Dušica Popović
Dušica Popović rođena je 1981. godine u SFRJ. Završila je istoriju umetnosti. Piše tekstove za portal www.seecult.org, blog RETRO KAO… SLOBODA. Bavi se teorijom i praksom otogriffizma, sopstvenog umetničkog pravca.
Šta trenutno čitaš?
Trenutno čitam knjige Presokratska misao Branka Pavlovića i Homo Aestheticus, čiji je autor Lik Feri (Luc Ferry).
U kom prostoru nastaju tvoji radovi?
Za moje radove nije važan prostor u kome nastaju, već prostor u kome ih izlažem i način na koji to činim. Otogriff nosim na sebi zajedno sa legendom na kojoj se nalazi ime, materijal i godina nastanka rada u pitanju. Na taj način sjedinjujem i/ili poništavam obe institucije: sterilni galerijski prostor na jednoj strani i ambijentalni kontekst, prezasićen perceptivnom i kognitivnom kakofonijom svakodnevice, na drugoj. Tako ulogu konteksta/prostora preuzima telo koje, u mom slučaju, nije agens već pre paspartu i ram otogriffizma.
Otogriffizam podrazumeva performativnost, ali ne i performans, s obzirom da je performans nematerijalna umetnost koja se semantički i afektivno konstituiše tokom samog izvođenja. Nasuprot tome, svaki otogriff je prethodno delimično zaokružen predmet–koncept za čije izlaganje potom koristim sopstveno telo. Performansom se koristim samo kao ambalažom koju treba „skinuti“ odnosno zanemariti sam čin pojavljivanja kako bi se doprlo do onoga što se pojavljuje, s obzirom da otogriffizam nije efemerna umetnost. Drugim rečima, dok najrazličitiji objekti u okvirima klasičnog performansa figurišu samo kao puka manuelna pomagala – ja tretiram sam performans kao „manuelno“ pomagalo u funkciji estetskog objekta… (odlomak iz Manifesta otogriffizma u nastajanju).
Bez kojih reči ili pojmova tvoje misli ne bi bile potpune?
Bilo bi idealno kada bi se poetika otogriffizma mogla svesti na par ključnih reči ili još bolje emotikona, ali nažalost, to nije moguće. Umesto toga, moguće je dati kratko obrazloženje otogriffa na fotografiji.
Inspiraciju za ovaj rad pronašla sam u jednoj novinskoj vesti u kojoj je bilo reči o savremenim hodočasnicima u Španiji. Naime, gradskim vlastima na čijoj se teritoriji nalaze svetilišta, počela je da smeta fanatičnost jednog broja vernika/ca koji upražnjavaju bičevanje, prikivanje na krst i sl. Kako nisu mogli da zabrane takve prakse, s obzirom da bi to predstavljalo kršenje verskih sloboda, odlučili su da u vreme njihovog dolaska izbace na lokalno tržište sterilisane krstove, bičeve, eksere i sl. rekvizite. Pomenuti gest govori o nerazumevanju na gotovo komičan način, jer kao da se njime poručuje upravo ovo: prikivajte se na krst, ali odgovorno, tj. vodite računa o zdravlju! To me je navelo na razmišljanje o nekadašnjim strategijama za očuvanje vrednosti koje su se danas pretvorile u vrednosti po sebi (npr. zdravlje, bezbednost, štednja itd). Tako sam načinila rad baziran na ironiji i igri reči: sigurna tj. izvesna smrt postaje bezbedna smrt (po analogiji sa bezbednim seksom). Treba umreti bezbedno – na neškodljiv način! Razume se, kao svi ostali moji radovi, ovaj rad je podložan i drugim asocijacijama…
Da li sebe vidiš kao deo neke umetničke scene? Šta primećuješ da se vremenom menja na toj sceni?
U zemlji u kojoj mejnstrim protagonisti konceptualnih strujanja od pre pedesetak godina, u izvesnim krugovima, još uvek izazivaju podozrivost spram svoje (ne)umetničkosti, nezahvalno je govoriti o zaista savremenim pojavama u umetnosti. Tako, iz napred pomenutog proizlazi da su neki mlađi/e umetnici/e, ukotvljeni u plitke vode danas standardne relacione estetike, pravi nezavisni kulturni pregaoci. Ja sam pak nezavisna i od „nezavisnih“, jer moja umetnička pozicija podrazumeva konzervativizam (modernističke provenijencije), praktikovan na nekonvencionalan način.
Šta je to što voliš kod umetnosti i/ili umetnika i/ili umetničkih radove koje voliš?
Ukoliko je moderna umetnost sebe shvatala suviše ozbiljno onda savremena umetnost svoju neozbiljnost shvata krajnje ozbiljno. Recimo, Vorhol je svojevremeno izjavio da publici treba ponuditi manje nego što očekuje, a mnogi današnji umetnici ovo uputstvo slede doslovno, često bez ikakve (auto)ironije.
Čini mi se da se neretko provlači stav da je savremena vizuelna umetnost tek šifrovana banalnost, što se veoma razlikuje od prvobitne popartističke upotrebe banalnosti kao „šifre“ savremenosti. Cenim onu umetnost i umetnike/ce koji se ne zadovoljavaju apologetikom „kreativnog“ nihilizma u umetnosti, zbog čega uspevaju ponekad da nešto i (po)kažu.
Kada misliš da će Muzej savremene umetnosti u Beogradu da bude otvoren?
Kada je bio izabran bivši ministar kulture mislila sam da je konačno i zvanično legitimisana efikasna strategija za sabotiranje kulture (i uhlebljavanje nekvalifikovanih partijskih kadrova). Naime, nekompetentne, a naše, valja sklanjati u kulturu kako bi se njihova neobrazovanost i/ili nesposobnost što manje videla! Međutim, pokazalo se da se ovaj veseli prezir prema kulturi, a naročito vizuelnoj umetnosti, može ispoljavati i na druge načine. Na primer, kako bi se održala lepa, ali krhka, ravnoteža između tradicije i inovacije, treba uvek novim rukovodstvima kulturnih institucija pružiti priliku da prave stare greške! Zbog zahtevnog održavanja pomenute „baštine skorojevićstva“, ne znam kada će, i da li će uopšte, muzej biti otvoren.
