoteci. Onda kada sam već to tako odlučio, mogao sam da odredim detalje dizajna, pa sam odustao od bravice jer bi se onda pojavili tu i ključići. To ne bi pokvarilo sliku, ali bi pozivalo na otvaranje. Oni inače mogu da se otvore, u tom smislu su funkcionalni, ali su prazni. Želeo sam da pravim sliku, a ne interaktivnu instalaciju. Možda neki drugi put, to je interesantno i moguće je napraviti tako da publika može da uzima i ostavlja nešto i stalno menja sliku. Ovog puta sam se opredelio za čvršću i konzervativniju formu prezentacije, publika može samo da gleda. I da misli o tome, ali da ne uzima učešće. Kada sam odlučivao kako će biti postavljeni, bio sam vođen formatom zida, da ceo zid bude aktivan i popunjen. Sa druge strane, ovo je i prostorna ili skulptorska instalacija zato što kada uđete u galeriju vidite samo deo ovog rada i to nekako iskosa. Međutim upravo zato što je koncipiran kao repeticija jednog predmeta on je toliko jasan i ikoničan da vam je odmah jasno kakav je ceo rad, tako da vas pušta da neopterećeno pored njega hodate i bez obaveznog zaustavljanja dođete do sledećeg rada. On je trebalo da mi dozvoli brzu fizičku komunikaciju sa dubljim delom galerije.
Za kraj, reci nam nešto o vrsti radosti iz naslova izložbe.
Reč radost je izabrana zato što je veoma slična mom imenu (smeh)…
Neka vrsta Radoša…
Da. Sa druge strane sama ta rečenica je uzeta iz Sartrovog romana “Mučnina” gde junak kroz čitav roman ima promišljanje o egzistenciji, životu, smislu, kretanju kroz materijalni svet koji se raspada, do jednog trenutka kada on slušajući muziku doživi neko ushićenje koje nije mogao drugačije da definiše već je rekao da ga je obuzela neka vrsta radosti. Radost je divan fenomen, ali u svetu za koji kažemo da je nepravičan i u životu za koji kažemo da je konačan, radost ne bi trebalo ni da postoji, a ljudi se ipak raduju. U toku čiste radosti dotaknuto je nešto duhovno u nama, a to se često dešavai u svakodnevnom životu. Različite ljude ushićuju različite stvari, nekoga raduje priroda, nekoga drugi ljudi i njihove životne energije, nekoga nešto treće. Sve su to manifestacije životnog čuda koje prevazlazi našu moć definisanja. Kada smo srećni, otvoreni smo za kontakt sa životom i tada osećamo kako život kola svuda oko nas i kako se čitav svet kupa u nekom neshvatljivom smislu. Pošto ovde na izložbi ima radova koji promišljaju materijalnost, život, smrt, privremenost, večnost, onda sam želeo da se u naslovu pojavi jedna emotivna, ljudska reč koja čitavom tom ponekad preterano filozofskom razmišljanju daje jedan oblik čovečnosti, jedan oblik toplote.
