Nataša Kokić
Nataša Kokić rođena je u Beogradu 1979. godine. Diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti 2005. godine, a 2010. dobila je diplomu Magistra. Od 2001. godine izlaže na grupnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Boravila je na Islandu, u Holandiji i Srbiji u okviru rezidencijalnih programa i dobitnik je nekoliko nagrada. Više radova nalazi se u privatnim i javnim kolekcijama. Trenutno je na doktorskim studijama u Beogradu. Finalista je nagrade Dimtrije Bašičević Mangelos za 2014. godinu.
Neke od izložbi: 2006 – 47. Oktobarski salon – „Life, art and confusion“, Beograd; 2009 – Ny Serbisk Kunst, Vanløse Kulturhus, Kopenhagen, Danska; 2009 – Restauracija, Kulturni centar Beograda, Likovna galerija, Beograd; 2011 – Snaga u nama, crteži velikog formata, Evropski centar za kulturu i debatu Grad, Beograd; 2011 – Nagrada Dimitrije Bašičević Mangelos, izložba finalista, galerija Zvono, Beograd; 2011 – Tranzit, galerija Stag, Drammen, Norveška; 2011 – Hjem.Dom.Home, Vanløse Kulturhus, Kopenhagen, Danska; 2012 – Supermarket, Stockholm Art Fair, Kulturhuset, Stokholm, Švedska; 2012 – NordArt2012, Kunstwerk Carlshutte, Budelsdorf, Nemačka; 2012 – Mikser festival, Beograd, Srbija; 2012 – Strength in Us, samostalna izlozba, Visual Kontakt gallery, Ulm, Nemačka; 2013 – Tegneforbundet galerija, Nothing comes from isolation, samostalna izložba, Oslo, Norveška.
Šta trenutno čitaš?
Počela sam da čitam „Kratku istoriju bezmalo svačega“ Bila Brajsona, stigla sam do pola i stala. Knjiga je više nego zanimljiva, ali trenutno ne stižem da čitam.
U kom prostoru nastaju tvoji radovi?
Uglavnom kod kuće. U maloj sobi koja je ujedno i dnevna i spavaća, za stolom koji je premali. To uključuje borbu sa upaljenim televizorom, telefonom, gostima i svim ostalim što može da me ometa. Pokušavala sam na različite načine da smanjim nerviranje i skoncentrišem se na rad, uglavnom slušanjem muzike. Ali nažalost, ni to često nije pomagalo, jer slušanje muzike onda kada niste za to takođe diže tenziju. Kasnije bih spavala u istom prostoru, što je bilo problematično dok sam radila uljem. Kada sam prešla na crtež, barem je taj problem nestao. Nisam imala novac za atelje. Dugo sam želela da imam svoj prostor koji bi bio samo za rad, jer onda bih mogla da ostavim sve i tako ga i zateknem. Posle godina gnjavaže i štednje, napravili smo potkrovlje, pa polako prelazim tamo da radim i osećam se mnogo bolje.
Koji ti je omiljeni zvuk?
Ima ih više… trenutno mi na pamet padaju zvuci koji se čuju leti kroz otvoren prozor. Kad sam bila mala, uvek smo, i zimi i leti, spavali sa otvorenim prozorom i u daljini se čuo saobraćaj. Jako sam volela taj zvuk, jer bih zaspala pitajući se šta rade ti ljudi i gde idu. Takođe volim zvuk hodanja po rizli ili šljunku. To mi je oduvek zvučalo sočno, prirodno. Kao i hodanje po travi.
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Ne bih to nazvala rečima ili pojmovima. Više su u pitanju osećaji. Privlače me određene atmosfere, pomalo misteriozne. Volim prazninu, smirenost, odsustvo.
Da li sebe vidiš kao deo neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
Vidim sebe kao deo umetničke scene u Srbiji, iako sve visi o koncu. Cela scena funkcioniše po principu štapa i kanapa, ali i pored toga radovi naših umetnika su kvalitetni i jako dobri. Nažalost, ovde su ljudi odvojeni od umetnosti, pa ispada da se umetnost pravi za druge umetnike, a to je velika šteta. Vidim da se menja kvalitet, mlađi umetnici su sve bolji i bolji, prate se trendovi, postali smo ozbiljniji. Jedino što mi je krivo je to što su naši umetnici i dalje ignorisani u svetu, naravno ima izuzetaka.
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radove koje voliš?
Mogu da pomenem tri umetnika koji mi se jako dopadaju u poslednje vreme: Pol Noble (Paul Noble), Toba Kedori (Toba Khedoori) i Tasita Din (Tacita Dean). Volim ono što je na prvi pogled jednostavno, volim jasnoću. Sviđa mi se kada značenje rada zrači sa njega, ja pokušavam da to postignem u mojim radovima.
Kada misliš da će Muzej savremene umetnosti u Beogradu da bude otvoren?
Ja se nadam – za deset godina, ali mi se nešto čini da neće ni tad. Ne bih da pričam o politici, ali pitanje muzeja se izbegava i bojim se da tu postoje neki drugi interesi. Možda će se na kraju prostor prodati nekom investitoru, što bi bila nacionalna katastrofa.
Zbog čega ćeš najradije ujutru skočiti iz kreveta?
Sve zavisi od perioda u kom se nalazim, ali je to obično rad. Kada uđem u „flow“ jedva čekam da nastavim. Dešava se da uveče ili ujutru dok se budim imam u glavi poteze ugljenom i moguća rešenja.
