- Registrator
- 20.10.2015.
-
0
5823
Miodrag B. Protić / MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI U BEOGRADU – RAZLOZI I CILJEVI
Osnivanje Muzeja savremene umetnosti u Beogradu i njegovo podizanje na mestu živih istorijskih asocijacija, kraj ušća dveju reka, Dunava i Save, pod bedemima Kalemegdanske tvrđave, i samo je istorijski događaj, praznik naše kulture. Sabravši i sabirajući pobedničke, zvezdane trenutke naše umetnosti, on postaje znamen jedne epohe i jednoga društva koje želi da se izjednači sa najboljim što je u novim vremenima stvoreno u tradicionalno velikoj oblasti oblika i boje i tako se i na taj način pred budućnošću odredi i predstavi. Istovremeno on je i spomenik zahvalnosti umetničkim generacijama ovog stoleća koje su najčešće živele i stvarale u tragičnoj dilemi između hleba i umetnosti – plemenito i kratko, dok ne naiđu beda, rat i smrt, u nepokolebljivoj nadi da će njihovo delo imati jednom stvarnu ulogu u životu naroda i ljudi uopšte. Ta nada najboljih, onih koji su stvarali trajne ljudske i nacionalne vrednosti, najzad je ispunjena. Njihova dela izlaze iz senke soba, podruma i kancelarija, iz tame zaborava ili uskog akademskog kruga, kao ponovo rođena, zračeći porukama života i vremena.
Mada je ideja o osnivanju Muzeja savremene umetnosti u Srbiji stara koliko i sama savremena umetnost, nju je bilo moguće ostvariti danas, u socijalističkom društvu, sredinom sedme decenije našeg stoleća, posle skoro petnaest godina razgovora, inicijativa, rada. Podižući ga, Srbija i Beograd želeli su da istovremeno predstave nacionalnu i jugoslovensku savremenu umetnost – prvu kao integralni deo druge. Tako jedna od najrazvijenijih i najpriznatijih umetničkih grana dobija i u glavnom gradu svoju kuću: prvi put biće mogućno na jednom mestu, pod jednim krovom, videti šta je u XX veku stvoreno u ovoj oblasti na našim geografskim i duhovnim koordinatama. Zahvaljujući tome što u svom stalnom delu prikazuje razvoj jugoslovenske, a u svom promenljivom delu, povremenim izložbama, i vrednosti inostrane umetnosti – Muzej, odnosno Beograd, treba da postane središte našeg, a postepeno i jedno od središta međunarodnog umetničkog života; nisu zato bez osnova mišljenja koja razvoj i mesto naše savremene likovne kulture dele na period pre i posle njegovog osnivanja.
Iako krupne, te istine su ipak nedovoljne; da bi se uloga nove ustanove shvatila potrebno je nijansirati osnovne razloge i pokazati najkrupnije ciljeve. Podatak da se u nas u ime društva i za društvo nisu uporno, sistematski prikupljala i čuvala najbolja i najosobenija dela XX veka, da su u proteklim decenijama, u istorijskim potresima, isčezavala i propadala, najbolje pokazuje da umetničko delo i njegova društvena uloga stvarno nije bilo polazna, osnovna premisa umetničkog života u našoj sredini – iako završni čin stvaranja i – u sociološkom i estetskom smislu reči – determinisani i determinišući apsolut svoje vrste. Zato je i čitav sistem društvenih mera i ustanova (razvijeno umetničko školstvo, stipendije, organizacije i udruženja, izložbe, simpozijumi, diskusije, manifestacije) izgledao nedovoljno logičan jer nije respektovana njegova prirodna posledica: sama umetnost. Pamtili smo ličnosti a zaboravljali dela pa je i to pamćenje bilo prividno, izraz dubokog zaborava onog sto je suštinsko i trajno. – Osnivanjem Muzeja taj tragičan proces je zaustavljen i u poslednjem trenutku započeto sabiranje i sređivanje našeg umetničkog nasleđa. Ličnost tako postaje realna vrednost: metaforična oznaka određenog dela, od koga se njen položaj i uloga mogu odvojiti ne samo na njenu, već i na štetu društva i kulture uopšte. Bez dela i njegove aktivne uloge stvarna misija umetnika i umetnosti fiktivna je i retorična. Bez njega se uspostavlja jednakost nejednakih, kultura izneverava i zamenjuje svojim propratnim pojavama. Postojeći odnos umetnik – društvo Muzej zato nastoji da dopuni najvažnijim elementom: delom, i tako uspostavi pravi, sasvim nov odnos: umetnik – delo – društvo.
Jednačina je dakle najzad razumno postavljena i akcenat pomeren na bitno: na rezultat stvaranja, umetnost.
Bez posebnog muzeja za ovu posebnu posebno složenu umetničku naučnu oblast, bez potpunih i sređenih zbirki – našu savremenu umetnost kao celinu stvarno nije bilo moguće upoznati. Bez njega je svako o njoj mogao da zaključuje samo na osnovu svojih ograničenih iskustava, dolazeći u iskušenje da i subjektivnu proizvoljnost proglasi objektivnim merilom, a delimično poznavanje – njenom opštom slikom. Opšta njena slika živela je, međutim, samo u svesti malobrojnih poznavalaca i stručnjaka – pa i tamo kolebljivo, nejasno, kao fenomenološko rasulo ili apstraktna celina naknadno objedinjenih konkretnih delova i detalja. Te okolnosti omogućavale su relativizam ne u višem filozofskom smislu, koji u ovoj oblasti može da nastupi posle a ne pre potpunog saznanja, već u smislu vulgarnom – kao apriorno potcenjivanje i precenjivanje, zaboravljanje i izostavljanje, gubljenje srazmere između osnovnog i sporednog. Omogućile su dakle inverziju – kritičku i teorijsku shematizaciju estetskog: iskustva pre nego što je samo estetsko iskustvo i stečeno: proučavanje pre utvrđivanja njegovog predmeta a time i njegovu zamenu – propratnim činjenicama. Odvojeni od panoramske celine najboljih dela, mnogi zaključci morali su biti nepotpuni i pogrešni. Što je još gore, oni su se u takvoj situaciji mogli pobijati samo spekulativno, rečima, a ne stvarnim dokazima, delima. Reči su bile stalno prisutne, dela stalno odsutna – razvejana, izgubljena, razjedinjena. U njihovom odsustvu javljala se žalosna ravnopravnost tačnog i netačnog, graditeljskog i rušilačkog – u raspravama koje su češće imale vid suprotstavljanja umetnosti i neumetnosti, kulture i nekulture, voluntarizma i nauke, a ređe zaista estetičkih pogleda i vrednosti. I pošto su razgovori o umetnosti ne retko vođeni bez prisustva umetnosti, reč 0 njoj postajala je ponekag značajnija od nje same. U sukobima ličnog i opšteg, primitivnog i plemenitog, ruralnog i urbanog, patrijarhalnog i savremenog koji se ocrtavaju na pozadini naše društvenoistorijske stvarnosti, u procesu njenog sveopšteg preobražavanja – nedostajala je dakle vizuelna arbitrarnost same umetnosti, fizičko prisustvo i prestiž njenih najboljih dela.
Bez posebnog Muzeja savremena umetnost nije mogla biti ozbiljnije korišćena ni u kulturnom ni u društvenom smislu. Bez obzira na opštu težnju ka njenom spajanju sa životom i društvom – pravi instrumenat njenog podruštvljavanja nije bio stvoren. Proces njene socijalizacije bio je obrnuto srazmeran procesu njenog razvoja. Povremene krize javljale su se ponekad ne zbog nedostatka vrednosti, već, naprotiv, zbog obilja vrednosti bez određene svrhe. Imali smo odista efikasnu i inventivnu politiku njenog pomaganja, ali ne i politiku njenog angažovanja, tako da je prva bez druge podsećala na l’art pour l’art-izam svoje vrste. Nedostajala su efikasna savremena sredstva pa su veliki principi često ostali neostvareni. Iako su mnoge deformacije pokazale da ni bez kulture nema socijalizma i humanizma, pa prema tome ni stvarne ljudske istorije, našu praktičnu aktivnost nije uvek dovoljno prožimala svest da su to pretpostavke i konstitutivni elementi naprednih društvenih odnosa, utoliko neophodniji ukoliko budućnost zamišljamo realnije, manje arkadijski. Brinuli smo se možda previše kako se faktor života preobražava u umetnost, iako je bilo presudnije kako se faktor umetnosti preobražava u život. Interesovala nas je više estetika u čijem je središtu stvaralac, a manje estetika u čijem je središtu primalac, pa smo u priličnoj meri izmešali kompetencije. Jer ono senovito rastojanje između života i umetničkog dela, između umetnika i njegovog izraza – po svojoj prirodi je prvenstveno opsesija estetičara, kritičara i samih umetnika. A ono suprotno, vidljivo odstojanje između dela i života, najviše je u nadležnosti društva i njegovih institucija, koje ga svojim materijalnim i duhovnim snagama jedino mogu prevazići i autonomiju umetnosti poštovati u smislu posebnog fenomena – a ukinuti u smislu uzaludne usamljenosti.
Radom Muzeja i sličnih ustanova te suprotnosti se ublažavaju ili sprečavaju; pojam socijalističke kulture stiče realniji, životniji smisao: on se više ne ocrtava samo u apstraktnom, estetičkom ili ideološkom spektru, već i u načinu korišćenja, pripadanja i raspodele kulturnih dobara. Zato pred Muzejom kao instrumentom socijalizacije iskrsava pitanje odgovarajuće pedagogije, metoda, prilaza. “Problem nije u tome da se umetnost ograniči na današnji vidik širokih slojeva, već da se vidik ovih slojeva što je moguće više proširi” (Hauzer). lako su likovne umetnosti stare pa je poznavanje njihove istorije i teorije preduslov za njihovo stvarno dejstvo, umetničko delo, srećom, ima više slojeva koji se intelektualno otkrivaju postepeno čak i kada se emotivno dožive odjednom. Zato Muzej nastoji da postupnost u estetskom vaspitanju uspostavi u granicama same autentične kulture a ne izvan njih. Jer nije samo važan čin socijalizacije, već i njen predmet.
Kao što umetnik tumači prirodu, društvo tumači umetnika, njegovo delo – i taj niz duhovnih stilizovanja i aproksimacija pokreće strasti, budi unutarnje racionalne i iracionalne energije, uspostavlja njihovu ravnotežu, uslovljava nastanak odista kulturne atmosfere koja, prirodno, uz uže povratno, blagotvorno dejstvo na dalji razvoj same umetnosti, ima i šire dejstvo na razvoj samog čoveka – kao dopuna i srećnija obala njegove svakidašnjice, nezamenljivo sredstvo njegove dezalijenacije, njegovog povratka svetu i “drugom”; ukratko kao put u ljudskiju, pravu egzistenciju, punoću i sklad – od čoveka današnjeg, istorijski datog, ka čoveku sutrašnjem, istorijski zadatom. Upravo na pobuni protiv jednolikosti praktičnog života i nostalgiji ka višem, potpunijem životu počiva velika mogućnost umetnosti. Podizanje Muzeja znači rešenost da se na te finalne ciljeve kulture ne gleda sa skepsom praktičara a na praktičnu njenu egzistenciju – sa idealizmom teoretičara.
Muzej dakle nije zamišljen kao hram, katedrala u kojoj se kontemplativni pojedinci uznose ka metafizičkom transcedentnom krugu. Već i njegova arhitektura – izvanredno originalno delo arh. lve Antića i lvanke Raspopović – govori o novom, modernom shvatanju, o jedinstvu umetnosti, prirode i života: u okvirima njegovih prozora stalno se nižu sekvence sa ušća Dunava i Save – voda i nebo, drveće i svetlost – dok na njegovim zidovima cvetaju slike. Najveća manifestacija života, stvaranje je kao jedinstvo ljudskog rada i izraza istovremeno i njegova najdublja potvrda; Muzej ih zato ne odvaja, već zaljubljeno spaja u plemenitosti i lepoti.
[…]
