• Razgovori
• 04.12.2017.
• Razgovor vodila: Katarina Kostandinović
• 0
  3314

Nina Simonović / Exposition / Polumatematičke jednačine

 

Šta se promenilo od rezidencijalnog programa u Njujorku, po dobijanju nagrade „Mangelos” za 2016. godinu, i kako sada gledaš na to iskustvo?

 

Najviše moje shvatanje profesionalne pozicije koju imam i koju mogu da imam. Percepcija sebe kao umetnika, neka vrsta samopouzdanja i vere u to da su neke stvari o kojima maštam moguće, a možda čak i već deo stvarnosti. Ja već dugo radim neke druge poslove od kojih živim. Umetnošću se bavim vikendom i radnim danima, pre ili kad završim sa poslom koji okupira najveći deo mog vremena. Za mene samu je ranije bilo čudno da kažem bilo kome da sam umetnik.

 

U Njujorku sam se stvarno prvi put u nekom ipak malo dužem periodu osetila kao da sam deo jednog većeg sistema, gde nisam sama sa svojim kompjuterom, papirom, galerijskim prostorom koji mogu da okupiram na dve nedelje. Bila sam predstavljena kao umetnica, razgovarala sam sa ljudima o svojim i njihovim radovima, obilazila izložbe. I sve to je upravo bio razlog zašto sam bila tamo. Osećala sam se kao da sam u nekoj drugoj realnosti, u kojoj stvarno okupiram poziciju umetnika. I u tom kontekstu sam prvi put rekla sebi da umetnost jeste moj posao, a ne nešto što ja želim i čemu težim da u budućnosti bude moj posao.

  

Takođe sam imala prilike da dosta naučim o tome kako galerije i tržište funkcionišu, a i druge institucije, asocijacije, organizacije, izlagački prostori koji su više fokusirani na razvoj umetničkog dijaloga ili profesionalni razvoj umetnika (professional development). Stekla sam određeno iskustvo prezentacije svog rada u profesionalnim susretima. Sve zajedno je bilo izuzetno iskustvo koje je mene promenilo.

 

 

Izložbu Exposition u Remontu si spremala sa Sebastienom Trihanom, reci mi nešto više o procesu nastanka radova, vašoj komunikaciji i saradnji?

 

 

Da. Zapravo, kad sam dobila Mangelos nagradu, uz koju ide i ta izložba u Remontu, već sam imala zakazan termin u Kolarcu. Prvo sam razmišljala da napravim izložbu koja bi bila u dva prostora, ali gde bi komunikacija radova između dva prostora gradila utisak poetske celine među njima. Međutim, u nekom trenutku sam shvatila da je to suviše zahtevan poduhvat posebno vremenski, ali i finansijski, a budžet nisam dobila ni za jedan prostor. Tako da sam odustala od te ideje. Dve različite samostalne izložbe koje se istovremeno dešavaju u istom gradu su mi delovale kao loša ideja. Besmisleno, a i na neki način pretenciozno. Onda sam upravo razmišljajući o tome šta ja kao neko ko ima priliku da boravi u Francuskoj mogu da prenesem ljudima koje to interesuje u Beogradu, rešila da pozovem više umetnika iz Francuske koji su za mene bitni kao prijatelji i kolege sa kojima imam dragocene razmene koje utiču na moje razmišljanje o umetnosti. Međutim, i to je bilo komplikovano da se organizuje.

 

 

 

 

Ideja na kojoj sam se zaustavila je bila da pozovem samo jednog prijatelja, koji je moj najbliži prijatelj u Parizu i sa kojim provodim puno vremena u razgovorima o umetnosti, da nas dvoje zajedno napravimo nešto na toj izložbi. Delovalo mi je važno da u tom kontekstu pokažem nešto što predstavlja dijalog.

 

Ideja za instalaciju koju smo napravili u Remontu je potekla iz jedne Sebove opservacije. On u poslednje vreme radi na postavljanju izložbi, i jednog dana se našao u muzeju gde su bili skinuti radovi, a na zidovima su ostala samo svetla koja su ih osvetljavala. U savršenim kvadratnim formama, sa nekad oštrim, nekad „blurovanim” ivicama, nekad toplija, nekad hladnija. On je bio potpuno oduševljen tom odsutnom postavkom i odmah mi je poslao fotku. To je bila i referenca na neku internu šalu – kako ja treba da reduciram svoje crteže na samo svetlo, jer ionako, samo svetlo čini da moji radovi stvarno postoje. Ja sam u to vreme osmišljavala nove radove i on mi je rekao – to su tvoji sledeći radovi. Onda smo se malo natezali da li su moji ili njegovi i na kraju sam mu rekla – ‘ajde da napravimo zajedno.

 

 

 

 

 

Proces fizičkog nastanka radova je bio većim delom pronalaženje osvetljenja – „spotova”. To su neki posebni galerijski reflektori na kojima postoje tzv. noževi kojima se određuje forma, i lupe kojima se određuje jasnoća ivica. U Parizu sam našla da pozajmim četiri od jednog prijatelja koji radi u Švajcarskom kulturnom centru, a za ostale je trebalo da se snađemo u Beogradu. Međutim, u Beogradu to ne postoji. Tako smo iznajmili spotove sličnih karakteristika, ali mnogo jače, koji se koriste za pozorište i koncerte. Otuda glomazna konstrukcija koje smo se iz prve uplašili, ali nam se posle učinila interesantnom, u kontrastu sa diskretnim, laganim eksponatima.

 

 

 

 

 

 

Postoji li zajednička nit između radova na izložbi Exposition i radova na izložbi Polumatematičke jednačine; gde počinje tvoje vizuelno istraživanje, koje su premise, ima li zaključaka?

 

 

Radovi koji su predstavljeni na dve izložbe nisu osmišljeni u nekom odnosu jedni prema drugima, ali ja lako mogu da prepoznam da je u fokusu obe izložbe razmišljanje o nekoj vrsti materijalnosti. Izložba Exposition je nekako spontanije nastala, iz opservacije, dijaloga, dok druga stvarno dokumentuje jedno vizuelno istraživanje. Nije mi lako da nađem precizne reči kojima bih govorila o početku tog istraživanja. Možda je početak razmišljanje o digitalnom crtežu, njegovim potencijalima i specifičnostima, u želji da razumem medij koji mi je kao totalna misterija i poezija.

 

 

 

 

 

 

Provela sam sate i dane gledajući u glitch koji je nastao kao greška u previzuelizaciji jednog mog ranijeg digitalnog crteža. U pitanju je crtež iz serije Hesitations, koji predstavlja jednu jako složenu strukturu izgrađenu od ogromnog broja jednakih vektorskih elemenata koje sam ručno raspoređivala prateći neki zamišljeni red. Ono što se desilo prilikom previzuelizacije je bilo da je moj crtež, zbog ograničenosti memorije kompjutera, sveden na određeni grid. To je bio jedan početak.

 

 

 

 

Drugi početak je bila slična fascinacija tzv. transparency grid-om. Transparency grid je sivo-beli motiv čahovnice koji u grafičkim kompjuterskim programima pruža mogućnost opservacije prostornih pozicija odnosa objekata na toj nekoj virtuelnoj radnoj površini. Ne znam da li bi moglo da se kaže da je to neka vrsta perspektive? Reč je o reprezentaciji prostorne transparentnosti na digitalnom platnu. Zamišljamo svetlo koje prolazi kroz neki imaginarni prostor i objekte u njemu. Imaginarno svetlo, imaginarni prostor. A opet, sve je deo jedne realnosti.

 

Odatle je dalje istraživanje išlo kroz igru formama i kontakt sa materijom. To je pre svega jedno istraživanje koje, iako je intelektualno naravno, se odvija u domenu čulnog. Tako da nema stvarno premisa ni zaključaka. Ima asocijacija, dovođenja u neke odnose, kontemplacije. Mislim da me zaključci i fiksirane pozicije ne interesuju.

 

 

 

 

 

 

Digitalna slika/crtež je nešto što te trenutno preokupira?

 

 

Jeste. Verovatno je to i posledica određenog stila života, ekonomije, kulture.

Poslednjih meseci čitam, jako sporo, sve uz zapisivanje beležaka, jednu knjigu koja prati koncept „umetnosti sećanja”, njenu evoluciju i transformaciju kroz istoriju i način na koji je odnos prema sećanju reflektovao i formirao načine razmišljanja, doživljaja i opisivanje sveta – od stare Grčke, preko Rima, srednjeg veka, do renesanse (Frances Yates, The Art of Memory). Većina oblika te „umetnosti sećanja” koji su opisani u knjizi se oslanjaju na unutrašnju vizuelizaciju, „pakovanje” i raspoređivanje onoga što su ljudi u različitim vremenima, iz njima svojstvenih razloga, želeli da zapamte, u neke zamišljene prostore. Cilj je naravno bio da se te ideje po potrebi mogu lako pronaći. Grčkim retorima je istrenirano sećanje omogućavalo da lakše izlože govor, da deluju ubedljivo, ali i da brže razmišljaju, u srednjem veku se kroz sećanje ostvarivao kontakt sa božanskim, u renesansnim okultnim tradicijama ono je ključni alat za razumevanje sveta.

 

Pominjem tu knjigu zato što je usmerila moje interesovanje za digitalni prostor i logiku. To je jedan i realni i imaginarni prostor u kome danas ne samo da čuvamo informacije, nego i delujemo i razmišljamo. Ko hoće, naravno. Kao neka ekstenzija fizičke realnosti, koja je interesantna i vrlo dostupna. 

 

 

Kako gledaš na svoje parisko iskustvo?

 

Jako mi je dragoceno. To je iskustvo koje je u velikoj meri formiralo moje razmišljanje i ličnost. Puno sam naučila, ali mi je takođe bilo (i dalje je) dosta teško. S jedne strane, puno intelektualne stimulacije, interesantnih razmena sa ljudima, s druge strane konstantna borba za opstanak u okruženju gde ne pripadaš stvarno.

 

 

 

 

Nina Simonović (Beograd, 1984) živi i radi u Parizu. Diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2010. godine. Kao stipendista francuske vlade usavršavala se na École nationale superieure des beaux-arts u Parizu, i pohađala master studije iz oblasti teorije umetnosti na École des hautes études en sciences sociales u Parizu. Od 2007. godine redovno izlaže. Dobitnica je nagrade „Dimitrije Bašičević Mangelos” za 2016. godinu.