Nadežda Kirćanski: „nista spec 1.0“
nista spec 1.0 predstavlja početnu tačku dugoročnog umetničkog projekta koji ispituje upotrebu savremenog jezika i njegovu uvezanost u dominantne ideološke okvire. Baveći se opšte poznatim premisama o indiferentnosti/otuđenosti mlađih generacija, projekat je osmišljen s namerom da problematizuje ovakve kategorije i prezentuje sve pritiske savremenog života na mlade ljude, koji su posledično, temeljno uticali na njihov jezik ali i celokupan modus operandi. Označavanjem specifičnih situacija gde je zadovoljenje imperativa funkcionalnog ekonomskog subjekta otežano (zdravstveno ili finansijski) ideja projekta je izdvajanje najkritičnijih trenutaka u kojima, demobilisan usled nemogućih spoljnih uslova, mlađi deo generacije živi postutopijski grč savremenog doba.
„socijalne probleme proživljavamo kao individualne pre nego kolektivne, te smo pritisnuti da ,,tražimo biografska rešenja za sistemske kontradikcije’’.” (Kler Bišop, Artificial Hells: Participatory Art and the Politics of Spectatorship, 2012: 14)
Polazeći od premise da je dijalog koeficijent umetnosti, kako je objasnio Dišan, osnovna namera ovog rada jeste da se bavi savremenom upotrebom jezika, s poverenjem u to da upravo jezik u svom najsirovijem, neposrednom obliku – svakodnevnoj upotrebi, nosi sa sobom kritične informacije o savremenom životu. Uvek postoji dubinski razlog zašto određena fraza u određenom momentu doživi široku upotrebu, a taj razlog je u tome što se u njoj kolektivno prepozna sadržaj/osećaj, kojeg ispisuje dati istorijski momenat.
,,nista spec” – odgovor je koji sledi u većini slučajeva kada nekoga pitamo ,,šta ima?”. Međutim, jasno je da on ne označava suficit slobodnog vremena ili nedostatak motivacije za radom, već se njime izražava nedostatak motivacije da se o pravom odgovoru na postavljeno pitanje zapravo razgovara. Svakodnevno se noseći sa čitavim setom komplikacija, otežanih finansijskih, psihičkih i fizičkih uslova, a s druge strane pod pritiskom da svakodnevno maksimizuju sopstvene kapacitete, čini se da većina mladih oseća da bavljenje svim otežavajućim životnim faktorima nije opcija u situacijama u kojima je ugrožen sirovi opstanak. Upravo zato, noseća ideja celokupnog projekta je mapiranje svega što se upotrebom ove fraze u svakodnevnom životu potiskuje – a to je, čini se, mrtvo (izgubljeno vreme), potrošeno na višesatno, pa čak i višemesečno čekanje: čekanje u redu u pošti jer nema provizije, čekanje pregleda kod lekara specijaliste posle koga se ništa neće rešiti, čekanje autobusa koji će doći krcat, čekanje plate kojom se jedva pokrivaju troškovi, čekanje vize ispred ambasade.
Organizovana kao site-specific instalacija čekaonice u zdravstvenoj ustanovi, izložba potencira tačno taj ambijent grča između funkcionalnog objekta predviđenog za čekanje i zauvek nedostižnih prostora za koje iluzorno verujemo da će nam isporučiti pomoć.
NADEŽDA KIRĆANSKI (1992, Zrenjanin) vizuelna umetnica. Završila master studije vajarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Trenutno na prvoj godini doktorskih studija na istom fakultetu. U svojoj dosadašnjoj umetničkoj praksi bavila sam se istraživanjem tradicije pogrebnih običaja i funkcijom memorijala. Realizovala sam preko 20 grupnih i 3 samostalne izložbe.
