Henri Matisse: The Cut-Outs
Sa više od 460 hiljada posetilaca od otvaranja u proleće ove godine izložba Anri Matisa (Henri Matisse) „The Cut-Outs” u galeriji Tate Modern u Londonu do samog zatvaranja postala je najpopularniji događaj ove vrste u Engleskoj u poslednjih sedamnaest godina. Nakon gotovo pet veoma uspešnih meseci u Londonu, u toku je preseljenje izložbe u Njujork gde će posetiocima biti dostupna od 12. oktobra do 6. februara.
Za razliku od postavke u Tate-u, koja se sastojala od radova nastalih između 1937. i 1954, u MoMA-i će po prvi put nakon dvadeset godina izložbi biti pridružen najveći i najambiciozniji rad iz ovog perioda – „La Pisine” (Bazen), nastao 1952. godine. „La Pisine” nije bio prikazan u Londonu zbog restauracije u MoMA-inom konzervatorskom studiju u Kvinsu, dok je dodatnu poteškoću predstavljala sama veličina rada kao i delikatna priroda kompozicije.
Matisovi mnogobrojni, tematski i fenomenološki opsežni, iako ne uvek i dimenzijama monumentalni kolaži, okarakterisani bujnošću, eksplozivnošću i intenzivnim koloritom, ubrajaju se među najuticajnija ostvarenja umetnikovog opusa. Snaga i izražajnost Matisovih kolaža nalaze se u jednostavnosti, ne samo u smislu prirode oblika, već i procesa nastajanja. Ovi radovi stvarani su od jednostavnih materijala primenom osnovnih tehnika u kojima Matis predstavu redukuje do esencijalnih delova, kao što su boja, oblik i šara.
U čisto iskustvenom smislu rad sa kolažima za Matisa nije predstavljao novinu. Potičući iz porodice trgovaca tekstilom, koji su 1880-ih i 90-ih radili sa svilom za velike pariske modne kuće, znao je kako da koristi igle, makaze i papirne šablone. U svom umetničkom radu koristio je mogućnosti rotiranja, pomeranja ili premeštanja delova papira uz pomoć iglica prema potrebi i sopstvenom nahođenju. Tako su, na primer, na jednom od najvećih kolaža konzervatori izbrojali više od hiljadu uboda iglicama, što dokazuje da je Matis davao priliku većem broju varijacija i drastično menjao kompoziciju tokom procesa stvaranja rada.
Zdravstveni problemi ograničili su Matisovo kretanje, ali uprkos nemoći i činjenici da mu je fizička snaga jenjavala, njegova ambicija i broj novih stvaralačkih metoda su se povećavali, a dela su postala još snažnija, ubedljivija, radosnija, suštinski treperava sa iznenađujućom eksplozivnošću boje. Usled bolesti i konstantnog boravka u kući, ovaj majstor crteža i dekorativnih slika, koji se neretko usuđivao da uprosti oblike i forme, započeo je rad na kolažima. Iako nije bio u mogućnosti da se kreće, imao je dovoljno energije da vlada makazama i kreira željene forme u papiru, dok se u krajnjem kombinovanju istih oslanjao na asistente kojima je davao uputstva o postavljanju bojenih papira na određenu površinu. Osnovu ovog inventivnog umetničkog izraza čine redukovane forme, jednostavnost i intezivan kolorit koje Matis u celini postiže kroz ovladavanje i oživljavanje namenski bojenog papira. Mnogi su smatrali ove radove delima čoveka koji je izgubio osećaj za realnost, govorili su da su dela infantilna, dekorativna, nedovoljno kvalitetna da bi se smatrala umetničkim, dok su u jednoj od kritika okarakterisana i kao „paper jokes”. Bilo je potrebno dvadeset godina da bi kako kritika tako i publika počele da shvataju njihovu važnost.
Matisov studio bio je nalik Warholovom Factory-ju. Njegovi asistenti su papire bojili gvašem – neprozirnom, brzosušećom bojom koja daje snažnu, ali ne gustu boju i ne ostavlja tragove koji bi mogli nastati usled korišćenja četke za nanos boje na papir. Sve ove karakteristike, propraćene povremenim ostavljanjem grubih, iskrzanih ivica papira i mrlja od lepka, kao i tragova pripremnog crteža, daju utisak ručnog rada koji se retko da primetiti na reprodukcijama.
JAZZ (Džez)
„Pravi džez ima mnoštvo sjajnih osobina: dar improvizacije, života i harmonije s publikom koja ga sluša.” – Matisse
Matis 1947. godine objavljuje knjigu Jazz (Džez), izdanje ograničenog tiraža koje sadrži odštampane kolaže u boji sa pratećim tekstom. Prvobitna ideja je bila da Matis ilustruje pesme, ali su one nadomeštene tekstovima koje je pisao dok je radio na kolažima. Knjiga se približava naivnoj, spontanoj, narodnoj umetnosti, crpeći inspiraciju iz narodnih priča, cirkuskih predstava i putovanja. Na izložbi u Tate-u je bilo moguće uporediti radne verzije knjige, kao i završnu verziju, koja je preuzeta sa čuvanja iz Victoria & Albert Muzeja. Sasvim suprotno periodu i društvenoj situaciji u kojoj su nastali (Drugo svetski rat i Matisova bolest), ovi radovi odišu životom. Međutim, objavljena knjiga razočarala je Matisa pošto je smatrao da gubitkom kontrasta različitih slojeva površine koji su lepljeni jedan na drugi radovi gube svoj senzibilitet.
L’ESCARGOT (Puž)
„L’escargot“ nastaje u Matisovoj 83. godini života. Matis tada stvara veoma apstraktnu kompoziciju velikih dimenzija (2,87m x 2,77m) kojoj je alternativni naziv „La Composition Chromatique” (Hromatska kompozicija). Inspiraciju za ovo delo pronašao je u stvorenju koje asocira na smirenost i usporenost i koje ima oklop sa prirodno formiranim geometrijskim oblikom posebne lepote. Pročišćavajući i uproštavajući formu Matis je postigao otvorenu strukturu stvorenu bojenim fragmentima raspoređenim tako da sugeriraju sporo, spiralno lebdenje u prostoru. Skala boja sastoji se od tri primarne – crvene, žute i plave, i tri sekundarne – zelene, ljubičaste i narandžaste sa njihovim varijacijama. Sa druge strane, crne i bele površine obezbeđuju kontrast i mesta na kojima će se oko posmatrača odmoriti. U ovom radu se najbolje ogleda Matisova briljantnost u harmoničnom komponovanju disparatnih boja i oblika.
CHAPELLE DE ROSAIRE
Tokom poslednje četiri godine života Matis je radio na vitražima za Chapelle de Rosaire – projekat koga se prihvatio kao gest zahvalnosti mladoj sestri Jacques-Marie, koja ga je negovala tokom bolesti u Lionu 1941, a koja je kasnije postala dominikanska monahinja. Za potrebe ovog rada ceo svoj studio i spavaću sobu Matis je pretvorio u repliku kapele i na taj način bio sve vreme u potpunosti posvećen radu. Ovo delo je, po rečima Matisa, bilo stvaranje „jednog celog radnog života”.
„La Gerbe” je završena nekoliko meseci pre Matisove smrti ali, uprkos tome, ovaj rad odiše životnošću koju karakterišu ekspresivni kolorit i jaki, snažni i uprošćeni oblici. U kapeli Matis bojom, organskim oblicima, svetlošću i nedovršenim, sirovim crtežom postiže koherentno umetničko delo dovedeno do savršenstva svojom jednostavnošću, dok dekorativnim i apstraktnim kolažima eksploatiše emocionalne rezonance.
Matisovo kasno delo doprinosi brisanju granice između umetnosti i dizajna, a posebno između apstraktnog slikarstva i dekorativne/primenjene umetnosti.
 „The Cut-Outs” u galeriji Tate Modern u Londonu do samog zatvaranja postala je najpopularniji događaj ove vrste u Engl){kind=link}