Nikola Dedić
Nikola Dedić, istoričar i teoretičar umetnosti, vanredni profesor na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Objavio veći broj knjiga iz oblasti teorije i istorije umetnosti – Utopijski prostori umetnosti i teorije posle 1960, Trijumf savremene umetnosti, Slika u doba medija: Dragomir Ugren, Niže nego ljudski: Srđan Đile Marković i underground figuracija. Ko-priređivač je zbornika Radikalna apstrakcija. Apstraktno slikarstvo i granice prikazivanja i Savremena marksistička teorija umetnosti (knjiga u pripremi za štampu). Dobitnik je nagrade „Lazar Trifunović“ za likovnu kritiku.
Šta trenutno čitaš?
Više stvari paralelno: čitam monografiju o Gabrijelu Stupici koja je objavljena povodom velike retrospektive u Ljubljani prošle godine. Uz to čitam i eseje o modernizmu američkog filozofa Stenlija Kavela u njegovoj knjizi Must we mean what we say?. Najzad, pre neki dan sam kod preprodavaca na ulici pronašao liriku Miroslava Krleže: „sve je prazno ko ulica mrtvoga grada i sve je tvrdo ko tuđa, zabita vrata i crno ko četiri posljednje daske“ kaže u „Pjesmi čovjeka bez posla“. Neverovatno koliko je Krleža aktuelan danas u skoro svakoj rečenici koju je napisao.
U kom prostoru radiš?
Imam neku svoju vrlo privatnu sitnoburžujsku fantaziju u kojoj se svakog jutra budim u približno isto vreme, ispijam kafu ili ceđenu narandžu na terasi ili u bašti, a potom sedam za pisaći sto u sobi okruženoj knjigama dok je preda mnom dan „slobodan od nasrtaja“ kako bi rekao Bart; dakle nekakav tomasmanovski kičeraj. Kako živim barem na dve adrese u dva grada u praksi to nikad nije izgledalo tako – gušim se u fotokopijama, radim od dnevne sobe preko kuhinje do kafića a mogu da kažem da sam se intelektualno formirao u međugradskom autobusu.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Svakog proleća, kad krene lepo vreme i kad krenu bašte kafića bivam suočen sa jednim od simptoma života u Srbiji – naime na obe adrese, u dva sasvim različita srpska grada imam identičan problem – buka iz okolnih klubova; tipično za ovaj deo sveta – privatizovanje svakog delića nečega što se nekada smatralo javnim prostorom. Tako da bih, eto – izabrao tišinu, malo za promenu.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Mislim da nema nezamenljivih pojmova i reči, niti ima reči koje mogu da smatram za ekskluzivno svoje – jezik je stalno u promeni, on je oblik uvek otvorene strukture, a apsolutno privatnog jezika – nema.
Koja je najveća prepreka sa kojom se trenutno suočavaš?
Ne mogu da kažem da se suočavam sa nekim nepremostivim preprekama, ali mogu da kažem da postoji hiljadu stvari koje me itekako zabrinjavaju i one se uglavnom odnose na aktuelni politički kontekst. Zabrinjava me npr. novi zakon o visokom obrazovanju a koji se po svemu sudeći donosi u tajnosti i za koji nema razloga da očekujemo da donosi bilo šta dobro, zabrinjavaju me suludi projekti koje donosi aktuelna politička klika koja je očigledno spremna na sve kako bih sprovela, svaki put kad uđem u prodavnicu zabrinjava me kakvu hranu jedemo – da li to iko kontroliše, šta stavljaju u te čokolade koje imaju ukus na zašećereni margarin, šta znači kad vam na etiketi mesa koje ste kupili uz bar-kod stoji „meso II kategorije“ a nigde niste ni imali priliku da tražite proizvod „prve“ kategorije, šta god to značilo? Ta pitanja u ovoj zemlji niko ne postavlja.
Da li sebe vidiš kao delom neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Prvo što mi pada na pamet kao odgovor na ovo pitanje jeste ona Budenova teza kako društvo ne postoji; ono se raspalo – postoje individue, porodice, ove ili one grupe ali ne i društvo, mi živimo samo ostatke onoga što smo nekad doživljavali kao zajednicu. Čini mi se da je sa scenom vrlo slično – postoje pojedinci koji se bave sličnim stvarima a koji su uglavnom međusobno zavađeni, inicijative koja nastaju i gase se, autori koji žive nomadski, povremeno su ovde, više na nekim rezidensima, izložbama ko zna gde.
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radove koje voliš?
Profesor Ješa Denegri je nekada davno u nekom intervjuu izjavio nešto tipa – najbolja je ona umetnost koja na što direktniji način korespondira sa svojim vremenom. Čini mi se da sam tu vrlo jednostavnu misao prisvojio i da mi je često na pameti kada pristupam bilo kom umetničkom delu.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Jutra se ne uklapaju u moju sitnoburžujsku koncepciju o udobnosti; jutra mi izazivaju deprimiranost i najradije bih ih preskočio. Udoban život je kad ne moraš da navijaš budilnik.
Da li postoji neko kome bi hteo da postaviš javno pitanje? Koje pitanje bi to bilo?
Čini mi se da je suština pisanja, a sebe vidim pre svega kao teorijskog pisca, postavljanje pitanja; samim tim, čini mi se da pitanja postavljam svakim svojim tekstom.
Za 2015. planiram…
Izležavati se na suncu i buljiti u more je suština, sve ostalo su trice. Ok, bilo bi dobro usput i završiti veliki zbornik o savremenoj marksističkoj teoriji na kome radim poslednje tri godine.
