Nadežda Kirćanski / #RIP / O pamćenju, sećanju i zaboravljanju
Izložba #RIP Nadežde Kirćanski održana je od 5. do 23. februara 2018. godine u galeriji Remont u Beogradu. Opus #RIP nastao je u procesu dvogodišnjeg umetničkog istraživanja memorijala i post-mortem rituala. Izložba je nazvana prema centralnoj instalaciji koja je i noseći rad cele galerijske postavke i koja je već delimično predstavljena na master izložbi Nadežde Kirćanski na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 2017. godine.
Iako se tek izborila za nov život, galerija Remont je u februaru 2018, moglo bi se učiniti, odisala smrću. Ipak, već nešto pažljiviji pogled na svaki od radova Nadežde Kirćanski predstavljenih u okviru izložbe #RIP opomenuće nas da se autorka zapravo ne bavi smrću, već životom posle smrti. Nije u pitanju vera u pretrajavanje esencije individue i nakon propadanja njenog materijalnog otelovljenja. Život posle smrti koji istražuje Nadežda Kirćanski je život nas koji ostajemo, suočeni sa smrću njih koji odlaze. #RIP ne govori o njihovoj smrti, već o nama i našem sećanju na njih.
Za razliku od smrti, bolno pouzdane i definitivne, ljudska sećanja su nepouzdana i promenljiva do nezamislivosti; o tome uveliko svedoče neurolozi i psiholozi. Stoga je čovek osmislio pomagala za svoja sećanja, strategije memorisanja koja drže sećanja živim, između ostalog i sećanja na preminule. Kroz ove strategije – simbole, artefakte, medije i prakse – ljudsko sećanje, naizgled fundamentalno individualni fenomen, otkriva svoje lice socijalne i kulturne konstrukcije, koja na različitim mestima i u različitim vremenima poprima i različita obličja. Crteži, reljefne forme i instalacija prikazana na izložbi #RIP, preispitujući različita opredmećenja, karakter i transformaciju načina na koji se sećamo, postavljaju pitanja: ko se to zapravo seća, na koji način se seća, da li i zašto se uopšte seća.
MATERIJAL (NE) PAMTI. Da bi postojala sećanja, najpre postoji pamćenje. U radovima Farewell i Fredi Demajo možemo prepoznati istraživanje uloge materijala kao upravo medija pamćenja. Materijal funkcioniše kao skladište za sadržaje prošlosti. Tek aktiviranjem nataloženih sadržaja prošlosti, nastaje sećanje. U ovom slučaju, nadgrobni spomenici predstavljaju materijal sa potencijalom da postane izvor, dajući čvrstu i trajnu formu pamćenju kojem ta postojanost fali. Oni služe kao svedoci, sposobni da prežive i progovore. Oba rada nas, ipak, navode na (pre)ispitivanje ovog potencijala.
Rad Farewell nastao je skulptorskim intervencijama čiji je cilj restauracija nekoliko nadgrobnih ploča. Izgubivši pripadajuće grobno mesto, usled neplaćenog zakupa, umesto uobičajene sudbine propadanja, ove ploče našle su svoj put do umetnice. Njeni jasno vidljivi zahvati otkrivaju posmatraču jednu novu, sasvim krhku prirodu tobož stamenog čuvara pamćenja, te stavljaju znak pitanja na ulogu oslonca koji je sposoban da pretraje vreme. Drugi rad, pak, opominje da, čak i kad materijal preživi, njegova spremnost da progovori iziskuje dopunu – nekoga je spreman da čuje. Fredi Demajo predstavlja rad nastao skidanjem otiska sa nadgrobne ploče četvorogodišnjeg sefardskog deteta. Ploča je zatečena u radionici za kamen na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, gde je bila na putu da postane torzo. Ovaj nadgrobni spomenik bio je otelovljenje pamćenja. Međutim, kada više nije bilo onih koje bi to pamćenje aktivirali, spomenik je ponovo postao samo nemi materijal, spreman da zadobije sasvim nova obličja. Ipak, umetnica nanovo otkriva njegovu svedočanstvenost i spašava je, otiskujući stare sadržaje prošlosti u novu formu. Otvaranjem (novog) prostora za (nove) uspomene, vremenski horizont sećanja je nanovo nadograđen. Valja istaći i to da odluka umetnice da u propratnom tekstu izložbe ukaže na razloge zbog kojih su nadgrobne ploče napuštale svoje prvobitno mesto, može navesti da se zapitamo i: može li svako sebi priuštiti da se seća?
LJUDI SE (NE) SEĆAJU. Osim što su nepouzdana, sećanja su i nepostojana, labilna. Sećamo se kroz fragmente. Nema priče sa početkom i krajem, sve dok se fragmenti ne uokvire u kontekst koji bi davao smisao. Slična fragmentarnost karakteriše i radove iz serije Afterlife. Za neupućenog posmatrača, ovi radovi mogu delovati kao skup nasumičnih predmeta. Ko, pak, makar delimično poznaje kontekst moći će ove radove da, makar delimično, poveže u celinu. Uz odgovarajuće poreklo, iskustvo ili obaveštenost, posmatrač će u motivima prepoznati isečke post-mortem rituala. Čini se, međutim, da većina neće umeti da predstavljene predmete, i s njima povezane običaje, zaista i objasni. Njihov smisao nam izmiče.
Kroz predstavljenu seriju, Nadežda Kirćanski istražuje komemorativne prakse koje, uz nemilosrdne birokratsko-administrativne post-mortem obaveze, često imaju prvenstvo nad sasvim ličnim, emotivnim suočavanjem sa smrću bliske osobe, predstavljajući dodatni teret u već teškoj situaciji. Opominjući na bezlični karakter ceremonijala, radovi odišu odsutnošću onih koji komemorišu. Podsećaju na nasledni karakter običaja koji se ipak, s kolena na koleno, sve više udaljavaju i od onih koji su otišli i od onih koji ostaju. Oni nemaju nikakve veze sa osobom na koju sećaju, dok je upravo data osoba ponekad jedina stvar koja povezuje one koji u ceremonijalu učestvuju – porodicu, poznanike, prijatelje, saradnike, koji su okupljeni samo s ciljem da odaju poštu preminulom i to kroz poštovanje običaja koje često niti razumeju, niti osećaju kao svoje. Formalnost pomaže da se snađemo u haotičnoj situaciji. Međutim, čini se da može i odmoći da se snađemo u haotičnim sećanjima. Radovi iz serije Afterfile suptilno pozivaju da se zagledamo u procep koji nastaje između cilja i ishoda komemorativnih praksi i pokušamo da u njemu nađemo taj izmičući smisao.
INTERNET (NE) ZABORAVLJA. Još nestabilniji od razorenog spomenika i još depersonalizovaniji od potrošenih običaja, internet ne deluje kao prikladno novo mesto sećanja. Centralni rad izložbe navodi, međutim, na upitanost nad svakom od ovih premisa – kako nad praksama sećanja u virtuelnom svetu, tako i nad neoprezno pretpostavljenom karakteru samog interneta. Ekrani sa prikazima snapshot snimaka javnih Facebook profila preminulih osoba koje i dalje održavaju njihovi bližnju smešteni su u kvazisakralnu atmosferu, u kojoj ostaje nedorečeno da li svetlost ekrana i svetlost gorućih sveća sijaju zajedno ili jedna nasuprot drugoj. Ukazujući na nejasan odnos u kom aludirana svetost stoji u odnosu na ono što bi mnogi (još uvek?) nazvali svetogrđem, autorka problematizuje pitanje preoblikovanja memorijala na putu osvajanja virtuelnog prostora. Sukobljava se privatno preminulog i privatno onih koji ga se sećaju, i to na mestu na kome prostora za privatnost istinski nema. Kada više ne možemo sami graditi sliku o sebi, ko ima prava da je gradi u znak sećanja na nas? Za koga i zašto je uopšte gradi? Stare težnje i nove forme prepliću se u još uvek nenormiranim internet post-mortem praksama. Istražujući ih, rad ukazuje na načine kojima ljudi pokušavaju da sačuvaju uspomenu na one koje je odnelo vreme upravo na internetu gde se nebrojena imena, događaji i priče pojave, postoje na tren i zatim padaju u zaborav, efemerni baš poput ljudske egzistencije.
Ili možda to nije do kraja tačno? Beskrajni nizovi informacija koje preplavljuju internet smenjuju se vrtoglavom brzinom i, za prosečnog korisnika interneta, vrlo brzo postaju neuhvatljivi. Ipak, #RIP sadrži i suptilni podsetnik na to da internet ne zaboravlja baš sve – ili možda, zapravo, ne zaboravlja baš ništa! Samo je pitanje ko polaže pravo na ono nezaboravljeno. U krajnjim uglovima ekrana, gotovo neprimetno vrebaju reklame. Snapshot snimci, koje je umetnica načinila ulogovana na sopstveni Facebook nalog, otkrivaju da nije ogoljena samo privatnost preminulih i njihovih bližnjih. Nijedna reklama koja se pojavi na vašem nalogu nije tu slučajno. Ona je odabrana u skladu sa vašim godinama, polom, nacionalnošću, obrazovanjem, interesovanjima, poznanicima i svakom drugom karakteristikom koju, svesno ili ne, otkrijete internetu. Internet zapravo itekako pamti, a njegovo pamćenje je stabilno i celovito, nesputano emocijama i ograničenjima ljudskog uma. Internet pamti, a neko tim pamćenjem gazduje. Crpeći iz pamćenja nataložene sadržaje, stavlja ih u službu starih, dobro poznatih interesa – ali ne baš uvek vaših. Upravo na taj način, i umetnica je zapamćena – njene godine, njen pol, njena profesija i interesovanja. Videvši reklame ponuđene umetnici, mi zakoračujemo tik preko linije njene privatnosti. Posmatrač je opomenut – virtuelni svet je mnogo stabilniji i personalizovaniji, mnogo normiraniji nego što nam se može učiniti. Time dolazimo do već postavljanih pitanja: ko, za koga i zašto, koja u informaciono doba mogu u kontekst pamćenja, sećanja i zaboravljanja uneti sasvim nova značenja – ako znamo da je internet taj ko nas, hteli mi to ili ne, neće zaboraviti, zapitajmo se: za koga i zašto?
Nadežda Kirćanski (1992) rođena je u Zrenjaninu. Završila je osnovne i master akademske studije na vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu 2017. godine. Trenutno na prvoj godini doktorskih studija na istom fakultetu. Izlagala na preko 20 grupnih izložbi i jednoj samostalnoj. Dobitnica nagrade „Sreten Stojanović, profesor ALU“ za dostignuća u skulpturi 2017. godine. Živi u Beogradu.