O pasažima i prostorima / Galerija kao mesto događaja
Razgovor između umetnice Svetlane Volic i kustoskinje Une Popović o autorkinoj umetničkoj praksi i izvođenju većeg projekta pod nazivom NON FINITO/Izvođenja prostornih narativa. Izložba Svetlane Volic NON FINITO, Pasaž 2 : Gde prestaje svet otvorena je u Salonu Muzeja savremene umetnosti, u petak 17. februara i trajaće do 10. aprila 2017. Izložba, koncipirana i postavljena na zanimljiv način, izmedju ostalog govori i o poziciji slike –tableau vivanta –koja na osoben način jeste i mora biti konstruisana u izložbenom, zadatom, prostoru.
Una Popović: Kako bi objasnila naziv NON FINITO, Pasaž 2 : Gde prestaje svet. Ovo je druga izložba u nizu i u okviru je zamisli većeg projekta pod nazivom NON FINITO/Izvođenja prostornih narativa. Kako bi objasnila pojam „prostorni narativ“ i kako se on razvija unutar prostora/galerije u kojoj se nalazi. Šta je specifično za deo projekta koji je predstavljen u Salonu Muzeja savremene umetnosti?
Svetlana Volic: Naziv Non finito je odabran u filozofskom smislu, da označi neprekinuti proces trajanja, kretanja i transformacije u vremenu i prostoru. U prevodu sa italijanskog jezika znači – nedovršeno. U umetnosti non finito rad je delo otvorene forme, radnja ili proces koji nema jasno definisan kraj, već pretpostavlja neku sledeću akciju, to je svesna ili nesvesna namera stvaraoca, a ujedno i mogućnost koja posmatraču ostavlja prostor za nadogradnju i projekciju. Tu dolazimo i do podnaslova Izvođenja prostornih narativa. Izraz izvođenje odnosi se na svojevrsnu vezu sa izvođačkim umetnostima i efemernost same postavke. Video instalacija je privremena umetnička forma, delo svoj konačni oblik ne zadobija u studiju umetnika već upravo izvođenjem u specifičnom prostoru i za specifičnu priliku. U okviru celog projekta predviđena je realizacija nekoliko izložbi, pasaža. Materijal od kojeg se grade narativi su video snimci, ali tek njihovim odabirom, montažom i komponovanjem za video instalaciju u prostoru oblikuje se konačna struktura. Ako bi poredili sa poezijom, prvi pasaž izveden u Galeriji 73, izložba San o drugom mestu bio je recimo jedan haiku. U slučaju postavke u Salonu Muzeja savremene umetnosti pod nazivom Gde prestaje svet, radi se o kompleksnijoj poetskoj celini i nelinearnom prostornom narativu, broj video radova i ekrana se povećava, teme se razrađuju, njihovi odnosi usložnjavaju, kontrastiraju, uvode se neke reminiscencije itd. Kretanje kroz prostor i vremenski okvir za percepciju radova nisu zadati, pretpostavlja se kruženje kroz prostor, radovi idu u loop-u i nisu sinhronizovani, ne postoji zadati početak ni kraj, gde se opet vraćamo na naziv Non finito.
Ceo koncept rada na ovom projektu je u stanju kretanja, od fizičkog kretanja i beleženja prizora tokom putovanja, do njegovog razvijanja u obliku privremenih ambijentalnih instalacija. Može se reći da je fluidan, poput svetlosti, vode ili ljudske misli. I sam medij za njegovu prezentaciju, upotreba video projekcija u prostoru, ima taj efekat, jer je to u suštini svetlost koja putuje kroz prostor i oblikuje ga. I snimljeni prizori sa putovanja nemaju svoju jasnu poziciju, borave zapravo u međuprostoru, između realnog sveta i dešavanja u unutrašnjim prostorima. Kako sam zapisala oni nisu definisane tačke na mapi sveta, već obitavaju negde na granici, gde prestaje svet.
Una Popović: Za tvoju praksu posledjih godina sasvim je karakteristično ispitivanje, promišljanje ali i „upisivanje“ drugačije pozicije i identiteta mesta od onog koje primarno srećeš. Zanimljivo je kako zapravo galerija postaje to mesto događaja, a ne prosti prostorni tranfer za „spoljašnje“ zapise. Kako bi sa te pozicije opisala simbolički aspekt javnog i „zadatog“ (umetničkog) prostora, ali i sebe kao autora koji u funkciji izložbe postaje samo jedan od pripovedača ?
Svetlana Volic: Jeste, galerija postaje prostor događaja, proces i radnja koja posmatraču treba da pruži iskustvo u vremenu i prostoru. Neposredno prisustvo posmatrača u prostoru jeste jedini način da se delo percepira, to je taj performativni momenat. Prostor je od samog početka moje profesionalne izlagačke prakse igrao veliku ulogu u stvaralačkom procesu. Ne samo kao realno mesto već i kao mogućnost za stvaranje virtuelnih predela, tih drugih „željenih mesta“. Nekad su istorija i sećanje prostora osnovni partneri u projektu, kao što je bio slučaj u raznim site specific projektima u kojima sam učestvovala. Takođe arhitektura galerijskih i pozorišnih prostora, za koje sam komponovala video instalacije, bila je aktivni učesnik u stvaranju. Celokupno iskustvo rada sa prostorom definisalo je moja interesovanja, ali me je ujedno približilo i medijima koji imaju vremensku dimenziju, performativni karakter i određeni narativ. Ono što je vremenom postalo važnije jeste upravo to trajanje u prostoru, koje je blisko procesima i prirodi našeg postojanja.
Možemo reći da je umetnik u ovom konkretnom projektu u poziciji posmatrača, koji beleži kamerom, i ulozi pripovedača, kroz narativ koji isporučuje u prostoru, ali to je samo deo stvaralačkog procesa, jer nije bitan način i medij u kojem se stvara, bitna je suština. Ono što su fotografija i video omogućili jeste upravo prenošenje realnosti u registar umetnosti. Konceptualno ta realnost je za projekat Non finito bila neophodna, jer se radi o svojevrsnoj kontemplaciji o životu, postojanju, prolaznosti i smrti, ali i o transformaciji, lepoti, erosu, duhovnim uzletima. Izražavam se kroz različite medije, ali konkretno ovaj projekat je morao imati tu neposrednu sliku stvarnosti, kako bi negde na njenoj granici dotakao nadrealno. Smatram da se istinski neobično ne nalazi negde drugde, već upravo na granici realnosti, ukoliko zaista znamo da gledamo. To je pokušaj da se vidi dublje, da se stvari posmatraju sa drugačijom percepcijom, pažnjom i interpretacijom, da se dođe do granice Gde prestaje svet.
Una Popović: Tvoji video zapisi, u trajanju od nekoliko minuta, kao raznovrsni i nenametljivi segmenti realnosti zapravo liče na dugotrajne i fokusirane poglede, koji se mogu porediti i sa funkcijom uzimanja fotografije (taking photos ). Da li na takve “medijske zabeleške” gledaš kao na mogući odgovor nestajanju stvari, da li video snimak i fotografiju možemo smatrati izumima koji upisuju trenutak i nude spas fizičkoj pojavnosti stvari; odnosno, da li je svaka zabeleška dokumentarna – predstavlja dokument “istinski opaženog” prošlog?
Svetlana Volic: To jesu dugi i fokusirani pogledi, svi su snimljeni u jednom kadru i beleže određeni pronađeni momenat, neki snimci su i usporeni, tako da možemo govoriti o prostorima između fotografije i pokretne slike. Fotografija i video dokumentuju prošlost, nose u sebi sećanje na „male smrti“ koje nas opominju na prolaznost. Ukoliko se ne radi o isceniranom događaju već se beleži trenutak iz realnosti, to je prošli momenat koji se nikada više neće ponoviti. Proces snimanja video kamerom sličan je dešavanjima i stanjima u našim unutrašnjim prostorima, to su određeni fokusi, pokreti i misli koje nastaju i nestaju u nama. Mi konstantno tokom života gledamo, osećamo, promišljamo i oblikujemo stvarnost. Zato video može svedočiti o isitinskom postojanju i istinski opaženom. Prizori koje beležim su pronađena unutrašnja mesta, oni su povod za misao ili misao koja je našla svoju sliku, kao što pesnik uzima olovku da zabeleži trenutnu misao, tako je pogled kroz kameru za mene zabeleška o trenutku, onom što je viđeno kao odraz unutrašnjih kretanja.
Una Popović: Čini se da ovakva vrsta slike – ordinarne, opšte, „nenametljive“ – traži poseban vid prezentovanja, specifično promišljenu postavku – video instalaciju u izložbenom prostoru.
Svetlana Volic: Slike kojima gradim video instalaciju u prostoru jesu preuzete iz pažljivog posmatranja svakodnevice. Prizori koji su me zanimali i fascinirali funkcionišu kao univerzalne slike, jer sam i svesno i nesvesno birala slike koje će na simboličkom i značenjskom nivou dotaći ta „opšta mesta“, nezavisno od brendirane destinacije, kulturnog ili političkog okvira. Iako možemo reći da su se određene slike i simboli tokom viševekovne upotrebe i zloupotrebe izlizali ili „uprljali“, ja smatram da se upravo u njima nalazi ono suštinsko, da ne postoji drugi način da se dotakne uzvišeno i univerzalno. Svaki prizor za sebe funkcioniše kao jedna misao ili narativ, ali tek njihovim kombinovanjem u obliku prostorne instalacije stvara se konačan izraz. Kao što pesnik koristi reč, sliku, metaforu, simbol itd, tako ja u ovom slučaju koristim video snimke kako bi formirala vizuelno-poetsku celinu. Video instalacija Gde prestaje svet u Salonu MSU nije proizvoljan skup video snimaka preuzetih iz realnosti, već međuzavisna i veoma promišljena kompozicija u prostoru. I u formalno-likovnom i u značenjskom smislu ne postoji slučajnost u tome na kom mestu i u kom međusobnom odnosu su postavljene video projekcije. Prizori sa jednog ekrana utiču na ekrane u svojoj blizini, a svi nivoi percepcije slika i vizura, koje se posmatraču nude iz različitih tačaka u prostoru, grade tu višeslojnu misao i nude mogućnost kombinovanja, ali broj i kvalitet tih kombinacija svakako da će prevazići moje namere i zadate okvire.
Februar 2017.
